Житије Ајдук-Вељка Петровића
Житије Ајдук-Вељка Петровића је житије које је написао Вук Стефановић Караџић о хајдуку Вељку, издато 1826. године[1] у часопису „Даница.”[2]
| Житије Хајдук Вељка Петровића | |
|---|---|
 Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853. | |
| Настанак | |
| Ориг. наслов | Житије Ајдук-Вељка Петровића |
| Аутор | Вук Стефановић Караџић |
| Језик | српски језик |
| Садржај | |
| Жанр | житије |
| Теме | Живот Вељка Петровића |
| Место и време радње | Устаничка Србија; од 1804. до 1813. године |
| Издавање | |
| Издавач | Вук Стефановић Караџић; Беч; у штампарији Јерменског манастира[2] |
| Датум | 1826.[2] |
| Број страница | 25[2] |
О делу
[уреди | уреди извор]Вук Караџић је посебно писао о истакнутим личностима предустаничког и устаничког доба међу којима је најбоља и најобимнија биографија о Хајдук Вељку.[3] Када га је српски савет послао у Неготин, Вук се побратимио са Хајдук Вељком.[4] Како је био његов савременик хтео је да остави сведочанство о Вељковом животу, о његовим подвизима и његовој смрти. Ослањајући се на чињенице, у житију су заправо изнете и појединости из Вељковог живота које га славе као јунака, те је стога дело више историјски текст са објективним и јасним тоном приповедања.[5]
У Караџићевим рукописима сачуван je само одломак житије са непотпуним почетком прве алинеје; у „Даници“ за 1826. годину то je при крају 85. и на почетку 86. стране, од: да му пошљу џебане, до: како се држи царевина.[6]
Садржај
[уреди | уреди извор]Вук описује Хајдук Вељка Петровића у конкретној историјској ситуацији и конкретном догађају. То је време Првог српског устанка када је српски народ устао у борбу за ослобођење од турског ропства. Борба је била неравноправна и тешка – Турци су били организовани, бројни и добро наоружани. Срба је било мало, без војничког искуства, са слабим наоружањем.[7]
У таквој ситуацији је био и Вељко: док је Турака било око 15-16.000, браниоци Неготина имали су три до четири стотине бораца. Када Хајдук Вељко тражи помоћ у муницији и људству, показује се неслога и неодговорност српских војвода.[7]
Уместо да Хајдук Вељку помогне, Младен Стојковић се узда у Вељково јунаштво са образложењем: “Кад је мир, њему се пјесма пјева и по десет музиканата за ручком свирају: нек се држи сад”.[7]
Браниоци Неготина пружају отпор Турцима и све жртвују за борбу и ослобођење: светиње (претапају кандила), покућство (претапају кашике и тањире), новац (талири служе као муниција за топове) и живот.[7]
Хајдук Вељко Петровић је са борцима, прати, храбри и наређује – даје им упутства. Стога, био је лака мета за турске тобџије. Кад су га позвали на предају, он одговара:
| „ | Главу дајем, Крајину не дајем.[7][4] | ” |
Спољне везе
[уреди | уреди извор]- ^ „Житије Ајдук Вељка Петровића”. vukkaradzicblog.weebly.com. Приступљено 08. 04. 2025.
- ^ а б в г Караџић, Ст. Вук. Даница : Забавник за годину 1826 : Прва година (1926)[1] Приступљено 08. 04. 2025.
- ^ Деретић., Ј. „Кратка историја српске књижевности.”. rastko.rs. Приступљено 30. 3. 2025.
- ^ а б Хајдук-Вељко и његова браћа [2] средио: Мих. М. Стевановић. Издање породице Милутинове, брата Хајдук-Вељковог. Пожаревац. Штампарија Михаила Костића. 1893.
- ^ И., Ј. „Житије Хајдук Вељка Петровића”. lektire.rs. Приступљено 30. 3. 2025.
- ^ Добрашиновић, Г. „Библиографија списа Вука Караџића (1974)” (PDF). digitalna.nb.rs. Приступљено 07. 04. 2025.
- ^ а б в г д „Vuk Stefanović Karadžić – Žitije Hajduk Veljka Petrovića”. beleske.com. Приступљено 03. 04. 2025.