Житни жижак
| Житни жижак | |
|---|---|
| |
| Одрасла јединка | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Arthropoda |
| Класа: | Insecta |
| Ред: | Coleoptera |
| Подред: | Polyphaga |
| Инфраред: | Cucujiformia |
| Породица: | Curculionidae |
| Род: | Sitophilus |
| Врста: | S. granarius
|
| Биномно име | |
| Sitophilus granarius | |
Житни жижак (Sitophilus granarius) је инсект из породице Curculionidae (Coleoptera) и једна је од најпознатијих штеточина ускладиштених житарица. Храни се зрнима пшенице, јечма, кукуруза, овса, пиринча и других житарица, а током развоја целокупан животни циклус обавља унутар зрна. Одрасли инсекти су без крила, не могу да лете, али се лако преносе путем зараженог материјала. Присутан је широм света, најчешће у умереним климатским подручјима, углавном на северу. Због своје способности да у потпуности оштети зрно изнутра, представља значајан економски проблем у чувању житарица.[1]
Опис врсте
[уреди | уреди извор]Одрасле јединке Sitophilus granarius су црвенкастосмеђе боје и дугачке 3,1 до 4,8 mm, у зависности од величине зрна у ком су се развиле. Имају карактеристичну издужену рилицу (рострум), што је особина својствена жишцима и по чему се разликују од других складишних буба. На тораксу (предњем делу тела) се налазе издужене јамице (удубљења), а покрилца (елитре) су без крила за лет, што их чини неспособним за летење. Такође се разликују од сродних врста (нпр. Sitophilus oryzae и Sitophilus zeamais) по томе што немају четири светлије тачке на покрилцима, које друге врсте имају. Тело им је прекривено ретким, кратким жутим длачицама. У случају узнемиравања могу да симулирају смрт.[1]
Распрострањеност и значај
[уреди | уреди извор]Ова врста је космополитски распрострањена широм света у областима где се гаје житарице, у Европи, Северној и Јужној Америци, Азији, Африци и Аустралији. У Србији је веома распрострањена и најчешће се налази у складиштима житарица. Среће се и у млиновима, ређе у фабрикама тестенина и продавницама, а повремено и у кућним оставама.[2]
Цео животни циклус обавља у затвореном простору, а највеће штете причињава пшеници, ражи, јечму и кукурузу. Као примарна штеточина, може се хранити неоштећеним зрнима. Развија се у разним врстама стрних жита, кукурузу, ражи, кестену и тестенинама, док се у гризу и брашну храни, али се не размножава.[2]
Животни циклус
[уреди | уреди извор]Животни циклус S. granarius у просеку траје најмање 38 дана на температури од 30°C и релативној влажности од 70%. У току једне године могу се развити до четири генерације. Развој од јајета до одрасле јединке зависи од температуре и влажности зрна. На 21°C развој траје од 57 до 71 дана, док се на 25°C завршава за око 45 дана.[1]
Целокупан развој ове штеточине лети траје око 2 месеца, годишње у грејаним складиштима може имати и 6-8 генерација.[2]
Јаје: Јаја су величине од 0,5 mm до 0,7 mm. У почетку, јаје је безбојно, а временом добија млечно белу боју. Женка положи у просеку око 200 јаја, а максимално до 250. Јаја се полажу унутар појединачног зрна, најчешће једно до два јајета по зрну. Ако се положи више јаја у исто зрно, само једна ларва ће преживети и развити се у одраслу јединку, због ларвеног канибализма. Око 80% јаја се излеже у повољним условима, док јаја старијих женки имају мању стопу излегања.[1][2]
Ларва: Ларве се пиле после 4-15 дана, беличасте су боје, јако наборане, савијене у полукруг са жутом главом и без ногу. Достижу величину до 4 mm. Цео ларвени развој се одвија унутар зрна, где се ларве хране и издубљују унутрашњост. Постоје четири ларвена ступњева. У последњем стадијуму се формира кукуљица од остатка хране.[1][2]
Лутка: Лутка је беле боје, величине од 3,5 mm до 4 mm.[2]
Одрасли: Новоизлегле одрасле јединке не напуштају одмах зрно (остају у њему 2-4 дана) док им не очврсне кутикула (спољашњи омотач), а понекад се и хране током тог периода. Одрасле јединке живе седам до осам месеци и активно се крећу кроз масу жита.[1] Женка полаже јаја обично неколико дана након копулације. Овипозиција се обавља на температури од 8°C до 34°C и траје до неколико месеци. Оптималне температуре су између 20°C и 30°C. Када релативна влажност падне испод 40%, овипозиција престаје.[2]
Оцена напада
[уреди | уреди извор]Интензитет напада жижака ускладиштеног жита процењује се на основу броја јединки у 1 килограму семена. Уобичајена подела обухвата три степена заразе: слабу (1-5 жижака по килограму), средњу (6-10 жижака) и јаку (преко 11 жижака). Међутим, с обзиром на брзину размножавања ових инсеката у повољним условима, постоји детаљнија класификација:
- слаба зараза се јавља при 1-2 жижака по килограму,
- средња при 3-5, јака при 6-10,
- врло јака када се у 1 kg семена нађе више од 11 жижака.[2]
Према важећим прописима код нас, пшеница не сме да садржи више од три жива жишка или двадесет мртвих инсеката у једном килограму семена.[2]
Мере сузбијања
[уреди | уреди извор]Хемијске методе
[уреди | уреди извор]- Жито се може заштитити од S. granarius додавањем инсектицида. Ова врста показује ниску осетљивост на синтетичке пиретроиде, али органофосфорна једињења као што су фенитротион и пиримифос-метил показала су високу ефикасност у сузбијању одраслих јединки. За елиминацију постојеће заразе, често се примењује фумигација фосфином. Иако је овај поступак делотворан против активне популације, он не пружа дуготрајну заштиту од поновне инфестације. Такође се користи и фумигација угљен-диоксидом у складиштима са контролисаном атмосфером, али је утврђено да је S. granarius отпорнији на ову методу у односу на друге врсте штеточина ускладиштеног жита. [3][4]
Физичке методе
[уреди | уреди извор]- Једна од физичких метода контроле је примена гама-зрачења. Истраживања су показала да зрачење у дозама од 30 до 500 Gy ефикасно спречава развој јаја и ларви S. granarius у житу. Иако је ова метода веома ефикасна, њена примена је ограничена због цене.[5][6]
Биолошке методе
[уреди | уреди извор]- Биолошка контрола S. granarius до сада није примењивана у пракси, али постоји потенцијал за развој стратегија које би подстицале деловање природних непријатеља. Посебно се истиче Lariophagus distinguendus, паразитоид који напада старије ларве и лутке, и показује потенцијал у биолошкој контроли.[7] Постоји још неколико природних непријатеља који нападају ову врсту, као што су: гриња Pyemotes ventricosus као предатор, одређени број паразитоидних оса као што је врста Anisopteromalus calandre и Choetospila elegans. Али, присуство ових врста није од већег значаја у редукцији популација жижака, па се морају примењивати и друге мере сузбијања.[2]
Галерија
[уреди | уреди извор]Референца
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Introduction, EDP Sciences, 2020-11-04, стр. 3—6, Приступљено 2025-07-10
- ^ а б в г д ђ е ж з и Štrbac, Pero (2002). Štetočine uskladištenih proizvoda i njihova kontrola. Novi Sad: Poljoprivredni fakultet Novi Sad.
- ^ Goto, M.*, Kishino, H., Imamura, M., Hirose, Y. & Soma, Y. (1996). Responses of the pupae of Sitophilus granarius L., S. zeamais Motschulsky and S. oryzae L. to phosphine and mixtures of phosphine and carbon dioxide. *Research Bulletin of the Plant Protection Service Japan* No. 32, 63–67.
- ^ Kishino, H., Goto, M., Imamura, M. & Soma, Y. (1996). Responses of stored grain insects to carbon dioxide. 2 Effects of temperature and exposure period on the toxicity of carbon dioxide to Sitophilus granarius, Lasioderma serricorne, Plodia interpunctella, Ephestia cautella and Ephestia kuehniella. Research Bulletin of the Plant Protection Service Japan, 32, 57–61.
- ^ Aldryhim, Y.N; Adam, E.E (1999). „Efficacy of gamma irradiation against Sitophilus granarius (L.) (Coleoptera: Curculionidae)”. Journal of Stored Products Research (на језику: енглески). 35 (3): 225—232. doi:10.1016/S0022-474X(99)00007-7.
- ^ „Sitophilus granarius (grain weevil)”.
- ^ Steidle, J. L. M. (1998). The biology of Lariophagus distinguendus: a natural enemy of stored product pests and potential candidate for biocontrol. IOBC/WPRS Bulletin, 21, 103–109.