Српска архиепископија
(преусмерено са Жичка архиепископија)
| Српска архиепископија | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Оснивање | 1219. |
| Аутокефалност | 1219—1346. |
| Канонско признање | канонски призната |
| Предстојатељ | архиепископ српских и поморских земаља |
| Сједиште | Жича/Пећ |
| Канонска јурисдикција | средњовековна Србија |
| Календар | Јулијански календар |
| Статистика | |
Српски православни манастир Жича, првопрестолни манастир Српске архиепископије (1219)
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије
Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Аутокефалну архиепископију у средњовековној Србији основао је 1219. године први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Жичи.[2] Касније током 13. века, управно сједиште је премештено у Пећки манастир у старој области Хвосно (северна Метохија). Српски цар Стефан Душан је 1346. године уздигао Пећку архиепископију на степен Пећке патријаршије. Данас је спомен на Пећку архиепископију очуван у титули српског патријарха, који је на првом месту „архиепископ пећки”.
Српски архиепископи[уреди | уреди извор]
| Архиепископ | Раздобље | Напомене | Слика |
|---|---|---|---|
| Свети Сава | 1219. – 1233. | Син Стефана Немање. Први српски архиепископ. Основао је десет епископија, написао Номоканон, стекао међународно признање српске аутокефалне цркве. Умро је у бугарској престоници Трнову 1236. године. | 
|
| Арсеније I Сремац | 1233. – 1263. | Ученик архиепископа Саве. Подигао цркву Светих апостола у Руговској клисури, касније позната као црква Вазнесења Господњег. Повукао се са архиепископске столице због парализе. | 
|
| Свети Сава II | 1263. – 1271. | Син Стефана Првовенчаног. Световно име било му је Предислав. Пре 1263. године био је хумски епископ. Гонио је јеретике. Сахрањен у цркви Светих Апостола у Пећи. | 
|
| Данило I | 1271. — 1272. | Вршио функцију архиепископа само годину дана. Смењен је из непознатих разлога. | |
| Јоаникије I | 1272. – 1276. | До 1272. године био игуман манастира Студенице. Повукао се у знак протеста због Драгутиновог збацивања Уроша са власти. Сахрањен је заједно са њим у манастиру Сопоћани. | |
| Јевстатије I | 1279. – 1286. | Био је игуман манастира Хиландар и зетски епископ. Сахрањен је најпре у Жичи, али су његове мошти након разарања (1291) пренесене у Пећ. | |
| Јаков | 1286. – 1292. | Током његовог столовања Жича је разорена од стране Бугара те се средиште архиепископије премешта у Пећ. | |
| Свети Јевстатије II | 1292. – 1309. | Ширењем српске државе под Милутином шири се и подручје јурисдикције српског архиепископа. У овом периоду основане епископије Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска и Скопска | |
| Свети Сава III | 1309. – 1316. | Архиепископ свих српских и поморских земаља. Током његовог понтификата отпочела изградња манастира Бањска. | |
| Никодим I Пећки | 1316. – 1321. | Пре доласка на архиепископску столицу био игуман манастира Хиландар. Превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик. Крунисао Стефана Дечанског за краља и тиме одредио став српске цркве у грађанском рату 1321. године. | 
|
| Данило II | 1324. – 1337. | Од 1307. до 1310. године игуман манастира Хиландар. Обављао је и функције бањског игумана и хумског епископа. Наговорио Милутина да дозволи Дечанском да се врати из Византије. Писац чувених "Житија краљева и архиепископа српских". Крунисао Душана за краља септембра 1331. године у Сврчину. Надгледао изградњу Високих Дечана. Подигао манастир посвећен Богородици Одигитрији. | 
|
| Свети Јоаникије II | 1337. – 1346. | Украсио цркву у Пећи. Обављао је функцију логотета. Постао је 1346. године први српски патријарх. | 
|
Епархије[уреди | уреди извор]
Епархије из доба Светог Саве:[3]
- Жичка архиепископска епархија,
- Рашка епархија,
- Призренска епархија,[4]
- Липљанска епархија,[5]
- Хумска епархија, такође позната и као Лимска,
- Хвостанска епархија,[6]
- Зетска епархија,[7]
- Топличка епархија,
- Будимљанска епархија,
- Дабарска епархија,[8]
- Моравичка епархија, такође позната и као Ариљска.
Епархије из каснијег доба:
- Бањска епархија,[9] такође позната и као Ибарска или Звечанска,[10]
- Београдска епархија, такође позната и као Мачванска,
- Браничевска епархија,
- Дебарска епархија,
- Морозвиздска епархија,
- Нишка епархија,[11]
- Скопска епархија,
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Слијепчевић 1962.
- ^ Богдановић 1981, стр. 315-327.
- ^ Popović 2002, стр. 171-184.
- ^ Јањић 2013, стр. 157-170.
- ^ Јанковић 1983, стр. 27–37.
- ^ Јањић 2009a, стр. 138-194.
- ^ Јанковић 1984, стр. 199–204.
- ^ Јањић 2011, стр. 133-148.
- ^ Јањић 2009b, стр. 103-114.
- ^ Јањић 2014, стр. 147-162.
- ^ Калић 1984, стр. 5–40.
Литература[уреди | уреди извор]
- Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168—1371. Београд: Вајат.
- Благојевић, Милош (2006). Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII-XV век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Živković, Tibor; Bojanin, Stanoje; Petrović, Vladeta, ур. (2000). Selected Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century): Relating to the Territory of Kosovo and Metohia. Athens: Center for Studies of Byzantine Civilisation.
- Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
- Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис. 9-10 (1959): 79—95.
- Ивановић, Радомир (1961). „Земљишни поседи грачаничког властелинства”. Историјски часопис. 11 (1960): 253—264.
- Јанковић, Марија (1983). „Липљанска епископија и Грачаничка митрополија”. Историјски часопис. 29-30 (1982-1983): 27—37.
- Јанковић, Марија (1984). „Саборне цркве Зетске епископије и митрополије у средњем веку”. Историјски часопис. 31: 199—204.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Јањић, Драгана (2009a). „Подаци за историју Хвостанске епархије” (PDF). Баштина. 26: 183—194.
- Јањић, Драгана (2009b). „Бањска епископија и разлози њеног оснивања” (PDF). Баштина. 27: 103—114.
- Јањић, Драгана (2011). „Белешке о Дабарској епископији” (PDF). Баштина. 31: 133—148.
- Јањић, Драгана (2013). „Призренска епископија: Историјско-канонски аспекти” (PDF). Баштина. 34: 157—170.
- Јањић, Драгана (2014). „Разлози установљења Звечанске епископије” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 44 (2): 147—162.
- Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
- Калић, Јованка (1984). „Ниш у средњем веку”. Историјски часопис. 31: 5—40.
- Калић, Јованка (2009). „Држава и црква у Србији XIII века”. Зборник радова Византолошког института. 46: 129—137.
- Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Марјановић, Драгољуб (2018). Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку. Нови Сад: Mediterran Publishing. ISBN 978-86-6391-098-0.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
- Тарнанидис, Јоанис (2005). „Аутокефалија српске у бугарске цркве у плановима цара Михајла VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 101—111.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Пећка патријаршија (www.rastko.rs)