Жозеф де Местр

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жозеф де Местр
Jmaistre.jpg
Жозеф де Местр на портрету фон Фогелштајна
Датум рођења 1. април 1753.
Место рођења Шамбери
Краљевина Пијемонт-Сардинија
Датум смрти 26. фебруар 1821.(1821-02-26) (67/68 год.)
Место смрти Торино
Краљевина Пијемонт-Сардинија
Утицао на Шарл Бодлер, Огист Конт, Сен Симон, Џорџ Сентбери, Шарл Морас, Хуан Доносо Кортес
Утицаји од Платон, Плутарх
Најважнија дела
О папи
Писма о инквизицији
Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини

Жозеф-Мари де Местр (франц. Joseph-Marie de Maistre; Шамбери, 1. април 1753 - Торино, 26. фебруар 1821) био је писац, филозоф, судија и дипломата. Сматра се једним од родоначелника европског конзервативизма. Иако се данас сматра Французом, он је себе сматрао Савојцем, посебно након Француске револуције, када је напустио домовину и отишао на Сардинију.[1] Виктор Емануел I, краљ Пијемонта и Сардиније, поставио га је за амбасадора у Русији 1803. У Санкт Петербургу је постао миљеник руских аристократских салона. Тамо је написао своја најзначајнија дела.[2] Након повратка на Сардинију 1817, био је главни судија и министар све до смрти 1821. Те године објављена је његова најзначајнија књига Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини.

Сматра се кључним мислиоцем који се супроставио просветитељству и либералним идејама осамнаестог столећа.[3] Посебно је био критичан према филозофији Франсиса Бејкона, кога је сматрао родоначелником просветитељства.[4] За Местра је монархија једини легитиман и божански устројен облик владавине.[5] Изнад краља је једино папа, који треба да одлучује о најважнијим световним питањима, али и џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују поредак. Тврдио је да је Француска револуција рационално одбацивање хришћанства и да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који су настали, јер је тако Бог казнио промену поретка света.[6][7] Иако се поред Едмунда Берка сматра родоначелником конзервативизма са широким утицајем на политичку десницу, Местрови списи извршили су утицај и на социјалне утописте Огиста Конта и Сен Симона и њихову концепцију политичког ауторитета.[8]

Референце[уреди]

  1. Beum, Robert (1997). "Ultra-Royalism Revisited," Modern Age, Vol. 39, No. 3. стр. 305.
  2. Teeling, T.T. (1985). "Joseph de Maistre," The American Catholic Quarterly Review, Vol. XX. стр. 824.
  3. Masseau, Didier (2000). Les Ennemis des Philosophes. Editions Albin Michel.
  4. Huet, François (1837). "Le Chancelier Bacon et le Comte Joseph de Maistre." In: Nouvelles Archives Historiques, Philosophiques et Littéraires. Gand: C. Annoot-Braekman, vol. I. стр. 65–94.
  5. Alibert, Jacques (1992). Joseph de Maistre, Etat et Religion. Paris: Perrin.
  6. Lebrun, Richard (1989). "The Satanic Revolution: Joseph de Maistre's Religious Judgment of the French Revolution", Proceedings of the Annual Meeting of the Western Society for French History, Vol. 16. стр. 234–240.
  7. Garrard, Graeme (1996). "Joseph de Maistre's Civilization and its Discontents," Journal of the History of Ideas, Vol. 57, No. 3. стр. 429–446.
  8. Armenteros (1854)

Литература[уреди]

  • Armenteros, Carolina (1854). The French Idea of History: Joseph de Maistre and his Heirs, 1794-. Ithaca, NY and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4943-7.