Жупани код Лужичких Срба
„Жупани” код Лужичких Срба (лат. supanus, suppan = глсрп. župan[1]) врста је лужичкосрпског средњовековног становништва (по изворима од 12. века), која је испуњавала функције немачке феудалне администрације[2] на територији Мајсенске маркгрофовије.[3]
У повељи од 1181. године коју су издали мајсенски маркгрофови манастиру св. Петра на планини Лаутерберг у близини Халеа споменути су представници словенског становништва: seniorеs villarum, quos lingua sua supanos vocant — „старешине села, које се на њиховом језику зову жупани”. У овој повељи, заједно са „витезами”, одвојени су од нижих врста становништва: смерда (лат. zmurdi) и зависних од цркве људи (censuales ecclesie vel proprii).[3] Жупани су споменути у повељама од 1225, 1289, 1307. године.[4] Лужичкосрпски жупани су стајали на челу тзв. жупанија (нем. Supanien) и постављени немачким феудалцима за испуњење функција немачке феудалне администрације — они су извршавали обавезе сеоских старешина и поротника на судским процесима са учешћем Лужичких Срба. За свој рад добијали су малу земљашну парцелу.[2] Тако, на пример, 1196. године сеоски старешина у Зечдорфу код Цајца имао је четири земљашне парцеле, а 1248. године неки жупан Хартвих у Падицу код Алтенбурга — три парцеле.[1] Жупани (supanen) у касним немачким изворима се називају представници „ситног племства” (vom geringen adill), а у латинским — старешине (seniores).[5] Године 1553. Мајсенска судска област је подељена на 16 жупа.[4]
Употреба бивших славенских жупана од стране немачких феудалаца била је типична за подручје средње Лабе. На лужичкосрпском подручју источно од Лабе — у Горњој Лужици — ову улогу су играли „витезови”. У Доњој Лужици жупан је назван председавајући радне задруге пчелара (уп. у доњолужичкосрпском речнику Ј. Хојнана 1650. године: Schupan — „пчелар”). Жупан, који је био на челу пчеларске радне задруге, морао је испуњавати првенствено судске функције и функције распоређивача.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Brankačk, E. (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. Budyšin: Domowina. стр. 99.
- ^ а б в Этимология. Москва: Наука. 1986. стр. 228.
- ^ а б Лукин, П. В. (2010). „«Старцы» или «старшие»? О терминологии славянской «племенной» знати” (PDF). Славјановеденије. Москва: Наука (2): 15.
- ^ а б Pilk, Jurij (1901). „Někotre staroserbske słowa ze srjedźowěkowych lisćinow”. Časopis towaŕstwa Maćicy Serbskeje. Budyšin (54): 132—133.
- ^ Лукин, П. В. (2010). „«Старцы» или «старшие»? О терминологии славянской «племенной» знати” (PDF). Славјановеденије. Москва: Наука (2): 16.