Жупа (административна област)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Жупа је словенска реч која означава неку административна област, обично неку скупину села, "везану неком долином, пределом, ограниченим брдима".[1]. Као и село и жупа је реч старијег словенског порекла. У Србији, пример оваквих административних области су жупе у околини Призрена: Средачка Жупа, Сиринићка Жупа, Гора, Опоље и Призренски Подгор. У средњем веку су Жупан и Велики жупан биле владарске титуле у рангу кнеза. Мађарска, Хрватска и многе друге државе су подељена на жупаније.

У Србији би тај термин, данас, највише одговарао речи Срез.

Жупе у средњовековној Србији[уреди]

Жупа је основна управно-територијална јединица у српским средњовековним земљама. Жупу чини скуп више сеоских насеља и бар једна тврђава или град. У развијеном средњем веку жупе имају своје међе и своје име. Велики број жупа назив је добио по рекама у чијим долинама се простиру (Лаб, Топлица, Лепеница, Ибар, Ситница, Битва, Лугомир, Морава, Усора, Плива, Босна, Брезница, Белица и др.), а када дође до поделе такве жупе, онда се оне деле према току реке у чијој долини су формиране. Тако постоји пример Горњег и Доњег Ибра, Горње и Доње Лепенице и сл. У приморским земљама жупе су формиране у долини Неретве (Лука, Вечерић, Неретва) и у крашким пољима, према којима и носе имена (Имота, Попово, Требиње, Дабар). Већина жупа у Дукљи формира се око Скадарског језера (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик). Један број жупа носио је имена по градовима који су управно седиште жупе. Примери тих тзв. градских жупа су: Призрен, Брвеник, Борач, Будимља, Брсково... Жупу су чинила села која су такође имала своје међе. Све обрадиве и необрадиве површине пажљиво су омеђене и тиме издвојене као целина и у односу на суседна насеља и у односу на жупу којој припадају. Простор жупе обухвата целокупно заједничко необрађено земљиште (шуме, паше, воде) и обрадиво тло, подељено између насеља у жупи. Заједничке површине користило је цело село или жупа. Временом се рађа феудална класа јер родовска аристократија прибавља све већа права над заједничким земљиштем. Тај процес се у Србији одвија током 14. и 15. века[2].

Сеоска насеља по жупама могла су бити у поседу цркве, владара или феудалца. Располажемо са највише података о сеоским насељима у приморским областима, а у унутрашњости се већина података односи на села која су припадала манастирским властелинствима. Податке нам пружају Дечанске хрисовуље и турски дефтери. Већина насеља на Косову имала је од 40 до 60 кућа, а великим селима сматрала су се она са преко 80 кућа[2].

Жупе Константина Порфирогенита и Попа Дукљанина[уреди]

Према "Спису о народима" Константина Порфирогенита, Неретљани су били организовани у три жупе: Растоцу (данашњи Расток на истоименом језеру код Вргорца), Мокро (од Вруље до Вргорца) и Далену (жупа која се налазила у залеђу за разлику од прве две које су биле у приморју). Списак жупа Захумља сачуван је у "Летопису попа Дукљанина", извору који је настао два века након "Списа о народима". То су: Стон, Попово (Жабско или Зажабље, око планине Жабе), Лука (у горњем току Неретве), Дубрава (између Стона и Мостара, у долини Брегаве), Дабар (Дабарско поље), Велика (крај око Љубушког), Горимота (тј. Имота, Имотско поље), Веченике (Вечерић, од ушћа Требижата до Мостарског блата). Ових девет жупа постојале су и пре 12. века када је Летопис написан. Из списка жупа се види да је у периоду између писања ова два дела Захумље проширено на рачун Хрватске (Имота) и на рачун Паганије (долина Требижата). Травунија и Конавли су се, према Летопису, састојали од десет жупа: Требиње, Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевица, Врм, Рисан, Драчевица (залеђе Херцег Новог), Конавли и Жрновница (Жупа дубровачка). По Летопису попа Дукљанина је у Дукљи постојало више жупа од којих је већина била распоређена око Скадарског језера, а остале у приморју. То су: Лушка жупа (Љешкопоље), Подлужје (јужно од Љешкопоља, па до Скадарског језера), Купелник (источно од Подлужја, до Скадарског језера), Облик (Тарабош, јужно од Скадарског језера и десна обала Бојане), Прапратна (између Бара и Улциња), Кучева (у залеђу Будве), Црмница (западне обале Скадарског језера), Грбаљ (у залеђу Котора), Горска жупа (источно од Подгорице, северније од десне обале Цијевне). Центар ове последње жупе требао би да буде Медун мада га Порфирогенит не помиње[3].

Референце[уреди]

  1. Стојан Новаковић: Византијски чинови и титуле
  2. 2,0 2,1 Мишић (2014). стр. 87.
  3. Мишић (2014). стр. 21.-22

Извори[уреди]

  • С. Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Магелан Прес, Београд (2014)