Завист

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Портрет дементне жене или Мономанијачна љубомора (звана и Хијена из ла Шалпетриера), Теодор Жерико, око 1819-1822, Музеј лепих уметности у Лиону

Завист је негативна емоција која се манифестује у непријатељском ставу према другима који имају нешто што ми немамо, а сматрамо да то више припада нама. Испољавање зависти може варирати од благог непријатељства до отворене агресије.[1]

Аристотел је дефинисао завист као бол при погледу на туђу срећу, потакнуту од „оних који имају оно што бисмо требали имати”[2] Бертранд Расел је рекао да је завист један од најснажнијих степена несретности.[3] Не само да је завидна особа несретна због своје зависти, објаснио је Расел, већ ће та особа можда желети да нанесе несрећу другима и то у облицима емоционалног злостављања и насилних дела злочина. Иако се на завист углавном гледа као на нешто негативно, Расел је такође веровао да је она и покретачка снага раста економије и да се мора издржати да би се постигао систем „држања корака са Џонесовима”. Веровао је да управо то помаже у одржавању демократије, система у којем нико не може постићи више од било кога другог.[4]

Типови зависти[уреди]

Инвидиа, алегоријска бол (Ђото ди Бондоне, око 1305-1306

Завист се манифестује у непријатељском ставу и осећању према другима који имају нешто што сматрамо да то више припада нама. Као и у љубави, тако и у мржњи и зависти постоје различите градације у самом садржају и интензитету. Тако испољавање мржње и зависти може варирати од благог непријатељства до отворене агресије.

Недавно су психолози сугерисали да постоје две врсте зависти: злонамерна завист и доброћудна завист – злонамерна завист која се предлаже као болесна сила која руши човека и његов ум и узрокује завидну особу да слепо жели да „херој“ пати; с друге стране је бенигна завист, која се спатра врстом позитивне мотивацијске силе због које особа тежи да буде добра као „херој” – али само ако се доброћудна завист користи на правилан начин.[5][6]

Међутим, Шери Таркл сматра да појава друштвених медија и селфи културе ствара отуђујући осећај психе „самозавидљивости”, и сматра да то додатно утиче на проблематична подручја.[7] Завист и зловоља, као емоције, имају паралелне структуре.[8][9]

Једини тип зависти која може имати позитивне ефекте је доброћудна завист. Према истраживачима, доброћудна завист може пружити емулацију, мотивацију за побољшање, позитивне мисли о другој особи и дивљење.[10] Ова врста зависти, ако се правилно контролише, може позитивно утицати на нечију будућност, мотивишући некога да буде боља особа и да успе.[11] Наш људски инстинкт је избегавање негативних аспеката у животу, као што су негативне емоције, завист. Међутим, ово негативно емоционално стање могуће је претворити у мотивацијски алат који човеку може помоћи да постане успешан у будућности.

У хришћанству[уреди]

Седам смртних греха - завист, гравура Ђото ди Бондона. Змија и пас симболи за завист.
Хијероним Бош, Седам смртних греха и Четири последње ствари

Лук зависти у лађи с готском фреском (1511) човека с пасјом главом, што симболише завист (Далбинедерска црква, Данска)

У Старом и у Новом завету постоје различити описи зависти и догађаја повезани с њом, углавном с драматичним исходом. Завист је један од седам смртних грехова у римокатоличанству и у православљу. У књизи Књига постанка, завист је мотив за Кејна, тако што је завидио Абењу јер је Бог фаворизирао Абењову жртву изнад Кејнове.[12] Завист је међу поривима који долазе из срца, упркос воље особе.[13] Цело је тело пуно таме када је око, светиљка тела, лоша.[14] Онај коме је драго због несреће, неће проћи некажњено, рекао је Саломон.[15] Завист уништава здравље тела, чинећи кости трулима,[16] и спречава наслеђивање Божјег краљевства.[17]

Зависти се придају заслуге као основи сваког труда и вештине људи.[18] На пример, човечанство ће изабрати занимања да би стекло богатство, славу и ужитке како би се изједначило или надмашило своје ближње. Завист је, дакле, грех дубоко укорењен у људској природи.[18] Она настаје када човеку недостају одређене ствари, околности које постоје кад се Богу не приступи провизије, или када се провизије користе за сопствене себичне страсти и ужитке.[19]

У исламу[уреди]

У исламу је завист (хасад, حسد, на арапском језику) нечистоћа срца и може уништити нечија добра дела. Особа мора бити задовољна оним што је Бог хтео и у шта верује правда Створитеља. Муслиман не би смео допустити да му завист дозволи да буде завидна особа.

Мухамед је рекао: „Не завидите једни другима, не мрзите једни друге, не супротстављајте се другима и не прекидајте односе, радије будите Алахове слуге као браћа. Није дозвољено да се муслиман раздвоји од његова брата, дуже од три дана да се не састану, а један занемарује другог, а најбољи је онај који иницира намаз.”[20]

Муслиман може пожелети себи такав благослов који има неко други, не желећи да га одузме другој особи. То је дозвољено и не назива се хасад. Уместо тога, зове се гибтах.

„Не треба бити завидан, осим у два случаја: (према) особи којој је Алах дао мудрост, и која тиме управља и учи је пред људима, и (према) особи којој је Алах доделио богатство и имовину заједно са снагом да га троши у узроку Истине”.[21]

Истраживања[уреди]

Научници са јапанског Националног института радиолошких наука су проучавали ову особину. Групи добровољаца су давали описе људи који су успешни како на пословном плану, тако и у љубавном животу. При томе су скенерима пратили рад мозга и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу познат као cingulate cortex који се активира и приликом физичког бола. Ово се објашњава тиме да ће човек због тога усмерити своје активности ка побољшању квалитета сопственог живота, те има еволутивну оправданост. Међутим, жеља да се буде бољи може да одведе и у другу крајност. Завидан човек ће пожелети и да повреди конкуренцију, па и да украде како би се домогао онога у чему оскудева. Зато је један други тим научника покушао да детектује која нација је највише склона овом осећању, па су као критеријуми узети број крађа и провала у туђе поседе. Према неким изворима, модерне технологије ће довести до пораста зависти, јер путем Интернета и телевизије је могуће завирити у животе богатих и славних.[22] Према Џону Мекију, аутору бројних бестселера који се баве каријером, завист уништава самопоштовање и треба је искористити као мотивациону „алатку“ да се побољша сопствени квалитет рада.[23]

Психологија[уреди]

Иако мали број људи признаје ово осећање, оно је у основи многих људских активности, утиче на осећања и формирање ставова. Према писању једног сајта, завист је главни извор привидно необјашњивих нетрпељивости и могући узрочник многих погрешних, чак злих радњи, попут освете. Све може постати предмет зависти; богаство, утицај, моћ, положај, каријера, припадност одређеним друштвеним групама, популарност, слава, лепота, образовање, таленат, па чак и добро расположење. При томе, завидљиви људи живе у лажном уверењу да други имају оно што је њима неправедно ускраћено, што утиче на незадовољство сопственим животом и резултује сталним поређењем са другима, као и опседнутошћу „рачуницама“ које су увек за њих неповољне. Они не могу да опросте туђи успех, али ни да то отворено признају јер би тиме признали и осећање властите ниже вредности. Зато је завист најчешће маскирана правдољубивошћу. Највећи проблем оваквих људи је што не умеју да буду задовољни властитим животима и да у њима пронађу смисао.[24]

Религија[уреди]

Много људи верује да библија даје списак од седам смртних грехова, међу којима је и завист и они се и помињу у Соломоновим причама, додуше више као описи тих особина. Ипак, нигде се експлицитно не наводи да се ти греси кажњавају смрћу. Према наводима једног сајта, ови греси су практично категорије много грехова које Бог неће опростити.[25] У католицизму такође не постоји коначан списак таквих грехова, али већина верника прихвата категоризацију коју је дао папа Грегор још у VI веку, а које помиње и Данте Алигијери у свом делу „Пакао“. Према тим наводима казна за завист је „бацање у ледену воду“.[26]

Извори[уреди]

  1. ^ Parrott, W. G.; Smith, R. H. (1993). „Distinguishing the experiences of envy and jealousy”. Journal of Personality and Social Psychology. 64 (6): 906—920. doi:10.1037/0022-3514.64.6.906. 
  2. ^ Rhetoric By Aristotle
  3. ^ Russell, Bertrand (1930). The Conquest of Happiness. New York City: Horace Liveright. 
  4. ^ Russell (1930), pp. 90–91
  5. ^ van de Ven N; et al. (2009). „Leveling up and down: the experiences of benign and malicious envy.”. Emotion. 9 (3): 419—29. PMID 19485619. doi:10.1037/a0015669. 
  6. ^ „Why Envy Motivates Us”. 2011-05-31. 
  7. ^ Sherry Turkle (2017). Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other. Basic Books. ISBN 978-0-465-09366-3. 
  8. ^ „Emotional Competency - Envy”. www.emotionalcompetency.com. 
  9. ^ „LNCS 7403 - The Hourglass of Emotions” (PDF). Sentic.net. Приступљено 2017-05-28. 
  10. ^ Lange, Jens; Crusius, Jan; Weidman, Aaron. „The Painful Duality of Envy: Evidence for an Integrative Theory and a Meta-Analysis on the Relation of Envy and Schadenfreude”. 
  11. ^ van de Ven, Niels (2016). „Envy and Its Consequences: Why It Is Useful to Distinguish between Benign and Malicious Envy”. Social and Personality Psychology Compass. 10 (6): 337—349. doi:10.1111/spc3.12253. 
  12. ^ „1Corinthians 3.3 ESV;NIVUK;ASV;AMP;NKJV - for you are still of the flesh. For - Bible Gateway”. 
  13. ^ „Mark 7.14-23 ESV - What Defiles a Person - And he called - Bible Gateway”. Bible Gateway. Приступљено 2016-03-23. 
  14. ^ „Luke 11.34-36 ESV - Your eye is the lamp of your body. When - Bible Gateway”. Bible Gateway. Приступљено 2016-03-23. 
  15. ^ „Proverbs 17.5 ESV - Whoever mocks the poor insults his - Bible Gateway”. Bible Gateway. Приступљено 2016-03-23. 
  16. ^ „Proverbs14.30 ESV - A tranquil heart gives life to the - Bible Gateway”. Bible Gateway. Приступљено 2016-03-23. 
  17. ^ „Galatians 5.19-21 ESV, - Now the works of the flesh are evident: - Bible Gateway”. Bible Gateway. Приступљено 2016-03-23. 
  18. 18,0 18,1 „Ecclesiastes 4.4 ESV - Then I saw that all toil and all skill - Bible Gateway”. Bible Gateway. 
  19. ^ James 4.1-2-3
  20. ^ Sahih al-Bukhari [Eng. Trans. 8/58 no. 91], Sahih Muslim [Eng. Trans. 4/1360 no. 6205, 6210]
  21. ^ Al-Bukhaari & Muslim
  22. ^ Политикин забавник број 3036, датум: 16.4.2010. „Наука о седам смртних грехова“, стр. 23-25. Издаје и штампа: Политика АД. Београд.
  23. ^ Блиц: „Седам смртних грехова на радном месту“; 2.4.2007. (BendWeekly)
  24. ^ Иза огледала: „Завист“ Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 19, 2010) (на језику: енглески); 28.6.2005.
  25. ^ gotquestions.org: „Који су то седам смртних грехова?“
  26. ^ Блиц: „Абортус, дилери дроге и педофили“; 11.3.2008.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]