Загајичка брда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Предео Загајичких брда надомак Шушаре

Загајичка (Загајска) брда представља предео на североисточном ободу Делиблатске пешчаре.[1] Простиру се на нешто више од 250 ha и представљају другу зону заштите у оквиру специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“.[2]

Положај[уреди]

Загајичка брда представљају највиши део Делиблатске пешчаре, а по многима и најлепши. Поглед са њих пружа се десетинама, па и стотинама километара са свих страна. Виде се околни места али и по неко даље место, Вршачке планине, јужни Карпати, као и вода Дунава у даљини. Уласком у зону Загајичких брда, где су пешчане дине високе више од 200 m, добија се осећај као да сте у некој планинској области, а не у равничарској пешчари.

Загајичка брда скривена су између великог пространства Делиблатске пешчаре и њеног руба крај села Загајица. Управо то је и најатркативнији део Банатске пешчаре, а до њега је могуће доћи само пешице и уз добро познавање путева. Овај природни феномен се налази на само 75 km од главног града. Приступ је могућ из три правца. Препоруке су долазак на брда бициклом у духу одрживог туризма.

Вегетација[уреди]

Загајичка брда која изгледом подсећају на лоптасте брегове, заправо су древне пешчане дине, делом шумовите а делом прекривене степском вегетацијом. Ови лесни облици рељефа, обрасли степском вегетацијом, представљају један од последњих сачуваних степских предела у Војводини. Јединствени реликт пра-пејзажа Панонске низије пре него што су је прогутале оранице.

Занимљиво је да се на обронцима Загајичких брда и данас може видети трска,[3] која овде расте још од времена кад су ова брда чинила острво у Панонском мору.

Загајичка брда су, станиште највеће колоније слепог кучета у Европи, а ту живе и друге заштићене врсте.

Историја[уреди]

На највишој тачки Загајичких брда налази се обележје у виду зиданог обелиска који штити тачку геодетског премера из времена Аустроугарске. Иако многи тврде да је обелиск подигнут за време Марије Терезије, с обзиром на челичну арматуру у бетонском постаменту, најсигурније би било датирати га у почетак 20. века, вероватно непосредно пред избијање Првог светског рата.

Уз обелиск је много касније подигнут и високи метеоролошки стуб за мерење брзине ветра.

Референце[уреди]

  1. ^ Шумско индустријски комбинат Панчево, Делиблатска пешчара 1818–1968.
  2. ^ ЈП „Војводинашуме“ Петроварадин, План управљања за Специјални резерват „Делиблатска пешчара“, 2011–2020.
  3. ^ Јанковић М, Биодиверзитет, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]

Координате: 44°56′02″ СГШ; 21°11′47″ ИГД / 44.933888° СГШ; 21.196477° ИГД / 44.933888; 21.196477