Законик књаза Данила

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Законик књаза Данила, односно Законик Данила Првог или једноставно Данилов законик (слсрп. Законикъ Данійла Првогъ Княза и Господара слободне Црне Горе и Брдахъ установлѣнъ 1855 годинѣ на Цетинѣ) је био општи законик у Књажевини Црној Гори, који је донет 1855. године, на иницијативу тадашњег црногорско-брдског књаза Данила I (1852-1860). Доношењем овог законика, настављене су реформе у циљу изградње савременог државно-правног поретка. Законик је првобитно штампан у Новом Саду, а његови преводи су потом објављени у Француској, Италији и Пољској. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања, као што су положај човјека и грађанина, положај књаза као врховног господара, права и положај судова и обавезе грађана у одбрани отаџбине. Овим законом је довршено рушење патријахалног начина живота, укинута самосталност племена, учвршћена државна власт, што није прошло без отпора. Законик је имао 95 чланова, а њеово доношење је наишло на значајан одјек у широј јавности.[1][2]

Рукописи[уреди]

Поред званичне и коначне верзије Законика, која је штампана и обнародована 1855. године, а потом и примењивана у пракси, до сада су познате и две рукописне верзије, односно преписа. Рукопис коначне верзије, по којој је Законик штампан, данас се чува у Научном архиву Бугарске академије наука у Софији, те је по томе познат као Софијски препис.[3] Поред тога, сачуван је и препис радне верзије, односно нацрта Законика, који се чува на Цетињу, те је по томе познат као Цетињски препис.[4] Између та два преписа постоје извесне текстолошке разлике, већег или мањег значаја, а највећу пажњу у данашњој јавности изазива разлика у формулацији 92. члана Законика.

92. члан[уреди]

У време доношења (1855) и потоње примене Законика није било никаквих недоумица или спорова у вези формулације његовог 92. члана, који је у целини гласио: "И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива".[5] Међутим, након објављивања Цетињског преписа (1982) испоставило се да у нацрту Законика недостају речи "до једине србске", што је била једна од бројних текстолошких разлика између тог рукописног нацрта и званичног штампаног издања.[4] Тим поводом су у стручној и осталој јавности изношене бројне претпоставке, па чак и оптужбе за наводно фалсификовање Законика приликом штампања у Новом Саду. Такве оптужбе су широко распрострањене међу радикалним заговорницима црногорског национализма. Међутм, након откривања Софијског преписа, који је садржао коначни текст, по којем је Законик и штампан, испоставило се да је коначна формулација 92. члана била управо она која постоји и у штампаном Законику,[6] дакле управо она која садржи изричити спомен српске народности, што у време доношења и примене Законика није ни било спорно.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]