Пређи на садржај

Закони дванаест таблица

С Википедије, слободне енциклопедије
Фрагменти таблица из Гортина са Крита, око 450. година пне.

Закон дванаест таблица (лат. Leges Duodecim Tabularum) је зборник на коме се заснивао целокупан римски правни систем.[1][2]

Историјске прилике

[уреди | уреди извор]

Римско друштво је било подељено на две оштро супротстављене групе – патриције и плебејце. Патрицији су били потомци племенитих родитеља који су водили главну реч у римској држави, док су плебејци били обичан народ. Читава концепција римске државе заснивала се на фаворизовању патриција и дискриминисању плебејаца. Било је забрањено склапање бракова између ове две групе, плебејци нису имали никаквих политичких права, а целокупна римска војска била је састављена управо од њих. Патрицији су били официри за чије су интересе плебејци морали да проливају крв, а нису могли да учествују у подели ратног плена. Поред свега овога право је било спровођено од стране свештенства (које су чинили искључиво патрицији), а норме су биле усмене, те их је било лако сакрити од плебејаца који су тиме били изложени самовољи и великим злоупотребама од стране патриција, па су морали некако да се боре за своја права.[2]

Најефикаснији начин биле су сеобе (сецесије). Наиме, у Риму су плебејци били у већини, и практично одржавали читаву економију државе, јер су радили све послове, за разлику од патриција који једноставно нису могли да се спусте на ниво једног занатлије или трговца. У таквим условима претња сеобом била је један од најбољих начина да плебс изврши притисак на владајућу класу и избори се за своја права. Током историје десило се неколико сеоба, а управо после једне масовне, патрицији су попустили и одлучили да елиминиши злоупотребе у правном поступку тако што ће кодификовати своје право.[1]

Настанак

[уреди | уреди извор]

Године 451. п. н. е, патрицији су изабрали комисију од десет сопствених људи (лат. Decemviri legibus scribundis consulari imperio), којима су дали овлашћење да напишу законе.[3] Ова десеторка је тада кренула на пут по развијенијим деловима тада познатог света (у грчке полисе) и тамо прикупила материјал за писање укупно десет таблица законика. Ово није било довољно, па су наредне (450. године п. н. е.) одређени нови децемвири (овог пута по пет патриција и плебејаца), који су додали још две таблице и тиме завршили посао. Исте године свих дванаест таблица је објављено на римском Форуму.[1]

Чланови прве десеторице (451. п. н. е.):[2]

  • Апије Клаудије Крас Инрегилски Сабински, конзул (лат. Appius Claudius Crassus Inregillensis Sabinus) - шеф комисије,
  • Тит Генуције Аугурин, конзул (лат. Titus Genucius Augurinus),
  • Тит Вентурије Крас Цикурин (лат. Titus Veturius Crassus Cicurinus),
  • Гај Јулије Јуло (лат. Gaius Iulius Iullus),
  • Ауло Манлије Вулзон (лат. Aulus Manlius Vulso),
  • Сервије Сулпиције Камерин Корнут (лат. Servius Sulpicius Camerinus Cornutus),
  • Публије Сесције Капитон Ватикански (лат. Publius Sestius Capito Vaticanus),
  • Публије Куријације Фист Тригемин (лат. Publius Curiatius Fistus Trigeminus),
  • Тит Ромилије Рок Ватикански (лат. Titus Romilius Rocus Vaticanus),
  • Спурије Постумије Албо Регилски (лат. Spurius Postumius Albus Regillensis).

Чланови друге десеторице (450. п. н. е.):[2]

  • Апије Клаудије Крас Инрегилски Сабински (лат. Appius Claudius Crassus Inregillensis Sabinus),
  • Марко Корнелије Малугински (лат. Marcus Cornelius Maluginensis),
  • Марко Сергије Есквилин (лат. Marcus Sergius Esquilinus),
  • Луције Минуције Есквилин Аугурин (лат. Lucius Minucius Esquilinus Augurinus),
  • Квин Фабије Вибулан (лат. Quintus Fabius Vibulanus),
  • Квинт Петелије Либон Визол (лат. Quintus Poetelius Libo Visolus),
  • Тит Антоније Меренда (лат. Titus Antonius Merenda),
  • Цезон Дуилије Лонг (лат. Caeso Duillius Longus),
  • Спурије Опије Корницен (лат. Spurius Oppius Cornicen),
  • Маније Рабулеј (лат. Manius Rabuleius).

Садржина

[уреди | уреди извор]

Текст Закона дванаест таблица није сачуван, јер су таблице које су биле истакнуте на Форуму биле од дрвета, па су изгореле приликом провале Гала у Рим. Касније су, по свему судећи, таблице биле обновљене, али нам није позната њихова судбина. Међутим, то и не представља неки проблем ако се зна да су Римљани постали фанатично одани својим Законима да су их сви учили напамет у школама, па да су их касније и сви значајни римски правници цитирали у својим делима. Све ово омогућило је доста прецизну реконструкцију. Најпознатије реконструкције су: Годофредусова из 1653. године, Дирксенова из 1824, и Шелова, која је послужила као основ многим савременим издањима и преводима. Закон дванаест таблица је преведен и на остале светске језике. У Србији је најпознатије издање из 1970. године које су приредили професори Јелена Даниловић и Обрад Станојевић. Садржај таблица:[2]

  • 1−3. Судски поступак и извршење пресуда;
  • 4−5. Породично и наследно право;
  • 6−8. Имовински односи;
  • 9. Кривична дела;
  • 10. Религијски обреди;
  • 11−12. Допуна претходних таблица и различита правила која уређују разне области друштвеног живота (нпр. забрана склапања брака између патриција и плебејаца, што је укинуто неколико година касније).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Law of the Twelve Tables Roman law”. Britannica. Приступљено 26. 1. 2025. 
  2. ^ а б в г д „Twelve Tables”. World History Encyclopedia. Приступљено 26. 1. 2025. 
  3. ^ „Twelve Tables”. Perseus Digital Library. Приступљено 26. 1. 2025.