Западна Белорусија

С Википедије, слободне енциклопедије
Белоруска карикатура, из 1921. године, која приказује "цепање" Белорусије

Западна Белорусија (блр. Заходняя Беларусь) назив је који се односи на подручје савремене Белорусије које је припадало Другој пољској републици на темељу уговора из Риге који је одржан између пољско-совјетског рата и Другог светског рата. Источна Белорусија је била совјетска република, део СССР-а.

Становништво западне Белорусије су чинили Белоруси, Пољаци, Литванци, Јевреји и Руси. Белоруси су били суочени са полонизацијом.

Позадина[уреди | уреди извор]

Карта Државне заједнице Пољске и Литваније пре поделе Пољске 1772., 1793. и 1795., преко које је осенчана територија Друге Републике (1918–1939). Већина територија које је Руска Империја припојила током подела (у нијансама зелене) остала је у Совјетском Савезу након Првог светског рата.

Територије савремене Белорусије, Пољске, Украјине и балтичких држава биле су главно поприште операција током Првог светског рата. Бољшевички пуч је срушио руску привремену владу и формирао Руску СФСР. Бољшевици су се повукли из рата са Централним силама потписивањем Брест-литовског споразума,[1] и препустили Белорусију Немачкој на наредних осам и по месеци. Немачка врховна команда је искористила ову прилику да пребаци своје трупе на Западни фронт за Пролећну офанзиву, 1918. године, остављајући иза себе вакуум моћи.[2] Не-Руси који су насељавали земље које су Совјети уступили Немачком царству, видели су споразум као прилику за оснивање независних држава под немачком заштитом. Три недеље након што је 3. марта 1918. потписан Брест-Литовски уговор, новоформирани белоруски централни савет основао је Белоруску Народну Републику. Идеју су одбацили Немци, бољшевици и Американци. Вудро Вилсон је то одбио, јер су Американци намеравали да заштите територијални интегритет европске Русије.[1]

Судбина региона није била решена током наредних три и по година. Пољско-совјетски рат који је избио 1919. окончан је Ришким споразумом 1921. године.[3] Пољска и Балтичке државе су се појавиле као независне земље које се граниче са СССР-ом. Територија данашње Белорусије је споразумом подељена на Западну Белорусију која је припала Пољској и совјетску Источну Белорусију, са пограничним градом Микашевичи.[4][5] Конкретно, мировни уговор је потписан уз пуно активно учешће белоруске делегације на совјетској страни.[6] У параграфу 3, Пољска је напустила сва права и претензије на територије Совјетске Белорусије, док је Совјетска Русија напустила сва права и претензије на пољску Западну Белорусију.[6]

Рада Белоруске Народне Републике у егзилу[уреди | уреди извор]

Претпостављено највеће подручје са белоруским присуством према истраживању белоруских етнографа Јефима Карског (1903., жуто) и Митрофана Довнар-Запољског (1919., црвено). Територија Белорусије после 1991. (зелено)

Чим је совјетско-немачки мировни споразум потписан у марту 1918. године, новоформирана Рада Белоруске Народне Републике једнострано је поставила територијалне претензије на Белорусију на основу области наведених у Трећој конститутивној повељи јер су насељене белоруском већином. У истој повељи Рада је такође прогласила да је Брест-Литовски уговор из марта 1918. неважећи јер су га потписале стране владе које су поделиле територије које нису биле њихове.[7]

У фебруару 1919. успостављена је заједничка Литванско-Белоруска Совјетска Социјалистичка Република (Литбел), а затим и посебна Белоруска Совјетска Социјалистичка Република. Тако је готово нежељена национална држава, настала током Првог светског рата, своје постојање дуговала директно алтернативним немачким, руским и пољским покушајима да обезбеде контролу над тим подручјем. — Тања Рафас [8]

У Другој конститутивној повељи, Рада је укинула право приватне својине на земљу (став 7) у складу са Комунистичким манифестом.[7] У међувремену, до 1919. године, бољшевици су преузели контролу над великим деловима Белорусије и натерали белоруску Раду на егзил у Немачкој. Бољшевици су формирали Социјалистичку Совјетску Републику Белорусију током рата са Пољском на отприлике истој територији на коју је полагала право Белорусија.[9]

Друштво народа је ратификовало нову пољско-совјетску границу.[3] Мировни споразум је остао на снази током читавог међуратног периода. Границе успостављене између две земље остале су на снази до Другог светског рата и совјетске инвазије на Пољску. На инсистирање Јосифа Стаљина, границе су поново исцртане на конференцијама у Јалти и Потсдаму.[3]

Друга Пољска Република[уреди | уреди извор]

Упркос совјетским напорима да запечате границу [са Пољском], на десетине хиљада сељака – избеглице из БССР-а – прешло је у Пољску, писао је Пер Андерс Рудлинг.[10] Према пољском попису из 1921. године, у земљи је било око милион Белоруса. Неки су проценили да је број Белоруса у Пољској у то време био можда 1,7 милиона,[11] или чак 2 милиона.[12] Након мира у Риги, хиљаде Пољака се населило у тој области, а многима од њих (укључујући ветеране оружане борбе за независност Пољске) влада је дала земљу.[13]

У својим преговорима са белоруским лидерима у Вилњусу, Јозеф Пилсудски је одбацио позив на независност Западне Белорусије. У децембру 1919. Пољска је распустила Раду, док је почетком јануара 1920. формирано ново тело Највиша Рада, без тежњи за независношћу, али са предложеним културним, друштвеним и образовним функцијама.[14] Јозеф Пилсудски је преговарао са руководством Западне Белорусије,[15] али је на крају напустио идеје Међуморја, његове властите предложене федерације делимично самоуправних држава на земљама бивше Државне заједнице Пољске и Литваније.[16]

На пољским парламентарним изборима 1922. године, белоруска странка у Блоку националних мањина добила је 14 места у пољском парламенту (од тога 11 у Сејму).[17] У пролеће 1923. пољски премијер Владислав Сикорски наредио је извештај о стању белоруске мањине у Пољској. Тог лета донета је нова уредба која дозвољава да се белоруски језик званично користи у судовима и школама. Обавезна настава белоруског језика уведена је у свим пољским Гимназијама у областима насељеним Белорусима 1927. године.[17]

Полонизација[уреди | уреди извор]

Белоруско становништво Западне Белорусије суочило се са активном полонизацијом од стране централних пољских власти. Политика је вршила притисак на белоруско школовање, дискриминисала белоруски језик и наметнула пољски национални идентитет белоруским римокатолицима.

У јануару 1921. староста из Вилејке је писао о народном расположењу као резигнираном и апатичном међу западнобелоруским сељацима, осиромашеним реквизицијама хране од стране бољшевика и пољске војске. Он је инсистирао на томе да, иако су нове белоруске школе 'никле свуда' у његовом округу, оне гаје антипољске ставове.[18]

Године 1928. у Западној Белорусији је било 69 школа са белоруским језиком; посећеност је била минимална делом због нижег квалитета наставе.[19] Први уџбеник белоруске граматике написан је тек око 1918. године.[20] Године 1939. преко 90% деце у Пољској је похађало школу.[21] Као и другде, и тамо су образовни системи промовисали пољски језик.[22] У међувремену, белоруске агитаторе депортоване у СССР из Пољске совјетски НКВД је ставио у затвор као буржоаске националисте.[23]

Већина пољских становника региона подржавала је политику културне асимилације Белоруса коју је предложио Дмовски.[24] Полонизацијски нагон је био инспирисан и под утицајем Пољске националне демократије Дмовског, која се залагала за одбијање права Белорусима и Украјинцима на слободан национални развој.[25] Владислав Студницки, утицајни пољски званичник, изјавио је да ангажовање Пољске на истоку представља преко потребну економску колонизацију.[26] Белоруски националистички медији били су под притиском и цензуром пољских власти.[27]

Белоруси су били по вероисповести отприлике 70% православаци и 30% римокатолици.[20] Према руским изворима, дискриминација је била усмерена на асимилацију православних Белоруса.[28] Пољске црквене власти су промовисале пољски језик у православним службама,[28] и покренуле су стварање пољских православних друштава у четири града укључујући Слоним, Бјалисток, Вавкависк и Навагрудак.[28] Белоруски римокатолички свештеник Винсент Хадлевски, који је промовисао белоруски језик у цркви,[28] и белоруску националну свест, био је под притиском својих пољских колега.[28] Пољска католичка црква у западној Белорусији издала је свештеницима документа о употреби белоруског језика уместо пољског у црквама и католичким недељним школама. Упутство Пољске католичке цркве из 1921. објављено у Варшави критиковало је свештенике који проповедају на белоруском на католичким мисама.[29]

Храмада[уреди | уреди извор]

Деца окупљена у трпезарији белоруске гимназије у Вилњусу, Пољска, 1935.

У поређењу са (већом) украјинском мањином која живи у Пољској, Белоруси су били много мање политички свесни и активни. Највећа белоруска политичка организација била је Белоруски сељачко-раднички савез, такође познат као Храмада. Храмада је добијала логистичку помоћ од Совјетског Савеза и Коминтерне и служила је као параван за радикалну и субверзивну Комунистичку партију Западне Белорусије. Стога су је пољске власти забраниле,[30][31] њене вође осуђене на различите казне затвора, а затим депортоване у СССР, где их је убио совјетски режим.[32]

Тензије између све националистичкије пољске владе и разних све сепаратистичких етничких мањина наставиле су да расту, а белоруска мањина није била изузетак. Исто тако, према Мареку Јану Ходакијевичу, СССР је сматрао Пољску "непријатељем број један".[33] Током велике чистке, пољски национални округ у Дзјаржинску је расформиран и совјетски НКВД је покренуо такозвану "пољску операцију" (око 25. августа 1937. до 15. новембра 1938), током које су су Пољаци у источној Белорусији, тј. БССР, депортовани и стрељани.[33] Операција је проузроковала смрт до 250.000 људи – од званичног етничког пољског становништва од 636.000 – као резултат политичких убистава, болести или глади.[33] Међу њима, најмање 111.091 припадника пољске мањине стрељала је НКВД тројка.[33][34][35] Према Богдану Мусиалу, многи су убијени у затворским егзекуцијама.[34] Поред тога, неколико стотина хиљада етничких Пољака из Белорусије и Украјине је депортовано у друге делове Совјетског Савеза.[33]

Совјети су такође промовисали БССР под совјетском контролом као формално аутономну да би привукли Белорусе који живе у Пољској. Ова слика била је привлачна многим западним белоруским националним вођама, а неки од њих, попут Францишака Алјахновича или Владимира Жилке емигрирали су из Пољске у БССР, али су врло брзо постали жртве совјетске репресије.

Совјетска инвазија на Пољску, 1939[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Совјетска инвазија на Пољску
Анимирана мапа инвазије на Пољску 1939. Совјетски борбени ред означен је тамно ружичастом бојом.

Убрзо након нацистичко-совјетске инвазије на Пољску након нацистичко-совјетског пакта, област Западне Белорусије је формално припојена Белоруској Совјетској Социјалистичкој Републици (БССР). Совјетска тајна полиција НКВД, уз помоћ Црвене армије, организовала је монтиране изборе у атмосфери застрашивања и државног терора.[36] Совјетска окупациона администрација одржала је изборе 22. октобра 1939. године, мање од две недеље након инвазије.[37] Грађанима је више пута прећено да су њихове депортације у Сибир неизбежне. Коверте са гласачким листићима су нумерисане да би се могло ући у траг и обично су се предавале већ запечаћене.[36] Референдум је био намештен. Кандидати су по плану били непознати својим изборним јединицама које су на бирачка места доводили наоружани стражари.[38] Такозвани избори за народне скупштине Западне Украјине и Западне Белорусије одржани су на руском језику.[36]

Дана 30. октобра, седница Народне скупштине одржана у Бјалистоку потврдила је совјетску одлуку о придруживању Белоруској Совјетској Социјалистичкој Републици (БССР) СССР-у. Петицију је званично прихватио Врховни совјет Совјетског Савеза 2. новембра и Врховни совјет БССР 12. новембра 1939. године.[39] Од тада ће сви грађани Пољске живети у Белоруској ССР као совјетски поданици, без признавања њиховог пољског држављанства.[40]

Совјетска пропаганда је совјетску инвазију на Пољску приказала као "поново уједињење Западне Белорусије и Украјине". Многи етнички Белоруси и Јевреји поздравили су уједињење БССР-а са СССР-ом. Углавном богате групе грађана промениле су свој став након што су из прве руке искусиле стил совјетског система.[40][41]

Депортације, хапшења и владавина терора[уреди | уреди извор]

Пољске породице депортоване у Сибир након совјетске анексије источних региона Друге пољске републике.

Совјети су брзо почели да конфискују, национализују и прерасподеле сву приватну и државну имовину.[42] Током две године након анексије, Совјети су ухапсили око 100.000 пољских држављана широм Кресија.[43] Због недостатка приступа тајним совјетским и белоруским архивима, дуги низ година након рата број пољских држављана депортованих у Сибир са подручја Западне Белорусије, као и број страдалих под совјетском влашћу, још увек није тачно утврђен.[44] У августу 2009. године, поводом 70. годишњице совјетске инвазије, ауторитативни пољски Институт народног сећања објавио је да су његови истраживачи проценили број људи депортованих у Сибир на укупно 320.000. Под совјетском влашћу страдало је око 150.000 пољских грађана.[45]

Совјетско-немачки рат 1941−1945[уреди | уреди извор]

Услови пакта Молотов-Рибентроп потписаног раније у Москви убрзо су прекршени, када је немачка војска ушла у совјетску окупациону зону 22. јуна 1941. Након операције Барбароса, већи део Западне Белорусије постао је део немачког Рајхскомесаријата Остланд (РКО), као такозвани Генерални регион Беле Рутеније (нем. Generalbezirk Weißruthenien). Многи етнички Белоруси подржавали су нацистичку Немачку.[46] Крајем 1942. заклети германофил Иван Јермаченка формирао је пронацистичку организацију БНС са 30.000 чланова.[47] Формирана је белоруска помоћна полиција.[47][48] Позната Немцима као Шуцманшафт, етничка белоруска полиција имала је незаменљиву улогу у холокаусту у Белорусији,[49][50] посебно током другог таласа ликвидација гета,[51] почев од фебруара до марта 1942.[48]

Године 1945. Велика тројка, Велика Британија, Сједињене Државе и Совјетски Савез, успоставиле су нове границе за Пољску. Већи део Западне Белорусије остао је у саставу БССР након завршетка Другог светског рата у Европи; Пољској је требало вратити само област око Бјалистока Пољско становништво је убрзо присилно пресељено на запад. Западна Белорусија је у целини била укључена у састав БССР.[52]

У почетку је било планирано да се престоница БССР-а пресели у Вилњус. Међутим, исте године Јосиф Стаљин је наредио да се град и околна област пренесу Литванији, која је неколико месеци касније припојена Совјетском Савезу и постала нова Совјетска Република. Минск је, дакле, остао главни град проширене БССР. Границе БССР-а су поново донекле измењене после рата (посебно подручје око града Бјалистока враћено је Пољској). Ипак, генерално гледано, оне се поклапају са границама модерне Белорусије.

Совјетизација[уреди | уреди извор]

Политичке партије Белорусије и друштво у Западној Белорусији често нису имале информације о репресијама у Совјетском Савезу и биле су под јаким утицајем совјетске пропаганде.[28] Због лоших економских услова и националне дискриминације Белоруса у Пољској, велики део становништва Западне Белорусије је поздравио анексију од стране СССР-а.[28]

Међутим, убрзо након анексије Западне Белорусије од стране Совјетског Савеза, белоруски политички активисти нису гајили илузије о пријатељству совјетског режима.[28] Становништво је постајало све мање лојално како су економски услови постајали још гори и како је нови режим спроводио масовне репресије и депортације чије су мете били Белоруси, као и етничких Пољака.[28]

Одмах након анексије, совјетске власти су извршиле национализацију пољопривредног земљишта у власништву великих земљопоседника у Западној Белорусији.[28] Планирано је да се колективизација и стварањеколективних фарми (колхоза) спроведу споријим темпом него у источној Белорусији 1920-их.[28] До 1941. године, у западним регионима БССР, број индивидуалних фарми се смањио само за 7%. Створено је 1.115 колхоза.[28] Истовремено су почели притисци, па чак и репресије против већих пољопривредника (које их је совјетска пропаганда називала кулацима): величина пољопривредног земљишта за једно појединачно газдинство била је ограничена на 10 ха, 12 ха и 14 ха у зависности од квалитета земље.[28] Било је забрањено унајмљивати раднике и давати земљу у закуп.[28]

Под совјетском окупацијом, грађанство западне Белорусије, посебно Пољаци, суочило се са поступком "филтрације" од стране НКВД апарата, што је довело до тога да је више од 100.000 људи насилно депортовано у источне делове Совјетског Савеза (нпр. Сибир) у првом таласу протеривања.[53] Укупно је током наредне две године око 1,7 милиона пољских држављана стављено у теретне возове и послато из пољског Кресија у радне логоре (гулаге).[54]

Република Белорусија[уреди | уреди извор]

Већина Пољака живи у западним регионима, укључујући 230.000 у Гродњенској области. Поред тога, Сапоцкин и његов селсовјет имају пољску већину. Највећа пољска организација у Белорусији је Савез Пољака у Белорусији (пољ. Związek Polaków na Białorusi), са преко 20.000 чланова.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Ruth Fischer (2006) [1948]. Stalin and German Communism. Transaction Publishers. стр. 32, 33—36. ISBN 1412835011. 
  2. ^ Smithsonian (2014). World War I: The Definitive Visual History. Penguin. стр. 227. ISBN 978-1465434906. 
  3. ^ а б в Cienciala, Anna M. (2004). „The Rebirth of Poland”. History 557: Poland and Soviet Russia: 1917-1921. The Bolshevik Revolution, the Polish-Soviet War, and the Establishment of the Polish-soviet Frontier. University of Kansas (Lecture Notes 11 B). Архивирано из оригинала 2012-02-05. г. Приступљено 31. 7. 2016 — преко Internet Archive. 
  4. ^ Adam Daniel Rotfeld; Torkunov, Anatoly V. (2015). White Spots—Black Spots: Difficult Matters in Polish-Russian Relations, 1918–2008. University of Pittsburgh Press. стр. 64. ISBN 978-0822980957. 
  5. ^ Janusz Cisek (2002). Kosciuszko, We Are Here!: American Pilots of the Kosciuszko Squadron in Defense of Poland, 1919-1921. McFarland. стр. 91. ISBN 0786412402. 
  6. ^ а б Michael Palij (1995). The Ukrainian-Polish Defensive Alliance, 1919-1921: An Aspect of the Ukrainian Revolution. CIUS Press. стр. 165. ISBN 1895571057. 
  7. ^ а б Executive Committee; Survilla, Ivonka J. (9. 3. 1918). „Council of BNR”. Rada of the Belarusian Democratic Republic in Exile. First, Second, and Third Constituent Charter. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 18. 05. 2022. „Mensk, 21 (8) February 1917 – 25 March 1918” 
  8. ^ Tania Raffass (2012). „The roots of the Soviet Federation”. The Soviet Union: Federation Or Empire?. Routledge Studies in the History of Russia and Eastern Europe. стр. 44. ISBN 978-0415688338. 
  9. ^ Map of the Soviet Socialist Republic of Belarus on JiveBelarus.net website.
  10. ^ Rudling 2014, стр. 206.
  11. ^ Żarnowski, p. 373.
  12. ^ Mironowicz 1999, стр. 80.
  13. ^ Alice Teichova; Herbert Matis; Jaroslav Pátek (2000). Economic Change and the National Question in Twentieth-century Europe. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63037-5. 
  14. ^ Mironowicz 2007, стр. 34, "Białoruska reprezentacja narodowa stojąca na gruncie niepodległości była nie do zaakceptowania przez stronę polską. Rada została rozwiązana w grudniu 1919 r. przez Raczkiewicza na osobisty rozkaz Piłsudskiego. W jej miejsce powołano na początku 1920 r. Białoruską Radę Najwyższą aspirującą wprawdzie do roli reprezentacji narodowej, lecz bez podnoszenia problemu państwowości białoruskiej."
  15. ^ Mironowicz 2007, стр. 33
  16. ^ Mironowicz 2007, стр. 34
  17. ^ а б Mironowicz 1999, стр. 94.
  18. ^ Mironowicz 2007, стр. 37–38, [Starosta] "ze stycznia 1921r. mówił o nastrojach miejscowego społeczeństwa: »zupełna rezygnacja i apatia ludności wiejskiej doprowadzonej do zupełnej nędzy przez bolszewików i wojsko polskie ciągłymi rekwizycjami.« Cały powiat pokrył się siecią szkół białoruskich ... zapewniał jednak, że szkoły białoruskie mają antypaństwowy charakter."
  19. ^ Mironowicz 2007, стр. 72, "W najpomyślniejszym dla szkolnictwa białoruskiego roku 1928 istniało w Polsce 69 szkół w których nauczano języka białoruskiego."
  20. ^ а б Rudling 2015, p. 120 (6 of 13 in PDF).
  21. ^ Norman Davies (2005). God's Playground. A History of Poland, Vol. II: 1795 to the Present. Oxford University Press. стр. 175. ISBN 0199253390. 
  22. ^ Mironowicz 2007, стр. 41, 53–54
  23. ^ Mironowicz 2007, стр. 93, W Białorusi Radzieckiej ... aresztowano byłych przywódców Hromady, którzy po opuszczeniu więzień w Polsce zostali przekazani władzom radzieckim w ramach wymiany więźniów politycznych.[224]
  24. ^ Mironowicz 2007, стр. 34, "Większość Polaków pragnęła łączyć plany nabytków terytorialnych Józefa Piłsudskiego z polityką asymilacyjną proponowaną przez Romana Dmowskiego."
  25. ^ Mironowicz 2007, стр. 4–5
  26. ^ Mironowicz 2007, стр. 12, "Zaangażowanie Polski na Białorusi i Ukrainie to ekspansja kolonialna, konieczna ze w zględów gospodarczych" (Studnicki).
  27. ^ Кореневская, О. (2003). „Особенности Западнобелорусского возрождения (на примере периодической печати)” (PDF). Białoruskie Zeszyty Historyczne (20): 69—89. [потребна страна]
  28. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Hielahajeu, Alaksandar (17. 9. 2014). „8 мифов о "воссоединении" Западной и Восточной Беларуси” [8 Myths about the "reunification" of Western Belorussia and Eastern Belorussia] (на језику: руски). Архивирано из оригинала 08. 08. 2016. г. Приступљено 26. 7. 2016. 
  29. ^ Mironowicz 2007, стр. 45
  30. ^ Andrzej Poczobut; Joanna Klimowicz (јун 2011). „Białostocki ulubieniec Stalina” (PDF file, direct download 1.79 MB). Ogólnokrajowy tygodnik SZ «Związek Polaków na Białorusi» (Association of Poles of Belarus). Głos znad Niemna (Voice of the Neman weekly), Nr 7 (60). стр. 6—7 of current document. Приступљено 24. 5. 2014. 
  31. ^ Andrew Savchenko (2009). Belarus: A Perpetual Borderland. BRILL. стр. 106—107. ISBN 978-9004174481. 
  32. ^ Sanko, Zmicier; Saviercanka, Ivan (2002). 150 пытаньняў і адказаў з гісторыі Беларусі [150 Questions and Answers on the History of Belarus] (на језику: белоруски). Vilnius: Наша Будучыня. ISBN 985-6425-20-4. 
  33. ^ а б в г д Marek Jan Chodakiewicz, 2012, Intermarium: The Land between the Black and Baltic Seas, Transaction Publishers, pp. 81–82.
  34. ^ а б Bogdan Musial (25—26. 1. 2011). „The 'Polish operation' of the NKVD” (PDF). The Baltic and Arctic Areas under Stalin. Ethnic Minorities in the Great Soviet Terror of 1937-38. University of Stefan Wyszyński in Warsaw. стр. 17—. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 03. 2012. г. Приступљено 26. 4. 2011. „UMEA International Research Group. Abstracts of Presentations.” 
  35. ^ O.A. Gorlanov. „A breakdown of the chronology and the punishment, NKVD Order № 00485 (Polish operation) in Google translate”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  36. ^ а б в Wegner, Bernd (1997). From peace to war: Germany, Soviet Russia, and the world, 1939–1941. The period of Soviet-German partnership. Berghahn Books. стр. 74—. ISBN 1571818820. 
  37. ^ "Сборник документов «Государственные границы Беларуси»" Vol. 2, June 28, 2016 retrieved November 27, 2017.
  38. ^ Gross, Jan T. (1997). Sovietisation of Poland's Eastern Territories. From Peace to War: Germany, Soviet Russia, and the World, 1939-1941. Berghahn Books. стр. 74—75. ISBN 1571818820. 
  39. ^ Уладзімір Снапкоўскі. Беларусь у геапалітыцы і дыпламатыі перыяду Другой Сусветнай вайны
  40. ^ а б Norman Davies, God's Playground (Polish edition), second tome, pp. 512-513.
  41. ^ Stosunki polsko-białoruskie pod okupacją sowiecką (1939-1941)
  42. ^ Piotrowski 1998, стр. 11
  43. ^ „Represje 1939–41. Aresztowani na Kresach Wschodnich” [Repressions 1939–1941. Arrested in the Eastern Borderlands]. Karta (на језику: пољски). Ośrodek KARTA Center. Архивирано из оригинала 2006-10-21. г. 
  44. ^ Rieber 2000, стр. 14, 32–37
  45. ^ „Polish experts lower nation's WWII death toll”. AFP/Expatica. 2009. Архивирано из оригинала 06. 04. 2012. г. Приступљено 08. 05. 2022. 
  46. ^ Marek Wierzbicki. „Polish-Belarusian relations under the Soviet occupation” [Stosunki polsko-białoruskie pod okupacją sowiecką (1939–1941)]. НА СТАРОНКАХ КАМУНІКАТУ. Białoruskie Zeszyty Historyczne. 20 (2003): 186—188. Архивирано из оригинала 6. 4. 2009. г. — преко Internet Archive. 
  47. ^ а б Leonid Rein (2013). The Kings And The Pawns. стр. 144—145. ISBN 978-1782380481. 
  48. ^ а б Alexey Litvin (Алексей Літвін), Participation of the local police in the extermination of Jews Архивирано на сајту Wayback Machine (1. фебруар 2020) (Участие местной полиции в уничтожении евреев, в акциях против партизан и местного населения.); (in) Местная вспомогательная полиция на территории Беларуси, июль 1941 — июль 1944 гг. (The auxiliary police in Belarus, July 1941 - July 1944).
  49. ^ Martin Dean (2003). Collaboration in the Holocaust: Crimes of the Local Police in Belorussia and Ukraine, 1941-44. Palgrave Macmillan. стр. viii. ISBN 1403963711. 
  50. ^ Andrea Simon (2002). Bashert: A Granddaughter's Holocaust Quest. Atonement. University Press of Mississippi. стр. 225. ISBN 1578064813. 
  51. ^ Andrea Simon (2002). Bashert: A Granddaughter's Holocaust Quest. University Press of Mississippi. стр. 228. ISBN 1578064813. 
  52. ^ Piotr Eberhardt; Jan Owsinski (2003). Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis. M.E. Sharpe. стр. 199—201. ISBN 978-0-7656-0665-5. 
  53. ^ Сёньня — дзень ўзьяднаньня Заходняй і Усходняй Беларусі
  54. ^ A Forgotten Odyssey 2001 Lest We Forget Productions.

Литература[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Западна Белорусија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Западна_Белорусија&oldid=27674187”