Застава Рома

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Застава Рома
Flag of the Romani people.svg
Пропорције1:2
Усвојена1971.
Стваратељ(и)Вир Рађендра Риши

Ромска застава или застава Рома (ромски: O stjago le romengo) је међународна застава ромског народа. Одобрили су је представници различитих ромских заједница на првом светском конгресу Рома (СКР), одржаном у Орпингтону 1971. године. Застава се састоји од плаве и зелене позадине, која представља небо и земљу; такође садржи црвену „чакру“ са 16 кракова или котачић у центру. Овај последњи елемент представља путујућу традицију ромског народа и уједно је омаж застави Индије, који је застави додао научник Вир Рађендра Риши. Овај дизајн је био посебно популаран у СФР Југославији, која му је након усвајања доделила службено признање. Први од неколико претходних изгледа заставе СКР-а је двобојно поље, које су, како се извештава, румунски Роми користили током 1930-их, а поновно је употребљен на међународном нивоу током 1960-их. Верзија са три боје, коју су користили припадници ромског народа који су преживели геноцид, изашла је из употребе због навода да је обележје комунизма. Коначна варијанта дизајнирана 1971. године стекла је на популарности током наредних деценија, посебно се повезујући са групама које промовишу транснационално јединство народа и боре се против погрдног именовања „Цигани“. Заставу су промовисали глумац Јул Бринер и виолиниста Јехуди Менухин, а подржао ју је и Флорин Ћоаба, самопроглашени „краљ Рома“. На Конгресу у Орпингтону нису се усвојиле спецификације за заставу која постоји у разним варијацијама и има многе изведене форме. Неколико земаља и заједница ју је и званично препознало током 2010-их, али њен приказ је такође изазвао контроверзу у различитим деловима Европске уније. Неке варијације су такође постале широко коришћене у ромском политичком симболизму у истом периоду. Међутим, унутар научне заједнице, ромска застава је критикована као еуроцентрична, а њено приказивање као перфурнално решење питања с којима се суочава етничка група коју она представља.

Порекло[уреди | уреди извор]

Ранији ромски симболи укључују црвени барјак који су истицале ромске заједнице у Турској, које су биле организоване као еснаф у Османском царству.[1] Од 1955. године, „Застава Цигана” представља ромске ходочаснике на путу ка светилишту Госпе Лурдске. Описана је као комета са шеснаест зрака на пољу звездасто плаве боје с ликом Христа и Богородице.[2] Овај предмет је детаљније објашњен као „велика застава ноћи, која носи звезду мудраца."[3]

Према историчару Ијану Хенкоку, тренутна застава потиче од светске ромске заставе коју је крајем 1933. предложио Генерални савез Рома Румуније (ГСРР), на иницијативу Георга А. Лазареану-Лазурице; чакра није била присутна у тој верзији која је била обична двобојка. Академик Илона Климова-Александер напомиње да такав детаљ „није потврђен статутом или било којим другим извором.“[4] Социолог Жан-Пјер Лиежеоа такође описује ромску заставу ГСРР-а као теоретски концепт, а не као стварни дизајн.[5] Академик Витни Смит сматра да је двобојка постојала, али и да њен творац остаје непознат.[6]

Лазурицина организација имала је још једну, боље прихваћену, заставу, која се користила за представљање ромске заједнице у Румунији. Садржао је комбинацију грба Румуније са симболима ромских племена: виолину, наковањ, компас и лопату укрштену са чекићем.[7] ГСРР је такође користио најмање 36 регионалних застава, које су обично током јавних церемонија благосиљали представници румунске православне цркве, којој је припадао и Лазурица.[8] Средином 1930-их, иницијативу за употребу и признавање међународне заставе преузео је нови председник ГСРР, Георге Николеску.[9] Према једном извештају, конгрес Рома у Букурешту 1935. године, којим је председавао Николеску, имао је ромску заставу поред портрета Адолфа Хитлера и Михаја I од Румуније.[10]

Застава је практично нестала из употребе у време Другог светског рата,[6] пошто је много европских ромских заједница десетковано у ромском геноциду, који је и сам део холокауста. У овом периоду се многи Роми скривају или негирају свој идентитет како би побегли од Ајнзацгрупе или депортације. У једном инциденту пријављеном 1941. године у Симферопољу, кримски Роми су развили зелену исламску заставу, надајући се да ће убедити нацисте да су кримски Татари или Турци. [11]

На почетку периода хладног рата, етнички симболизам доживео је препород. Двобојку је у Француској поново искористио Ваида Војевод, који се 24. маја 1959. године крунисао краљем Цигана и створио Међународну ромску унију.[6] Усвојена повеља је тада сугерисала да зелена боја представља „земљиште покривено травом” и „свет без граница”, а да плава боја представља „свемир и слободу”. Од 1961. године, Ваида је предлагао оснивање ромске државе, Романестана, са двобојком као државним амблемом. У том контектсу, плава боја је објашњена као представа слободе.[6]

Застава Лазурице и Вајде имала је конкуренцију у зелено-црвено-плавој водоравној тробојци, чије су пруге представљале траву, ватру и небо. До 1962. године постала је веома популарна међу ромским заједницама.[12] Током тог интервала, франкоистичка Шпанија је промовисала овај симболизам као „мање споран” од левичарске симболике фаворизоване од стране локалних Рома. Сумња да је истакнута црвена боја на тробојци представљала комунизам, навела је неке активисте да промовишу зелено-плаву двобојку са црвеним пламеном или точком уместо пруге.[12]

Ранија употреба[уреди | уреди извор]

Варијанта са точком је била основа за дизајн који је СКР признао 1971. Ултимативни дизајн приписује се индијском ромологу, Виру Рађендри Ришију.[13] На том конгресу су усвојене и спецификације, да се точак заснива на чакри Ашока, идентичној оној која се користи на застави Индије.[14] Одлука да се на заставу постави „нешто индијско" била је опште популарна, делом подржавајући Ришијеве теорије, према којима су Роми били „средњовековна каста ратника" слична Раџпутима.[15] Како се извештава, ова варијанта је поразила предлоге других присутних, који су подржали „раније заставе на којима је била представа коња“. Неколико активиста је било узнемирено Ришијевом интервенцијом, осећајући да је чакра страни симбол, и као таква је „наметнута“.[16] Као што је Смит констатовао, застава из 1971. године није детаљно описала спецификације попут дизајна точка. Првобитни дизајн повезан са Конгресом описао је „точак са кочије" који није личио на чакру; дизајни у облику чакре су стога новијег датума.[6]

Према социолошкињи Лидији Балог, ромска застава је задржала индијску симболику, али је и даље била читљива без ње: „Точак се такође може односити на вечни циклус света, или се може тумачити као точак са кочије“.[17] Роми из Бразила фаворизују једно сложено објашњење резултирајућег састава. Према овим изворима, горња плава половина представља небо, као и „слободу и мир", као „основне циганске вредности"; зелена је референца на „природу и стазе које истражују каравани". Црвени точак је „живот, континуитет и традиција, пређени пут и стазе пред нама“, а жбице представљају „ватру, трансформацију и непрестано кретање.“[18] Према етнологу Јону Думиници, то је „Пут живота", са црвеном као алузијом на „виталност крви". Думиница такође објашњава плаву као асоцијацију на „Небеса-Отац-Бог“ и идеале „слободе и чистоће, неограниченог простора“; будући да зелена боја представља „Мајку Земљу“.[19] Балог такође напомиње да се две пруге могу дешифровати „без икаквог посебног културног предзнања" као небо, имплицитно симбол „слободе и трансценденције", и земља; она на црвено гледа као на референцу на крв, са двоструким значењем: „крв је с једне стране симбол живота, а такође и крв проливена ратовима и разарањем."[20]

Алтернативна застава Рома која је садржала југословенску црвену звезду петокраку

Према тврдњи социолошкиње Оане Марку, приказ „вечног кретања" значила је да Роми с поносом прихватају своју номадску традицију, која је претходно виђена као „друштвено опасна".[21] Према Лидији Балог, точак подсећа на древни номадизам, али и учешће Рома у економским миграцијама 21. века широм Европе.[22] Слично томе, Думиница пише о симболима номадског живота као о евоцирању просперитета, јер „без могућности да се перамбулирају, Роми ће постати плен сиромаштва."[23] Активиста Хуан де Диос Рамирез Хередиа објаснио је то као „точак који се бори за слободу, што је карактеристично за нашу културу."[24] Међутим, како би одао почаст континуираној и разноврсној подршци коју је добијао од СФР Југославије, СКР је такође прихватио незваничну варијанту, која је уместо точка садржала црвену звезду.[25]

Југославија је такође прва подржала службену ромску заставу која је призната у конститутивној Социјалистичкој Републици Македонији још 1971. (или 1972).[6] Ово је био врхунац напора Фаика Абдија, македонског Рома.[26] Овај симбол је био посебно важан за Гурбете око Скопља, који су га интегрисали у свадбене церемоније,[27], а такође је популаризован на омотима албума музичара Жарка Јовановића.[28] До тада се варијанта СКР користила и за сећање на геноцид из 1940-тих, почевши од церемоније која је одржана у концентрационом логору Нацвејлер-Штрутхоф у јуну 1973.[29] У овом комеморативном контексту, међутим, каткад је заставаа била замењена другим симболима: априла 1975, Роми који су преживели холокауст су у Форт Мон Валериену представили никад пре виђени транспарент, на којем је био приказан љубичасти[30] или лила[31] троугао на белој позадини. То је био визуелни знак распознавања у нацистичким концентрационим логорима, а према новинару Жан-Пјеру Келину, одабрао је и дизајнирао ромски политичар, Дани Пето-Мансо, и изнео га у јавност упркос декларативним примедбама чланова Националне жандармерије.[31] Сам Пето-Мансо је заставу назвао "брзо направљеном", не наводећи њеног аутора.[30]


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Elena Marushiakova, Veselin Popov, "Commencement of Roma Civic Emancipation", in Studies in Arts and Humanities, Vol. 3, Issue 2, 2017, p. 12
  2. ^ Fr. Lang, "Trois événements vus par la presse. 3. Le premier pèlerinage du peuple nomade à Lourdes", in Études Tsiganes, Vol. 3, Issue 3, July 1957, pp. 26, 29, 31
  3. ^ Maurice Colinon, "Les gitans et Lourdes", in Monde Gitan, Issue 3, 1967, p. 1
  4. ^ Klímová-Alexander, p. 202
  5. ^ Liégeois (1995), p. 39
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Whitney Smith, "The Ensignment of the Romani People", in Proceedings of the 22nd International Congress of Vexillology, 2007, [n. p.]
  7. ^ Klímová-Alexander, p. 170
  8. ^ Klímová-Alexander, pp. 176, 191, 202
  9. ^ Klímová-Alexander, p. 172
  10. ^ Nicholas Saul, Gypsies and Orientalism in German Literature and Anthropology of the Long Nineteenth Century, p. 161. London: Legenda (Modern Humanities Association), 2007. ISBN 978-1-900755-88-7
  11. ^ Martin Holler, "«Comme les Juifs?» Persécution et extermination des Roms soviétiques par les nazis sous l’occupation militaire allemande. Une nouvelle interprétation fondée sur des sources soviétiques", in Catherine Coquio, Jean-Luc Poueyto (eds.), Roms, Tsiganes, Nomades: Un malentendu européen, p. 153. Paris: Editions Karthala, 2014. ISBN 978-2-8111-1123-6
  12. 12,0 12,1 Kenrick, p. 89
  13. ^ Duminică, p. 150; Trehan, p. 12
  14. ^ Duminică, p. 150; Kenrick, p. 89; Trehan, p. 12. See also Balogh, pp. 149–150
  15. ^ Balogh, pp. 149–150
  16. ^ Trehan, p. 24
  17. ^ Balogh, p. 150
  18. ^ da Silva Mello & Berocan Veiga, p. 49
  19. ^ Duminică, p. 150
  20. ^ Balogh, p. 150
  21. ^ Oana Marcu, Malizie di strada. Una ricerca azione con giovani rom romeni migranti, p. 10. Milan: FrancoAngeli, 2014. ISBN 9788891715975
  22. ^ Balogh, p. 150
  23. ^ Duminică, p. 150
  24. ^ Philippe de Marne, "La rencontre de Lérida. 15–17 mai 1987", in Études Tsiganes, Vol. 33, Issue 2, 1987, p. 46
  25. ^ Elena Marushiakova, Veselin Popov, "Die führende Rolle der jugoslawischen Roma in der internationalen Szene", in Roma Geschichte 6.2: Institutionalisierung und Emanzipierung. Zusammengestellt von den Herausgebern, p. 5. Austrian Ministry of Education & Council of Europe, [n. y.]
  26. ^ Kenrick, pp. 296–297; Liégeois (1975), p. 18
  27. ^ Silverman, p. 309
  28. ^ M. D., "Discographie. T.E.—Djivalan Romale (Pjevajte Romi)", in Études Tsiganes, Vol. 20, Issue 4, December 1974, p. 60
  29. ^ Liégeois (1975), p. 22
  30. 30,0 30,1 Dany Peto-Manso, "Choses vues. Paris. En mémoire des déportés", in Monde Gitan, Issue 35, 1975, p. 15
  31. 31,0 31,1 Jean-Pierre Quélin, "Un homme se lève", in Le Monde, October 28, 1980, p. 42

Литература[уреди | уреди извор]

  • Lídia Balogh, "Esztétikum közcélra. A szimbólumok, mítoszok, illetve allegóriák közösségi szerepéről, a roma nemzetépítési törekvések példáján keresztül", in Pro Minoritate, Vol. 3, 2011, pp. 144–157.
  • Marco Antonio da Silva Mello, Felipe Berocan Veiga, "Le «Jour national du Tsigane» au Brésil. Espaces symboliques, stéréotypes et conflits autour d'un nouveau rite du calendrier officiel", in Brésil(s). Sciences Humaines et Sociales, Vol. 2, 2012, pp. 41–78.
  • Ion Duminică, "Simbolistica tradițională a romilor europeni în perioada contemporană (I)", in Buletinul Științific al Muzeului Național de Etnografie și Istorie Naturală a Moldovei, Vol. 11, 2009, pp. 149–163.
  • Donald Kenrick, The A to Z of the Gypsies (Romanies). Lanham: Rowman & Littlefield, 2007. ISBN 978-0-8108-7561-6
  • Ilona Klímová-Alexander, "The Development and Institutionalization of Romani Representation and Administration, Part 2. Beginnings of Modern Institutionalization (Nineteenth Century—World War II)", in Nationalities Papers, Vol. 33, Issue 2, June 2005, pp. 155–210.
  • Jean-Pierre Liégeois,
    • "Le pouvoir tsigane", in Études Tsiganes, Vol. 21, Issue 1, March 1975, pp. 6–33.
    • "L'émergence internationale du mouvement politique rom", in Hommes & Migrations, Issues 1188–1189, June–July 1995, pp. 38–44.
  • Carol Silverman, Romani Routes: Cultural Politics and Balkan Music in Diaspora. Oxford etc.: Oxford University Press, 2011. ISBN 978-0-19-530094-9
  • Nidhi Trehan, "The Contentious Politics of the Indo-Romani Relationship. Reflections on the 'International Roma Conference and Cultural Festival' in New Delhi, February 2016 and Its Antecedents", in The Indian Journal of Social Work, Vol. 78, Issue 1, January 2017, pp. 11–25.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]