Затварач (ватрено оружје)

С Википедије, слободне енциклопедије
Растављена совјетска малокалибарска пушка. Затварач (цилиндрично-чепног типа) је сјајни метални део испод цеви, а изнад дрвеног кундака.

Затварач (енгл. breech block, bolt) је део ватреног оружја којим се затвара цев са задње стране, ради опаљења метка, спречавања изласка барутних гасова за време проласка зрна кроз цев, извлачења и избацивања празне чахуре, и убацивања новог метка. Користи се код пушака, пиштоља и артиљеријских оруђа која се пуне отпозади, кроз отвор на задњем крају цеви, који се назива сандук или барутна комора (енгл. breech/chamber).[1]

Развој и карактеристике[уреди | уреди извор]

Неаутоматско оружје[уреди | уреди извор]

Затварач се први пут појавио код пушака острагуша (пушака које се пуне кроз отвор на задњем крају цеви, барутну комору, за разлику од мускета, које се пуне спреда, кроз уста цеви) које је конструисао Француз Исак Ла Шомет (Isaac de La Chaumette) 1704. и од тада је непрестано усавршаван: око 1780. Британац Дурс Ег (Durs Egg) подесио га је за пуњење картонским фишеком, а Италијан Ђузепе Креспи (Giuseppe Crespi) додао му је резу за брављење (закључавање, чврсто спајање са цеви). 1818. у САД је Џон Хол (John Hall) конструисао затварач за капислару који је обухватао и механизам за опаљење, а Швајцарац Самуел Паули (Samuel Pauli) додао је папирној чахури месингано дно са капислом и конструисао је преклапајући затварач у чијем телу се налази игла за опаљење мртка ударом у капислу. Користећи се том идејом (опаљење метка ударном иглом), Немац Н. Драјзе (Dreyse) конструисао је 1838. клизећи цилиндрични затварач који се ручицом покретао у сандуку у правцу осе цеви (напред и назад) и као чеп затварао цев (отуд каснији назив чепни затварач); брављење (са сандуком) вршило се окретањем тела затварача удесно за четвртину круга. Делови за опаљивање били су у телу затварача, а опруга ударне игле аутоматски се запињала при затварању затварача. Затварач Француза Антоана Шаспоа (Antoine Chassepot) био је сличан Драјзеовом, само је имао краћу иглу. За разлику од њих, Американац Кристијан Шарп (Christian Sharp) је 1848. конструисао затварач у облику масивног блока, који је при отварањижу и затварању клизио управно (одоздо) на осу цеви.[1]

После појаве металне чахуре и сједињеног метка (1860), развој затварача кренуо је брже. Масивни затварачи, развијени на принципу Шарповог, били су прихваћени код америчке пушке Ремингтон (Remington), немачке Пибоди (Peabody) и британске Мартини-Хенри (Martini-Henry). Чепни (цилиндрични) затварач система Dreyse и Chassepot дао је најбоље резултате, па је, с извесним допунама (Немац Маузер (1868) и Аустријанац Манлихер (1888) усавршили су брављење) остао у употреби до данас.[1]

Аутоматско оружје[уреди | уреди извор]

Померање затварача у аутоматском пиштољу.

Први затварач аутоматског оружја конструисао је 1884. амерички конструктор Хирам Максим. Према конструкцији, начину кретања и брављења, деле се на клизеће (са механизмом за брављење), клинасте (попречно-покретне), инерционе (без механизма за брављење) и осцилирајуће (гибајуће).[1]

Артиљеријско оруђе[уреди | уреди извор]

Хаубица са отвореном барутном комором (затварач извађен).

Затварачи артиљеријских оруђа појавили су се код првих оруђа спорометне артиљерије с изолученом цеви, средином 19. века. Први је конструисао Италијан Ђ. Кавали 1846, а усавршили су их Немци Шнајдер и Круп (1867) и Британац Викерс (1864). У Првом светском рату појавили су се и полуаутоматски, а касније и аутоматски. По облику могу бити клинасти, завојни и блок-системи, а по механизму рада - ручни, полуаутоматски и аутоматски.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 10), Војноиздавачки завод, Београд (1976), стр.676-679

Литература[уреди | уреди извор]