Захар Прилепин
| Захар Прилепин | |||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Захар Прилепин | |||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
Јевгеније Николајевич Прилепин (рус. Евгений Николаевич Прилепин; Иљинка у Рјазанској области, 7. јул 1975) руски је писац, филолог и публициста.
Ветеран је рата у Чеченији (као командир одреда специјалне полиције), по политичком убјеђењу је националбољшевик и члан партије „Друга Русија” Едуарда Лимонова.
Биографија[уреди | уреди извор]
Захар Прилепин (рус. Захар Прилепин) је рођен 1975. године у селу Иљинка у Рјазанској области. Дипломирао је на Филолошком факултету Нижегородског државног универзитета. Младост је провео у граду Дзержинску. Радио је као физикалац, гробар, избацивач у ноћним клубовима, командант јединице ОМОН-а (Одељења полиције за посебне намене), учествовао у борбеним дејствима у Чеченији, водитељ ауторских ТВ и радио програма, рок певач и члан групе „Елефанк”, секретар савеза писаца Русије.[1] Ожењен је и отац је четворо деце. Сада ради као новинар. Живи у забитом селу Керженец, али и граду Нижњем Новгороду. Књижевна дела објављује од 2003. године.[2]
Дјела[уреди | уреди извор]
- „Патологии“, Андреевский флаг, 2004.
- „Сањка“, Ad Marginem, Москва 2006.
- „Грех“, роман, Вагриус, 2007.
- „Ботинки, полные горячей водкой“, књига приповедака, АСТ, 2008.
- „Я пришёл из России“, есеј, Лимбус Пресс, 2008.
- „Война“, антологија кратких прича, АСТ, 2008.
- „Terra Tartarara. Это касается лично меня“, АСТ, 2009.
- „Именины сердца. Разговоры с русской литературой“, ауторова збирка интервјуа са писцима и песницима, АСТ, 2009.
- „Революция“, антологија приповедака, АСТ, 2009.
- „Леонид Леонов: Игра его была огромна“, Молодая гвардия, 2010.
По његовим делима су направљене позоришне представе и о њему је 2012. године направљен документарни филм.[3]
