Заједница српских општина

С Википедије, слободне енциклопедије
Заједница српских општина
Самоуправна заједница
Official seal of Заједница српских општина
Грб
Локација заједнице српских општина на Косову (црвено)
Локација заједнице српских општина на Косову (црвено)
ЗемљаСрбија
Општине10
Насеља258
Бриселски споразум19. април 2013. год.; пре 8 година (2013-04-19)
Формиранон. п.
Административни центарСеверна Косовска Митровица
Површина
 • Укупно1,708 km2 (659 sq mi)
Становништво (2015)про.
 • Укупно123,979
 • Густина73/km2 (190/sq mi)
Вебсајтhttps://www.zso.rs/

Заједница српских општина (ЗСО),[1] или Асоцијација српских општина (алб. Asociacioni i Komunave Serbe, AKS), је планирана самоуправна заједница општина са српским већинским становништвом на Косову и Метохији.[а]

Предлог за удруживање уследио је као резултат Бриселског споразума из 2013. године, о коме су преговарале и закључиле владе Косова и Србије. У складу са надлежностима датим у Европској повељи о локалној самоуправи и косовском закону, општине учеснице имале би право да сарађују у колективном остваривању својих овлашћења путем заједнице. Заједница би имала потпун преглед подручја економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања.

Очекивало се да ће Заједница бити званично основана у законском оквиру Косова 2015. године, али је на неодређено време одложена због сукоба око обима овлашћења.

Историја[уреди | уреди извор]

1999–2013[уреди | уреди извор]

Након завршетка Рата на Косову и Метохији 1998–99, мисија Уједињених нација УНМИК, основана Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244, преузела је формалну контролу над српском аутономном покрајином Косово и Метохија. У покрајини је живело 194.190 Срба (9,9% укупног становништва), према последњем југословенском попису становништва 1991. Током и после рата, многи од њих су постали избеглице и интерно расељена лица; процене кажу да се око трећине иселило у регион Централне Србије.

У фебруару 2003. године, основана је Скупштина Аутономне Покрајине Косово и Метохија са седиштем у Северној Косовској Митровици, као заједница општина са српском већином на Косову и Метохији. Влада Косова ју је сматрала нелегитимним, јер је законодавну и извршну власт вршила преко Скупштине на територији Косова (углавном на северу Косова).

Године 2005, део преговора Србија и Косово био је позив српске стране на успостављање српских општина и уставну и правну заштиту Срба.[2] Специјални представник УН-а (УНОСЕК) Сорен Џесен-Питерсен и косовски говорник Дачи поновили су пресуду ван поделе.[2]

Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. једнострано прогласила независност од Србије. Србија и даље полаже право на њу као део сопствене суверене територије; такође, заједница је наставила да постоји.

2013–2015: Бриселски споразум и формирање[уреди | уреди извор]

У складу са Бриселским споразумом, планирано је успостављање Заједнице српских општина са седиштем у Северној Косовској Митровици. За разлику од бивше Заједнице, она нема никакву законодавну власт, имајући само „пуну надзорну моћ у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања” у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом.

Њено формирање предвиђено је Бриселским споразумом потписаним између Србије и Косова.[3] Овај споразум представља важан корак у процесу приступања Србије Европској унији.[4] Овим споразумом је такође договорено да Србија неће блокирати приступање Косова Европској унији и обрнуто.[3] Овај споразум похвалио је и генерални секретар ОУН-а Бан Ки-Мун који је рекао да гарантује широка овлашћења општинама са српском већином на Косову.[5] Заједница би обухватала ове општине: Северна Косовска Митровица, Зубин Поток, Лепосавић, Звечан, Штрпце, Клокот-Врбовац, Грачаница, Ново Брдо, Ранилуг и Партеш.

У једном интервјуу за Радио-телевизију Косова, косовски председник владе Хашим Тачи рекао је да је успостављање Заједнице српских општина у суштини прихватљиво Уставом Косова и Планом Ахтисари, док је лидер странке ААК Рамуш Харадинај то подржао рекавши да Устав Косова дозвољава удруживање општина, али без држања законодавне, судске или извршне власти.[6] У новембру 2014. године, Љубомир Марић, један од координатора са дужношћу успостављања Заједнице српских општина, изјавио је да ће она бити заснована на моделу Јужног Тирола у Италији и да очекује успостављање још две српске општине у Гори и Прилужју.[7]

Горанци су изјавили да желе да се Гора (бивша општина са горанском већином, која је спојена са албанским насељеним Опољем и формира општину Драгаш која има албанску већину) придружи Заједници српских општина. Дана 3. новембра 2013. године, 70% Горанаца гласало је за успостављање општине Гора као дела Заједнице српских општина, према горанском политичком лидеру Сафету Кушију.[8]

Формирање се очекивало 2015. године, али је касније одложено.

2015–данас: Застој[уреди | уреди извор]

Дана 9. новембра 2015. године, косовски предлог да постане чланица Унеска није успео, због недостатка потребних 2/3 гласова за на Генералној конференцији Унеска.[9] Дан касније, 10. новембра 2015. године, Влада Косова је замрзла претходно потписани Споразум о успостављању Заједнице српских општина; одлуку је осудио министар спољних послова Србије Ивица Дачић назвавши је „претњом регионалној стабилности” и „великим ударом на бриселски дијалог”.[10] У децембру 2015. године, Уставни суд Косова прогласио је делове споразума из 2013. године неуставним.[11] Од тада је реализација Споразума стављена на чекање и Косово је упало у политичку кризу уз сталне сукобе између странака Албанаца у влади и опозиције, при чему су прве подржавале Споразум, а друге га критиковале, говорећи да ће Срби бити „привилеговани” ако би Споразум био спроведен,[11] иако је Заједница имала за циљ да побољша живот Срба који живе у суровим условима у енклавама са српском већином.[12]

У септембру 2017. године, након избора за наросне посланике Косова 2017. године, политичка странка Српска листа сагласила се да формира Владу Косова коју предводи Рамуш Харадинај из Алијансе за будућност Косова, под главним условом да се успостави Заједница српских општина.[13]

Општине[уреди | уреди извор]

Косовске општине према законима самопроглашене Републике Косово
  Заједница српских општина

Заједница би обухватала ове општине: Северна Косовска Митровица, Зубин Поток, Лепосавић, Звечан, Штрпце, Клокот, Грачаница, Ново Брдо, Ранилуг и Партеш. Укупна површина ових општина износи 1,708 km² (659 квадратних миља) (15.66% укупне површине Косова).

Следећа табела приказује податке о површини и становништву ових општина:

Општина Округ Површина Површина у km² Становништво
Северна Косовска Митровица Косовскомитровачки Северна Косовска Митровица 11 29.460
Лепосавић 539 18.600
Звечан 122 16.650
Зубин Поток 335 15.200
Штрпце Урошевачки Енклаве 247 13.630
Грачаница Приштински 131 10.675
Ново Брдо 204 9.670
Ранилуг Гњилански 78 5.800
Клокот 23 2.556
Партеш 18 1.738
Укупно 1,708 123.979

Демографија[уреди | уреди извор]

Процењује се да се становништво Заједнице креће између 70.000 и 125.000 становника. Тачан број становништва није познат, због бојкота пописа становништва на северу Косова 2011. године и делимичног бојкота у енклавама на југу Србије.

Етничке групе[уреди | уреди извор]

На Косову и Метохији постоји седам општина са већинским српским становништвом. Албанско становништво у овим општинама кретало се до 25%, са релативном већином у Новом Брду, Штрпцу и Клокоту. Међутим, након проглашења независности 2008. године и кризе на северу Косова (2011–2013), албанско становништво у том подручју преселило се у друге градове са албанском већином, попут Косовске Митровице и других, остављајући апсолутно већинско српско становништво у северним градовима. Остале етничке групе укључују Бошњаке, Горанце, Роме и друге.

ЕЦМП „позива на опрез позивајући се на попис становништва из 2011. године”, због бојкота општина са српском већином на северу Косова и делимичног бојкота Срба и Рома на југу Косова.[14]

Следећа табела приказује етнички састав ових општина на основу процена:

Општине Срби Албанци Остали Укупно Референца
Број % Број % Број %
Грачаница 7.209 67,7 2.474 23,2 973 9,1 10.656 Попис 2011.
Клокот 1.362 43,2 1.775 56,3 17 0,5 3.154 Попис 2011.[15]
Лепосавић 18.000 96,3 300 1,6 400 2,1 18.700 Процена (ОЕБС)[16]
Ново Брдо 3.112 46,4 3.524 52,4 83 1,2 6.729 Попис 2011.
Северна Косовска Митровица 22.530 76,6 4.900 16,6 2.000 6,8 29.430 Процена (ОЕБС)[17]
Партеш 1.785 99,9 0 0 2 0,1 1.787 Попис 2011.[18]
Ранилуг 3.692 95,5 164 4,2 10 0,3 3.886 Попис 2011.
Штрпце 3.148 46,5 3.575 52,8 44 0,7 6.767 Попис 2011.[19]
Зубин Поток 13.900 93,3 1.000 6,7 14.900 Процена (ОЕБС)[20]
Звечан 16.000 96,1 350 2,1 300 1,8 16.650 Процена (ОЕБС)[21]
Општине Заједнице српских општина 91.161 80,9 17.649 15,7 3.829 3,4 112.639

Критика[уреди | уреди извор]

Критике у албанској заједници[уреди | уреди извор]

Бриселски споразум између Београда и Приштине критиковали су представници Албанаца на југу Србије, јер верују да Бриселски споразум Србима на Косову даје аутономију, и самим тим гарантује сличан ниво аутономије општинама у Србији које имају албанску већину..[22][23] Албанска странка Самоопредељење такође је организовала насилне протесте против споразума, јер верују да би аутономна српска регија на Косову умањила суверенитет земље и учврстила етничку поделу.[24] Неки из албанске заједнице жалили су се да је заузврат за укидање паралелних институција и учешће Срба на изборима споразум који је водио до успостављања Заједнице отворио простор за законски санкционисано мешање Србије у локалну управу и због тога подривао суверенитет.[25] Многи су тврдили да су већ учинили бројне прекомерне уступке у замену за почетна међународна признања.[25]

Критике у српској заједници[уреди | уреди извор]

Демократска странка Србије критиковала је Бриселски споразум који је тврдила да не помиње Србију ни њен Устав и законе, ни Резолуцију Савета безбедности ОУН 1244, док помиње Устав и законе Косова, те је због тога захтевала референдум за то.[26] Српска православна црква назвала је споразум „потпуним повлачењем српских институција са територије своје јужне покрајине и успостављањем ограничене аутономије српске заједнице на подручју северно од моста на Ибру у Косовској Митровици у оквиру оснивања Хашима Тачија”.[27] Срби на северу Косова такође су се окупили против споразума и као подршка наставку владавине Скупштине у општинама са српском већином.[28] Страховали су да ће то представљати повлачење Србије из региона и да ће довести до смањења нивоа личних доходака и нижих стандарда у погледу квалитета јавних услуга након што се са српског пренесу у систем Косова.[25]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене и референце[уреди | уреди извор]

Напомене
  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије. Према резолуцији 1244 Савета безбедности цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Организације уједињених нација у оквиру српске суверене територије. Влада са седиштем у Приштини, у сарадњи са НАТО-ом и Еулексом, има дефакто власт над већином КиМ, док је Северно Косово, највећа територија већински насељена Србима, под делимичном влашћу Србије, што је регулисано Бриселским споразумом од 2013. године.
Референце
  1. ^ „Community of Serb Municipalities in Kosovo to be formed | InSerbia News”. Inserbia.info. Приступљено 2015-10-30. 
  2. ^ а б Niels van Willigen (18. 7. 2013). Peacebuilding and International Administration: The Cases of Bosnia and Herzegovina and Kosovo. Routledge. стр. 177—. ISBN 978-1-134-11718-5. 
  3. ^ а б „Šta se navodi u sporazumu?”. B92. 19. 4. 2013. Приступљено 14. 10. 2013. 
  4. ^ „Odluka iz brisela”. Heinrich Böll Foundation. 2013. Приступљено 2013-10-14. 
  5. ^ „Danas sjednica Vijeća sigurnosti o Kosovu”. Al Jazeera Balkans. 2013. Приступљено 2013-10-14. 
  6. ^ „Thaçi: Në Kosovë, Shoqata e komunave serbe” (на језику: Albanian). top-channel.tv. Приступљено 14. 10. 2013. 
  7. ^ „South Tyrol model for Serb municipalities”. B92. 10. 11. 2014. Приступљено 10. 11. 2014. 
  8. ^ „Goranci: Ne želimo u Dragaš već u Zajednicu srpskih opština” (на језику: српски). Blic. 2013-11-08. 
  9. ^ „Kosovo's UNESCO bid fails to muster support”. dw.com. Deutsche Welle. 9. 11. 2015. Приступљено 2. 9. 2017. 
  10. ^ „Kosovo freezes key EU deal on autonomy for Serb communities”. dw.com. Deutsche Welle. 10. 11. 2015. Приступљено 2. 9. 2017. 
  11. ^ а б „Kosovo top court finds parts of EU-sponsored deal with Serbia unconstitutional”. dw.com. Deutsche Welle. 24. 12. 2015. Приступљено 2. 9. 2017. 
  12. ^ V. Vlaškalić, Zoran (12. 6. 2002). „Suzan Manuel: Srbi u enklavama kao u zoo-vrtu”. blic.rs. Приступљено 2. 9. 2017. 
  13. ^ „Srpska lista odlučila da uđe u vladu Kosova Ramuša Haradinaja”. Blic.rs (на језику: српски). Beta. 9. 9. 2017. Приступљено 9. 9. 2017. 
  14. ^ „ECMI: Minority figures in Kosovo census to be used with reservations”. ECMI. Архивирано из оригинала на датум 2017-05-28. Приступљено 2015-10-30. 
  15. ^ „Minority Communities in the 2011 Kosovo Census Results : Analysis and Recommendations” (PDF). Ecmikosovo.org. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2014-01-03. Приступљено 2015-10-30. 
  16. ^ „OSCE Leposavic estimates”. OSCE. Приступљено 2015-10-30. 
  17. ^ „OSCE Mitrovica North estimate”. OSCE. Приступљено 2015-10-30. 
  18. ^ „OSCE - Partes (2011 Census)”. OSCE. Приступљено 2015-10-30. 
  19. ^ „Municipal Profile” (PDF). Osce.org. септембар 2015. Приступљено 2015-10-30. 
  20. ^ „OSCE Zubin Potok estimate”. OSCE. Приступљено 2015-10-30. 
  21. ^ „OSCE Zvecan estimates”. OSCE. Приступљено 2015-10-30. 
  22. ^ „Albanci iz Doline”. Peščanik. 8. 6. 2013. Приступљено 14. 10. 2013. 
  23. ^ „South Serbia Albanians Seek Community of Municipalities”. Balkan Insight. 2013-05-03. Приступљено 2015-10-30. 
  24. ^ Bytyci, Fatos (2013-06-27). „Protesters fight police as Kosovo approves Serbia deal”. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 29. 09. 2015. Приступљено 2015-10-30. 
  25. ^ а б в Kartsonaki, Argyro (2020). „Playing with Fire: An Assessment of the EU's Approach of Constructive Ambiguity on Kosovo's Blended Conflict”. Journal of Balkan and Near Eastern Studies. 22 (1): 103—120. doi:10.1080/19448953.2020.1715668 Слободан приступ. 
  26. ^ „DSS demands referendum and resignations”. B92. 23. 4. 2013. Приступљено 10. 12. 2013. 
  27. ^ „Church criticizes Brussels agreement”. B92. 22. 4. 2013. Приступљено 10. 12. 2013. 
  28. ^ „Serbs in north say no to Kosovo agreement”. B92. 22. 4. 2013. Приступљено 10. 12. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заједница_српских_општина&oldid=24074131”