Звездана мапа
Звездана мапа је мапа ноћног неба. Астрономи су користили ову мапу да би могли да идентификују и пронађу астрономска тела као сто су звезде, констелације (сазвежђа) и галаксије.[1] Коришћене су за људску навигацију још од прве пронађене звездане мапе (која је стара око 32.500 година).[2] Алати који су потребни за коришћење звездане мапе јесу астролаб (инклинометар) и планисфера (аналогни рачунар или инструмент који помаже у препознавању звезда и сазвежђа).
Историја
[уреди | уреди извор]Праисторија
[уреди | уреди извор]Могуће је да је најстарија звездана мапа била урезана у слоновачи, кости мамутове кљове која је била откривена у Немачкој 1929. године. Овај артефакт је стар 32.500 година и има резбарење који подсећа на сазвежђе Орион.[3] Цртеж на зиду Ласко пећине у Француској има графички приказ Плејаде отвореног кластера звезда.[4] Цртеж је био нацртан од пре 33.000 до 10.000 година. Истраживач Мајкл О. Рапенглик је такође предложио да се у истим пећинама приказује бизон, човек са главом птице и главе птица на врху комада дрвета, заједно они могу да приказују летњи троугао. Још једна звездана мапа, направљена пре више од 21.000 година, пронађена је у пећини Ла Тет ду Лион. Говеда (бизони) на овом приказу могу представљати констелацију Таурус.
Антика
[уреди | уреди извор]Најстарија прецизно датирана звездана мапа појавила се у древној египатској астрономији у 1534. години пре наше ере.[5] Најранији познати звездани католози су саставили древни Вавилонски астрономи из Месопотамије крајем 2. миленијума п. н. е.[6]
Најстарији астрономски записи из Кине датирани су још од пре Периода зараћених држава (476-221 п. н. е), али најранији сачувани кинески каталози звезда астронома Ши Шена и Ган Деа се налазе у делу Шиђи из 2. века пре нове ере историчара Западног Хана Симе Ћена.[7] Најстарији кинески графички приказ неба је кутија за лак која датира из 430. п. н. е, иако овај приказ поименично приказује положаје кинеских сазвежђа и не приказује појединачне звезде.[8]
Атлас Фернезе је копија статуе из хеленистичке ере, која приказује титана Атласа како држи небеску сферу на рамену. То је најстарији приказ античких грчких сазвежђа, такође укључује мрежу кружница које указују на позиције координата. Због прецесије, позиција сазвежђа полако се кроз време мењају. Упоређивањем позиције 41 сазвежђа према мреже кругова, може се тачно одредити епоха од кад су оригиналне запажања. На основу ових информација, сазвежђа су датирани између 125. и 55. п. н. е. Ова евиденција указује да је коришћен каталог звезда грчког астронома Хипарха из 2. века пре нове ере.[9] Пример римске репрезентације ноћног неба јесте египатски Дендера Зодијак, који потиче из 50. п. н. е.[10]
Средњи век
[уреди | уреди извор]Најстарији сачувани рукопис звездане мапе је откривена у пећинама Могао уз Пут свиле - (Дунхуанг Звездана мапа). Ово је свитак 210 цм дужине и 24,4 цм ширине, показују небо у деклинацији између 40° на југу до 40° на северу у дванаест панела, плус тринаести панел показује северно циркумполарно небо. Укупно 1345 звезда је уцртано, и груписане су у 257 сазвежђа. Датум ове мапе је неизвестан, али се процењује да је настала око 705-710 н.е.
Током династије Сонг, кинески астроном Су Сонг написао је књигу која се зове Нови дизајн сферичног астролаба, која садржи пет мапа са по 1464 звезде. Астроном Хуан Шан припремио је планисферу заједно са објашњењем текста. То је урезано у камену у 1247. године, и ова мапа још увек постоји у храму Вен Миао у Суџоу.
У муслиманској астрономији, прва звездана мапа која је била прецизно нацртана је била илустрација персијског астронома Абд ал-Рахман ел-Суфија у његовој књизи 964. године под насловом “Књига основних звезда”. Ел Суфијем рад садржи илустрације сазвежђа и у звезде су приказане као светле тачке. Оригинална књига није преживела, али копија књиге из 1009. се чува на Оксфордском универзитету.
Најстарија европска звездана мапа је рукопис од пергамента под називом “de composicion sphere solid”. Он је највероватније настао у Бечу, Аустрија 1440. године, и састоји се од два дела, једног који приказује сазвежђа на северној небеској хемисфери и једног који приказује еклиптике. Ово може да послужи као прототип за најстарије европске штампане звездане мапе. Један сет портрета производене у Нурмбергу, Немачка 1515. године. Њихов је направио Албрехт Дирер.
Рани модерни период
[уреди | уреди извор]За време период Великих географских открића, експедиције на јужној хемисфери откриле су бројна нова сазвежђа. То највероватније потиче из евиденције двојице холандских морнара Питера Дирксуна Кејсера и Фредерика де Хоутмана, који су заједно путовали до Холандске Источне Индије. На основу њихових записа холандски картограф Јост де Хондт, додао је 12 нових сазвежђа. Јохан Бајер је 1603. направио звездани аталс назван Уранометрија,[11][12] који је први садржао сазвежђа обе хемисфере. Увео је и тзв. Бајерове ознаке, систем за означавање сазвежђа и најсанијих звезда, словима грчког алфабета.[13] The latter was the first atlas to chart both celestial hemispheres and it introduced the Bayer designations for identifying the brightest stars using the Greek alphabet. The Uranometria contained 48 maps of Ptolemaic constellations, a plate of the southern constellations and two plates showing the entire northern and southern hemispheres in stereographic polar projection.[14]
Пољак Јохан Хевелије завршио је свој звездани атлас 1609. године(Firmamentum Sobiescianum). Она садржи 56 великих двостраних звезданих мапа и побољшао прецизност позиција јужних звезда. Увео је и још 11 сазвежђа (Штит, Гуштер, Ловачки пси, и др).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kunwar Krishan Rampal, Mapping and Compilation, Concept · 1993, page 96
- ^ The Handbook Of The SAS And Elite Forces. How The Professionals Fight And Win. Edited by Jon E. Lewis. p.373-Tactics And Techniques, Personal Skills And Techniques. Robinson Publishing Ltd 1997. ISBN 1-85487-675-9
- ^ Whitehouse, David (21. 1. 2003). „'Oldest star chart' found”. BBC. Приступљено 29. 9. 2009.
- ^ Lucentini, Jack. „Dr. Michael A. Rappenglueck sees maps of the night sky, and images of shamanistic ritual teeming with cosmological meaning”. space. Архивирано из оригинала 15. 08. 2000. г. Приступљено 29. 9. 2009.
- ^ von Spaeth, Ove (2000). „Dating the Oldest Egyptian Star Map”. Centaurus. 42 (3): 159—179. Bibcode:2000Cent...42..159V. doi:10.1034/j.1600-0498.2000.420301.x. Приступљено 2007-10-21.
- ^ North, John (1995). The Norton History of Astronomy and Cosmology. New York and London: W.W. Norton & Company. стр. 30–31. ISBN 0-393-03656-1.
- ^ Sun, X.; Kistemaker, J. (1997). The Chinese Sky During the Han: Constellating Stars and Society. Koninklijke Brill. стр. 21—22. ISBN 90-04-10737-1.
- ^ Sun, X.; Kistemaker, J. (1997). The Chinese Sky During the Han: Constellating Stars and Society. Koninklijke Brill. стр. 18—19. ISBN 90-04-10737-1.
- ^ Schaefer, Bradley E. (мај 2005). „The epoch of the constellations on the Farnese Atlas and their origin in Hipparchus's lost catalogue”. Journal for the History of Astronomy. 36/2 (123): 167—196. Bibcode:2005JHA....36..167S. S2CID 15431718. doi:10.1177/002182860503600202.
- ^ Evans, James (август 1999). „The Material Culture of Greek Astronomy”. Journal for the History of Astronomy. 30 (3): 237—307, 289—290. Bibcode:1999JHA....30..237E. S2CID 120800329. doi:10.1177/002182869903000305.
- ^ Uranometria 2000.0, vol 1, page XVII, Tirion, Lovi and Rappaport, 1987, ISBN 0-943396-15-8
- ^ The New Encyclopædia Britannica, 1988, Volume 10, pg. 232
- ^ Hearnshaw, J. B. (1996). The measurement of starlight: two centuries of astronomical photometry. Cambridge University Press. стр. 9-10. ISBN 978-0-521-40393-1.
- ^ Swerdlow, N. M. (август 1986). „A Star Catalogue Used by Johannes Bayer”. Journal of the History of Astronomy. 17 (50): 189—197. Bibcode:1986JHA....17..189S.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hearnshaw, J. B. (1996). The measurement of starlight: two centuries of astronomical photometry. Cambridge University Press. стр. 9-10. ISBN 978-0-521-40393-1.
- Warner, D. J. (1979). The Sky Explored: Celestial Cartography 1500–1800. Amsterdam and New York: Theatrum Orbis Terrarum Ltd. and Alan R. Liss, Inc.
- Lovi, G.; W. Tirion; B. Rappaport (1987). „Uranography Yesterday and Today”. Uranometria 2000.0. 1: The Northern Hemisphere to – 6 degree. Willmann-Bell, Richmond.
- Lovi, G.; Tirion, W. (1989). Men, Monsters and the Modern Universe. Richmond: Willmann-Bell.
- Endl, Michael; Cochran, William D. (2007-01-01), McFadden, Lucy-Ann; Weissman, Paul R.; Johnson, Torrence V., ур., „CHAPTER 47 - Extrasolar Planets”, Encyclopedia of the Solar System (Second Edition) (на језику: енглески), San Diego: Academic Press, стр. 887—902, ISBN 978-0-12-088589-3, doi:10.1016/b978-012088589-3/50051-7, Приступљено 2023-06-08
- Vallenari, Antonella (2018). „The Future of Astrometry in Space”. Frontiers in Astronomy and Space Sciences. 5. ISSN 2296-987X. doi:10.3389/fspas.2018.00011/full.
- „Astronomer traces Zodiac's time and place of birth”. The Inquirer. 4. 6. 2007. Приступљено 2009-11-13.
- Owen Gingerich (2004). The Book Nobody Read. ISBN 0-8027-1415-3.. Walker, 2004, Ch. 4 ()
- Jardine, Lisa (15. 3. 2013). „A Point of View: Crowd-sourcing comets”. Magazine. BBC News. Приступљено 20. 5. 2013.
- „NASA Releases New WISE Mission Catalog of Entire Infrared Sky”. Nasa JPL. 14. 3. 2012. Архивирано из оригинала 04. 06. 2012. г. Приступљено 15. 3. 2012.
- „Largest-ever 3D map of the universe released by scientists”. Sky News (на језику: енглески). Приступљено 18. 8. 2020.
- „No need to Mind the Gap: Astrophysicists fill in 11 billion years of our universe's expansion history”. SDSS. Приступљено 18. 8. 2020.
- „Astronomers produce largest 3-D catalog of galaxies”. phys.org (на језику: енглески). Приступљено 9. 11. 2020.
- Williams, Matt (14. 10. 2020). „The Most Comprehensive 3D Map of Galaxies Has Been Released”. Universe Today. Приступљено 9. 11. 2020.
- Szapudi, Istvan; Beck, Robert (2020). „PS1-STRM”. MAST (на језику: енглески). STScI/MAST. doi:10.17909/t9-rnk7-gr88. Приступљено 9. 11. 2020. Data available under CC BY 4.0.
- University, Leiden. „Astronomers publish map showing 25,000 supermassive black holes”. phys.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-27.
- Crumey, A. (октобар 2006). „Human Contrast Threshold and Astronomical Visibility.”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 442 (3): 2600—2619. Bibcode:2014MNRAS.442.2600C. arXiv:1405.4209 . doi:10.1093/mnras/stu992. Приступљено 7. 4. 2023.
- Miles, R. (октобар 2006). „A light history of photometry: from Hipparchus to the Hubble Space Telescope”. Journal of the British Astronomical Association. 117: 172. Bibcode:2007JBAA..117..172M. Приступљено 8. 2. 2021.
- Keill, J. (1739). An introduction to the true astronomy (3rd изд.). London. стр. 47–48.
- Graney, C. M.; Grayson, T. P. (2011). „On the Telescopic Disks of Stars: A Review and Analysis of Stellar Observations from the Early 17th through the Middle 19th Centuries”. Annals of Science. 68 (3): 351—373. S2CID 118007707. arXiv:1003.4918 . doi:10.1080/00033790.2010.507472.
- Graney, C. M. (2009). „17th Century Photometric Data in the Form of Telescopic Measurements of the Apparent Diameters of Stars by Johannes Hevelius”. Baltic Astronomy. 18 (3–4): 253—263. Bibcode:2009BaltA..18..253G. arXiv:1001.1168 .
- Ewing, A.; Gemmere, J. (1812). Practical Astronomy. Burlington, NJ: Allison. стр. 41.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- An online guide to using a star chart
- The world's earliest manuscript Star Chart Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2020) from Dunhuang on the Silk Road
- Sky Chart – Free Northern Sky Chart Cutout.
- Planispherium – Free Northern Sky Chart Cutout in Latin
- SFA Star Charts – Free star charts
- Geody Star Charts – Free (CC-by-sa) printer friendly star charts for several latitudes and times of the year
- An online star chart
- Astronomical Tables