Звоник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Звоник

Звоник или звонара[1] је самостална грађевина или део грађевине (нпр. цркве) на коме се налази звоно). Ако је уз грађевину, може имати засебан улаз, или се у звоник улази из ње.

Звоник је обично висок, како би се звук звона што даље чуо, па су стога звоници често најупечатљивија обележја (енглески: landmark) старих градова. На звонику се често налази и сат. У зависности од поднебља, звоници су се правили од различитих материјала: камена, опеке или дрвета, а у новије време и од армираног бетона или челика.

На подручју Шумадије, али и другде, се уз цркве брвнаре јављају звоници од дрвета, једноставне решеткасте конструкције, са кровним покривачем најчешће од шиндре (као и саме цркве).

У јужнословенском приморју су звоници код мањих цркава најчешће на прочељу, а код великих се граде као засебне грађевине. И од овог „правила“ постоје бројни изузеци.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Илустровани речник израза у народној архитектури, Слободан Ненадовић, Просвета. 2002. ISBN 86-07-01362-9. стр. 347.

Спољашње везе[уреди]