Звоно

С Википедије, слободне енциклопедије
Звона Капеле Св. Антоине, Кантал, Француска

Звона су најчешће метални предмети разних величина, који при ударцу о њих производе звук. Употребљавају се у различите сврхе: као музички инструменти, као средство обавештавања, у верске сврхе итд.

Звоно је директно ударани идиофонски ударачки инструмент. Већина звона има облик шупље чаше која када се удари вибрира у једном снажном ударном тону, а његове странице чине ефикасан резонатор. Удар може бити изведен унутрашњим „клапачем“ или „увулом“, спољним чекићем или — у малим звонима — малом лабавом сфером затвореном у телу звона.

Звона се обично левају од метала звона (врста бронзе) због својих резонантних својстава, али се могу направити и од других тврдих материјала. Ово зависи од функције. Нека мала звона као што су украсна звона или кравља звона могу бити направљена од ливеног или пресованог метала, стакла или керамике, али велика звона као што су црквена звона, звона са сатова и кула обично се изливају од метала за звона.

Звона намењена да се чују на широком подручју могу се кретати од једног звона окаченог у куполи или забату, до музичког ансамбла као што је енглески звоник, каријон или руски звон који су подешени на заједничку скалу и уграђен у звоник. У многим јавним или институционалним зградама се налазе звона, најчешће као звона која оглашавају сатове и четвртине.

Звона намењена да се чују на широком подручју могу се кретати од једног звона окаченог у куполи или забату, до музичког ансамбла као што је енглески звоник, кариљон или руско звоно који су подешени на заједничку скалу и уграђени у звоник. У многим јавним или институционалним зградама се налазе звона, најчешће као звона која оглашавају сатове и четвртине.

Историјски гледано, звона су била повезана са верским обредима и још увек се користе за окупљање заједница на верске службе.[1] Касније су звона направљена у знак сећања на важне догађаје или људе и била су повезана са концептима мира и слободе. Проучавање звона назива се кампанологија.

Етимологија[уреди | уреди извор]

13. в. п. н. е. звоно, династије Шанг

Звоно је реч заједничка за нисконемачке дијалекте, сродна са средњонемачким belle и холандски bel али се не појављује међу осталим германским језицима осим исландског bjalla што је била позајмљеница из староенглеског. Популарно је , али није сигурно у вези са некадашњим осећајем за звоно (стенгл. bellan, 'урлати, правити јаку буку') што је изазвало урлик.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Кинеско бронзано звоно, 18-16 век пре нове ере

Најранији археолошки докази о звонима датирају из 3. миленијума пре нове ере и воде се до Јангшао културе неолитске Кине.[3] На неколико археолошких локалитета пронађена су звона за клапање од грнчарије.[4] Звона од грнчарије су се касније развила у метална звона. У западној Азији, прва звона се појављују 1000. године пре нове ере.[3] Најранија метална звона, од којих је једно пронађено на локалитету Таоси и четири на локалитету Ерлитоу, датована су око 2000. године пре нове ере.[5]

Појавом других врста звона током династије Шанг (око 1600. – ц. 1050. п. н. е.), они су пребачени на подређене функције; на локалитетима Шанг и Џоу, такође се налазе као део опреме за коња и кочије и као огрлице-звона паса.[6] До 13. века пре нове ере, звона тешка преко 150 кг су се бацали у Кини. После 1000. године нове ере, гвожђе је постало најчешће коришћени метал за звона уместо бронзе. Најраније датирано гвоздено звоно произведено је 1079. године, пронађено у провинцији Хубеи.[7]

Звона западно од Кине нису достигла исту величину све до 2. миленијума нове ере. Асирска звона из 7. века пре нове ере била су висока око 4 инча. Римска звона из 1. и 2. века нове ере била су висока око 8 инча.[8] Књига Изласка у Библији бележи да су се мала златна звона носила као украси на рубу хаљине првосвештеника у Јерусалиму.[9] Код старих Грка, ручна звона су коришћена у логорима и гарнизонима и од стране патрола које су обилазиле да посете стражаре.[10] Код Римљана је сат купања најављиван звоном. Користили су их и у дому, као украс и амблем, а стоци и овцама су стављана звона око врата како би се нашла ако залутају. Још у 10. веку нове ере, европска звона нису била виша од 2 стопе у висину.[8]

Музички инструмент[уреди | уреди извор]

Звона као музички инструмент по боји тона подсећају на црквена звона, а у симфонијском оркестру се најчешће користе за специјалне ефекте и ређе као самосталан инструмент. Чини га низ металних цеви разних дужина које су окачене о специјални рам. Висина тона зависи од дужине цеви: што је цев краћа то је тон виши и обрнуто. Тон се добија ударом дрвеног чекића са филцном главом о цеви.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ross 1911, стр. 687-691.
  2. ^ Haweis 1878, стр. 536.
  3. ^ а б von Falkenhausen 1994, стр. 132.
  4. ^ Huang 2002, стр. 20–27.
  5. ^ von Falkenhausen 1994, стр. 132, 329, 342, Appendix I.
  6. ^ von Falkenhausen 1994, стр. 134.
  7. ^ Rostoker, Bronson & Dvorak 1984, стр. 750.
  8. ^ а б Needham 1962, стр. 195.
  9. ^ Exodus 28:33-34
  10. ^ National Cyclopaedia of Useful Knowledge 1874.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Звоно на Викимедијиној остави.

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Fadul, Jose A. Fadul's Encyclopedia of Bells. 2015. Lulu Press. ISBN 978-131-260-110-9
  • Murdoch, James. (1903). A History of Japan. London: Paul, Trech, Trubner. [re-issued by Routledge, London, 1996. ISBN 978-0-415-15416-1
  • Ponsonby-Fane, Richard A. B. (1956). Kyoto: The Old Capital of Japan, 794–1869. Kyoto: The Ponsonby Memorial Society.
  • Spencer, Ann "And round me rings": bell tales and folklore. Toronto: Tundra, 2003 ISBN 0-88776-597-1
  • Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland.  Siyun-sai Rin-siyo (1652). Nipon o daï itsi ran. 
  • Willis, Stephen Charles. Bells through the Ages: from the Percival Price Collection = Les Cloches à travers les siècles: provenant du fonds Percival Price. Ottawa: National Library of Canada, 1986. 34 p., ill. with b&w photos. N.B.: Prepared on the occasion of an exhibition of the same title, based on the collection of bell and carillon related material and documentation, of former Dominion Carilloneur (of Canadian Parliament, Ottawa), Percival Price, held at the National Library of Canada (as then named), 12 May to 14 Sept. 1986; some copies come with the guide to the taped dubbings of the recordings played as background music to the displays, as technically prepared by Gilles Saint-Laurent and listed by Stephen Charles Willis, both of the library's Music Division; English and French texts respectively divided into upper and lower portions of each page. ISBN 0-662-54295-9
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Звоно&oldid=25416556”