Звоно

Звона Капеле Св. Антоине, Кантал, Француска

Звона су најчешће метални предмети разних величина, који при ударцу о њих производе звук. Употребљавају се у различите сврхе: као музички инструменти, као средство обавештавања, у верске сврхе итд.

Звоно је директно ударани идиофонски ударачки инструмент. Већина звона има облик шупље чаше која када се удари вибрира у једном снажном ударном тону, а његове странице чине ефикасан резонатор. Удар може бити изведен унутрашњим „клапачем“ или „увулом“, спољним чекићем или — у малим звонима — малом лабавом сфером затвореном у телу звона.

Звона се обично левају од метала звона (врста бронзе) због својих резонантних својстава, али се могу направити и од других тврдих материјала. Ово зависи од функције. Нека мала звона као што су украсна звона или кравља звона могу бити направљена од ливеног или пресованог метала, стакла или керамике, али велика звона као што су црквена звона, звона са сатова и кула обично се изливају од метала за звона.

Звона намењена да се чују на широком подручју могу се кретати од једног звона окаченог у куполи или забату, до музичког ансамбла као што је енглески звоник, каријон или руски звон који су подешени на заједничку скалу и уграђен у звоник. У многим јавним или институционалним зградама се налазе звона, најчешће као звона која оглашавају сатове и четвртине.

Звона намењена да се чују на широком подручју могу се кретати од једног звона окаченог у куполи или забату, до музичког ансамбла као што је енглески звоник, кариљон или руско звоно који су подешени на заједничку скалу и уграђени у звоник. У многим јавним или институционалним зградама се налазе звона, најчешће као звона која оглашавају сатове и четвртине.

Историјски гледано, звона су била повезана са верским обредима и још увек се користе за окупљање заједница на верске службе. Касније су звона направљена у знак сећања на важне догађаје или људе и била су повезана са концептима мира и слободе. Проучавање звона назива се кампанологија.

Етимологија

13. в. п. н. е. звоно, династије Шанг

Звоно је реч заједничка за нисконемачке дијалекте, сродна са средњонемачким belle и холандски bel али се не појављује међу осталим германским језицима осим исландског bjalla што је била позајмљеница из староенглеског. Популарно је , али није сигурно у вези са некадашњим осећајем за звоно (стенгл. bellan, 'урлати, правити јаку буку') што је изазвало урлик.

Историја

Кинеско бронзано звоно, 18-16 век пре нове ере

Најранији археолошки докази о звонима датирају из 3. миленијума пре нове ере и воде се до Јангшао културе неолитске Кине. На неколико археолошких локалитета пронађена су звона за клапање од грнчарије. Звона од грнчарије су се касније развила у метална звона. У западној Азији, прва звона се појављују 1000. године пре нове ере. Најранија метална звона, од којих је једно пронађено на локалитету Таоси и четири на локалитету Ерлитоу, датована су око 2000. године пре нове ере.

Појавом других врста звона током династије Шанг (око 1600. – ц. 1050. п. н. е.), они су пребачени на подређене функције; на локалитетима Шанг и Џоу, такође се налазе као део опреме за коња и кочије и као огрлице-звона паса. До 13. века пре нове ере, звона тешка преко 150 кг су се бацали у Кини. После 1000. године нове ере, гвожђе је постало најчешће коришћени метал за звона уместо бронзе. Најраније датирано гвоздено звоно произведено је 1079. године, пронађено у провинцији Хубеи.

Звона западно од Кине нису достигла исту величину све до 2. миленијума нове ере. Асирска звона из 7. века пре нове ере била су висока око 4 инча. Римска звона из 1. и 2. века нове ере била су висока око 8 инча. Књига Изласка у Библији бележи да су се мала златна звона носила као украси на рубу хаљине првосвештеника у Јерусалиму. Код старих Грка, ручна звона су коришћена у логорима и гарнизонима и од стране патрола које су обилазиле да посете стражаре. Код Римљана је сат купања најављиван звоном. Користили су их и у дому, као украс и амблем, а стоци и овцама су стављана звона око врата како би се нашла ако залутају. Још у 10. веку нове ере, европска звона нису била виша од 2 стопе у висину.

Музички инструмент

Звона као музички инструмент по боји тона подсећају на црквена звона, а у симфонијском оркестру се најчешће користе за специјалне ефекте и ређе као самосталан инструмент. Чини га низ металних цеви разних дужина које су окачене о специјални рам. Висина тона зависи од дужине цеви: што је цев краћа то је тон виши и обрнуто. Тон се добија ударом дрвеног чекића са филцном главом о цеви.

Галерија

• 

  Храмско звоно и клепет. Бана-ји. Јапан.

• 

  Мингун Бел је тежак 55.555 вис, или 90 тона.

• 

  Звоно слободе у Филаделфији.

• 

  Звоно Жигмунта (Сигисмунда) (из 1520) у Кракову, Пољска.

• 

  Светско звоно мира у Кентакију.

• 

  Бронзано звоно јингиун ливено 711. године нове ере, Сиан.

• 

  Кинеска звона из древних зараћених држава, музеј провинције Хубеи, Вухан, Кина.

• 

  Ст. Улрих, Меминген

• 

  Јонгл Бел

• 

  Звоно у храму Чанг Чун, Вухан, виси на свом пулау

• 

  Бронзано звоно из друге половине четрнаестог века са приказом светих Петра, Павла, Јована јеванђелисте и Томе.

• 

  Фајр Бел, Глендејл, Аризона.

• 

  Звоно као што је приказано у ликовној уметности: Овај триптих приказује Бенкеија како носи огромно звоно будистичког храма Ми-дера уз планину Хеј-зан. – Чиканобу Тојохара, в. 1890. године.

• 

  Ово звоно се зове Ми-дера но Бансхо (三井寺の晩鐘), вечерње звоно у Ми-дери, будистичком храму у Отсуу, који се налази у близини језера Бива у префектури Шига, Јапан. Ова слика приказује висећу дрвену греду постављену да удари у спољашњу страну резонантне површине.

Литература

• Adamson, Archibald (1875). Rambles Round Kilmarnock. Kilmarnock: T. Stevenson. 
• Beach, F.C.; Rines, G.E. (1907). The Americana: A Universal Reference Library, Comprising the Arts and Sciences, Literature, History, Biography, Geography, Commerce, Etc., of the World. Scientific American. 
• Cubberly, William H. (1989). „Metals”. Ур.: Bakerjian, Ramon. Tool and manufacturing engineers handbook. Dearborn, MI: Society of Manufacturing Engineers. ISBN 978-0-87263-351-3. 
• The Encyclopedia Americana: A Library of Universal Knowledge. 3. Encyclopedia Americana Corporation. 1918. 
• Jennings, Trevor (1988). Bell Founding. Princes Risborough, England: Shire. стр. 8. ISBN 0-85263-911-2. 
• Douglas, Marietta (јун 2002). „What is a Carillon?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2016-05-04. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Downes, Michael (2009). Jonathan Harvey : Song offerings and White as jasmine. Farnham, England: Burlington, VT Ashgate. ISBN 978-0-7546-6022-4. OCLC 319321762. 
• Fletcher, N.H.; Rossing, T. (2008). The Physics of Musical Instruments. Springer New York. ISBN 978-0-387-98374-5. 
• Fuller-Maitland, John Alexander (1910). Grove's dictionary of music and musicians. Macmillan. 
•  Haweis, H. R. (1878). „Bell”. Encyclopaedia Britannica. 3 (9th изд.). стр. 536. 
• Herrera, Matthew D. (2004), Sanctus Bells: Their History and Use in the Catholic Church (PDF), San Luis Obispo: Tixlini Scriptorium, Архивирано (PDF) из оригинала 2011-06-04. г., Приступљено 2011-09-26 
• Huang, Houming (2002). „Prehistoric Music Culture of China”. Cultural Relics of Central China (3): 18—27. ISSN 1003-1731. 
• Milham, Willis Isbister (1944). Time and Timekeepers: Including the History, Construction, Care, and Accuracy of Clocks and Watches. New York: Macmillan. OCLC 23271006. 
• The National Cyclopaedia of Useful Knowledge. III. London: Charles Knight. 1847. стр. 126. 
• Needham, J. (1962). Science and Civilisation in China. Physics and physical technology. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-05802-5. Приступљено 2021-10-20. 
• Rama (1993). Cloches de France et d'ailleurs (на језику: француски). Paris: Le Temps apprivoise. ISBN 2-283-58158-3. OCLC 414929215. 
• Roads, Curtis, ур. (1992). „The Music Machine: Selected Readings from Computer Music Journal”. Computer Music Journal. ISBN 978-0-262-68078-3. 
• Ross, Hugh Munro (1911). „Bell”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 687—691. 
• Rossing, Thomas (2000). Science of percussion instruments. Singapore River Edge, N.J: World Scientific. ISBN 978-981-02-4158-2. OCLC 45679450. 
• Rostoker, William; Bronson, Bennet; Dvorak, James (1984). „The Cast-Iron Bells of China”. Technology and Culture. The Johns Hopkins University Press. 25 (4): 750. ISSN 0040-165X. JSTOR 3104621. doi:10.2307/3104621. 
• Starmer, W. W. (1902). „Bells and Bell Tones”. Proceedings of the Musical Association. 28th Session: 25—44. JSTOR 765451. 
• Thorne, A.; Raymond, R. (1989). Man on the Rim: The Peopling of the Pacific. Angus & Robertson. ISBN 978-0-207-16246-6. 
• von Falkenhausen, L. (1994). Suspended Music: Chime-Bells in the Culture of Bronze Age China. University of California Press. ISBN 978-0-520-91107-9. 
• Fadul, Jose A. Fadul's Encyclopedia of Bells. 2015. Lulu Press. ISBN 978-131-260-110-9
• Murdoch, James. (1903). A History of Japan. London: Paul, Trech, Trubner. [re-issued by Routledge, London, 1996. ISBN 978-0-415-15416-1
• Ponsonby-Fane, Richard A. B. (1956). Kyoto: The Old Capital of Japan, 794–1869. Kyoto: The Ponsonby Memorial Society.
• Spencer, Ann "And round me rings": bell tales and folklore. Toronto: Tundra, 2003 ISBN 0-88776-597-1
• Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland.  Siyun-sai Rin-siyo (1652). Nipon o daï itsi ran. 
• Willis, Stephen Charles. Bells through the Ages: from the Percival Price Collection = Les Cloches à travers les siècles: provenant du fonds Percival Price. Ottawa: National Library of Canada, 1986. 34 p., ill. with b&w photos. N.B.: Prepared on the occasion of an exhibition of the same title, based on the collection of bell and carillon related material and documentation, of former Dominion Carilloneur (of Canadian Parliament, Ottawa), Percival Price, held at the National Library of Canada (as then named), 12 May to 14 Sept. 1986; some copies come with the guide to the taped dubbings of the recordings played as background music to the displays, as technically prepared by Gilles Saint-Laurent and listed by Stephen Charles Willis, both of the library's Music Division; English and French texts respectively divided into upper and lower portions of each page. ISBN 0-662-54295-9

Спољашње везе

• Како се израђује звоно? - 1. део (Немачки Документарни филм на јутјубу)
• Како се израђује звоно? - 2. део (Немачки Документарни филм на јутјуб)
• Bells на сајту Curlie (језик: енглески)
• Tower Bells
• Снимци звона Баскије
• Теза „Звона у Арагону: традиционално средство комуникације“ (шпански)
• Анимација енглеског звона у пуном кругу
• Видео снимци лондонског олимпијског звона који се баца, подешава и поставља.