Имање Визић

С Википедије, слободне енциклопедије
Имање Визић
Wiki.Vojvodina V Imanje Vizić 018.jpg
Улазна капија
Опште информације
МестоБегеч
ОпштинаГрад Нови Сад
Држава Србија
Врста споменикаНепокретно културно добро
Време настанка1408.
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Града Новог Сада

Имање Визић се налази крај Бегеча, недалеко од Новог Сада. Имање се налази под заштитом државе и представља културно добро од великог значаја.[1][2]

Историја[уреди | уреди извор]

Имање се први пут помиње од године 1408. и то као део футошког властелинства. Имање прелази у влашниство грофовске породице Котек од 1805. до 1925. године, а од 1925. године, се налази у власништву породице Ковачевић.

Главна зграда имања је саграђена у периоду од 1901–1902. године, према пројекту будимпештанског архитекте Ђуле Комора. Главна зграда имања је подигнута на месту куће уцртане на плану из 1779. године. Имање поседује разноврсне и вредне збирке, као што су: збирка уметничких слика из XVIII и XIX века, збирка графика, бакрореза и литографија, са повељама, богата библиотека са око 15.000 књига, збирка архивалија од 130 фасцикли разнородне грађе, збирка периодике, дипломама и плановима из XVIII и XIX века, збирка декоративних и употребних предмета од порцелана, метала и стакла, збирка употребних предмета за домаћинство као и збирка пољопривредних и занатских алатки.[2]

Изглед објекта[уреди | уреди извор]

У склопу имања се налазе главна зграда са покретним инвентаром, економски објекти и пространо двориште.[2]

Реконструкције[уреди | уреди извор]

Радови на реконструкцији објекта вршени су у више наврата:

  • У периоду од 1991–1992 године.
  • Године 1996.
  • Године 1998.
  • Године 2005.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Имање Визић”. Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Приступљено 26. 5. 2020. 
  2. ^ а б в г http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs приступљено 30.5.2014. године.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]