Зелена економија

С Википедије, слободне енциклопедије

Зелена економија је дефинисана као економија која има за циљ смањење ризика за животну средину и еколошке ресурсе и одрживи развој без уништавања животне средине. Она је уско повезана са еколошком економијом, али је више политикализована. [1] [2] Извештај УНЕП-а о зеленој економији за 2011. годину тврди да би зелена економија морала бити не само ефикасна, већ и уједначена.

Карактеристика која га разликује од претходних економских режима је директно вредновање природног капитала и еколошких услуга које имају економску вредност и потпуни обрачун трошкова у ком се трошкови екстернализирају друштву преко екосистема, поуздано се прате и евидентирају као обавезе субјекта који наноси штету или занемарује имовину. [3] Зелене налепнице, су се појавиле у свакодневном свету, као ознаке еколошки свесних производа који задовољавају стандарде одрживог развоја.

„Зелени“ економисти и економија[уреди | уреди извор]

"Зелена економија" по Лин Маргулис, може бити дефинисана као било која теорија економије којом се економија сматра компонентом екосистема у коме борави. Типичан је холистички приступ предмету, тако да се економске идеје мешају са другим теоријама, зависно од одређеног теоретичара. Заговорници феминизма, постмодернизма, еколошког покрета, мировног покрета, Зелене политике, зеленог анархизма и анти-глобализацијског покрета користили су овај термин да опишу врло различите идеје, ван граница модерне економије . [ <span title="This claim needs references to reliable sources. (October 2011)">цитат је потребан</span> ] [ <span title="This claim needs references to reliable sources. (October 2011)">цитат је потребан</span> ] Неки економисти дефинишу Зелену економију као грану или део устаљених школа мишљења. На пример, класична економија, где се традиционално земља дефинише као природни капитала и дели одређене заједничке карактеристике са физичким радом и основним средствима. Када се посматра из угла марксистичке економије, природа је дефинисана као облик лумпенпролетаријата, односно искоришћена база материјалног капитала, који пружа вишак вредности производа.. [ <span title="This claim needs references to reliable sources. (October 2011)">цитат је потребан</span> ]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Карл Буркарт дефинисао је зелену економију кроз шест основних сектора: [4]

Међународна привредна комора која представља глобални бизнис дефинише зелену економију као „економију у којој економски раст и еколошка одговорност раде заједно подржавајући напредак у друштвеном развоју“. [5] [6]

Еколошки показатељи[уреди | уреди извор]

Мерење економске производње и напретка врши се коришћењем индикатора економског развоја. Зелени индекси настали су из потребе да се мери еколошки утицај људи, сектори ефикасности попут транспорта, енергетике, зграда и туризма, као и инвестициони токови намењени областима као што су обновљива енергија и иновације.

  1. Глобални индекс зелене економије за период 2010 - 2018 (ГГЕИ), [7] мери еколошке економске перформансе и перцепције о томе у 130 земаља, уз четири главна фактора лидерства и климатских промена, сектора ефикасности, тржишта и улагања и животне средине.
  2. Индекс зеленог града 2009 - 2012 [8] Глобална студија коју је наручио Сименс
  3. Пројект Кругови одрживости 2009 - 2013 обухватио је 5 градова у 5 засебних земаља.

Мерења еколошког отиска начин су за оцењивање антропогеног утицаја и други су стандард који користе општинске владе. [9]

Проблеми зелене енергије[уреди | уреди извор]

Зелена економија захтева прелазак на производњу зелене енергије која се заснива на обновљивој енергији да би се заменила фосилна горива и остварила уштеда енергије и њена ефикасна употреба . [ <span title="This claim needs references to reliable sources. (October 2011)">цитат је потребан</span> ] Неуспех тржишта да одговори на потребе заштите околине и заштите климе могу се приписати високим екстерним трошковима производње и високим почетним трошковима истраживања, развоја и маркетинга зелених извора енергије и зелених производа. [10] За развој зелене економије је потребна помоћ надлежних органа. Немачки Закон о обновљивој енергији, закони многих других држава чланица Европске уније и Амерички закон о опоравку и реинвестирању из 2009. године, пружају такве тржишне подстицаје. Међутим, други стручњаци [11] тврде да зелене стратегије могу бити веома профитабилне за привредна друштва која разумеју значај и потенцијал одрживости и могу пласирати зелене производе и услуге и купцима који нису еколошки освешћени.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „United Nations Environment Programme (UNEP)”. Архивирано из оригинала на датум 27. 3. 2016. Приступљено 11. 5. 2016. 
  2. ^ Lynn R. Kahle, Eda Gurel-Atay, Eds (2014). Communicating Sustainability for the Green Economy. New York: M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-3680-5. 
  3. ^ Runnals, D. (2011) “Environment and economy: joined at the hip or just strange bedfellows?”. S.A.P.I.EN.S. 4 (1)
  4. ^ „How do you define the 'green' economy?”. MNN - Mother Nature Network. 9. 1. 2009. Приступљено 9. 11. 2013. 
  5. ^ „Green Economy Roadmap”. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2016. Приступљено 11. 5. 2016. 
  6. ^ UNDESA, (2012). A guidebook to the Green Economy. Архивирано 2013-01-27 на сајту Wayback Machine
  7. ^ „2016 Global Green Economy Index” (PDF). Dual Citizen LLC. 19. 9. 2016. Приступљено 19. 9. 2016. 
  8. ^ „Home - English - Siemens Global Website”. Архивирано из оригинала на датум 26. 11. 2010. Приступљено 11. 5. 2016. 
  9. ^ http://www.fcm.ca/Documents/reports/Ecological_Footprints_of_Canadian_Municipalities_and_Regions_EN.pdf
  10. ^ (Reinhardt, 1999; King and Lenox, 2002; Wagner, 203; Wagner, et al., 2005)
  11. ^ Amory Lovins, Hunter Lovins, and Paul Hawken, authors of Natural Capitalism: Creating the Next Industrial Revolution, and Jay Conrad Levinson and Shel Horowitz, authors of Guerrilla Marketing Goes Green

Спољашње везе[уреди | уреди извор]