Земљишна књига

С Википедије, слободне енциклопедије

Земљишна књига је јавна евиденција о правима на непокретностима (земљиште и зграде).[1]

Земљишне књиге су формиране на основу података премера и катастра земљишта, и састоје се из:

  • главне књиге,
  • збирке исправа и
  • помоћних регистара.

Земљишно-књижни уложак представља појединачни лист главне књиге и састоји се од:

  • пописног листа - А листа,
  • власничког листа - Б листа и
  • теретног листа - В листа.[1]

До израде катастра непокретности, подаци о непокретностима и стварним правима на њима водили су се у катастру земљишта, земљишној књизи и књизи тапија.[2]

У земљишну књигу су се уписивале непокретности и права на њима и била је успостављена за 1287 катастарских општина у Републици Србији.[3]

Увођењем катастра непокоретности на одређеном подручју, престају да важе земљишне књиге и сви други системи јавне евиденције непокретности.[4]

Пре почетка израде катастра непокретности, земљишне књиге су биле формиране за 23 одсто катастарских општина у односу на њихов укупан број, и то углавном у Војводини и појединим мањим подручјима у централној Србији. У неким општинама где нису формиране земљишне књиге, формиране су тапијске књиге, где се право власништва стиче уписом у тапијску књигу и издавањем тапије. Пренос својине обавља се преносом тапије.[1]

Земљишне књиге према српском грађанском законику из 1844. године[уреди | уреди извор]

Први грађански законик у нововековној Србији, Српски грађански законик из 1844.године, донет је управо због потребе да се уреде својинскоправни, а пре свега земљишноправни односи у Кнежевини Србији. Њиме је прописано да су за стицање стварних права неопходни правни основ и законит начин прибављања, а тај законит начин прибављања састојао се у упису непокретности у земљишне, тзв.баштинске књиге. Важност уписа у земљишне књиге произилази из чињенице да је онај ко се упише у њих као такав сматран власником те непокретности. Идеја је била да се у њих упише свака својинска промена и да буду доступне свим заинтересованим лицима. Међутим због недостатка стручних људи и финансијских средстава, земљишне књиге нису биле уведене у Кнежевини Србији.[5] И ако је чл. 292 Српског грађанског законика предвиђао постојање баштинских књига, са њиховим увођењем се започело тек после скоро једног века, 1930. године. Без обзира што није било земљишних књига , титулари стврних права морали су бити заштићени, те су се за регистровање непокретности користила два начина: тапијски систем за стицање и доказивање права својине и интабулационе књиге за регистровање заложних права, пре свега хипотеке.[6]

Систем тапија[уреди | уреди извор]

Законодавним решењем од 13. јула 1850.године, било је предвиђено да до установљавања баштинских књига, као привремено решење, тапија потврђена у суду има исту правну важност као и упис у баштинске књиге.[6] Она је била уговор о продаји и куповини непокретности, потврђен од општинског суда , полицијске власти или првостепеног суда. Међутим суд који је издавао тапију није тиме конституисао право својине, већ само потврђивао документ, тако да тапија није била апсолутни доказ о својини на непокретности. Такође нису постојале посебне књиге у које би се те тапије уписивале, тако да купац није могао са сигурношћу знати да ли је продавац за ту некретнину некоме пре њега већ издао тапију. Због свега наведеног право својине на непокретностима није било сасвим сигурно. Законом о издавању тапија из децембра 1929. и маја 1931.године прописана су правила о издавању тапија на подручју Касационог суда у Београду и Великог суда у Подгорици. Општински судови су издавали тапије, а странка која је желела да јој се она изда, морала је да поднесе доказ о праву својине и да приложи копију катастарског плана. Законом о издавању тапија из 1929.године била је уведена и књига тапија, чиме је уведено начело јавности. Сада су и трећа лица имала право увида у тапијске књиге што је допринело правној сигурности у промету некретнинама.[7]

Доношење земљишно-књижних закона[уреди | уреди извор]

Са увођењем земљишних књига у Краљевини Југославији почело се 1930. године и до Другог светског рата њима је била обухваћена трећина територије Србије, не рачунајући Војводину - нпр. у Београду су уведене 1. маја 1936.[8] У мају 1930. године донети су Закон о земљишним књигама и Закон о унутрашњем уређењу, оснивању и исправљању земљишних књига. Израђени су по угледу на аустријске законе и требало је да на јединствен начин уреде правно стање на некретнинама за целу земљу. До почетка Другог светског рата увођење ових прописа није до краја спроведено у целој држави због недостака времена и новца. У подручјима где нису биле уведене земљишне књиге примењивао се стари тапијски систем.[9]

Састав земљишних књига[уреди | уреди извор]

Земљишна књига у ширем смислу обухвата главну књигу и збирку исправа, са збирком катастарских планова, као и свих регистара, који сви заједно са дневником земљишно-књижних писмена служе за евиденцију правног стања непокретности. Земљишне књиге се заснивају на катастру. Он представља збирку података о земљишту, која се добија на основу геодетског премера и класирања земљишта и утврђује фактичко стање на некретнинама.[10]

Главна књига[уреди | уреди извор]

Она чини главни, саставни део земљишне књиге и служи за упис земљишно-књижних тела и промена на њима, као и стварних права која се односе на земљишно-књижна тела и промену тих права. Уписи из главне књиге су једино правно релевантни и уписом у главну књигу могу се стећи, ограничити или укинути права на одређеној непокретности. Главну књигу сачињавају земљишно-књижни улошци, у које се уписује непокретност, са подацима о власнику и теретима уколико постоје. Непокретност која је предмет уписа у једном земљишно-књижном улошку назива се земљишнокњижно тело. Сваки земљишно-књижним уложак се састоји из три листа: пописног, власничког и теретног листа. Пописни лист садржи два одељка и обележава се словом А. Први садржи податке о земљишно-књижном телу, а у други се уписују стварна права, нпр. службености. Власнички лист садржи податке о власнику и то: име и презиме сопственика, правни основ прибављања својине (нпр. уговор о поклону, тестаменти сл.), ограничења везана за личност сопственика (нпр. малолетство, одузимање пословне способности и сл.). Обележава се словом Б. Теретни лист садржи податке о свим теретима и ограничењима, која терете земљишно-књижно тело (нпр. хипотека, право прече куповине и сл.). Ови терети обавезују сопственика земљишно-књижног тела у случају продаје и располагања. Обележава се словом В.[11]

Збирка исправа[уреди | уреди извор]

Она садржи оверене преписе свих исправа на основу којих се вршио упис у земљишне књиге сложене по хронолошком реду. Овере преписа врши земљишно-књижни суд на основу поднетих оригинала које враћа странци. На крају календарске године , све исправе за све главне књиге земљишно-књижног суда се увезују заједно у једну књигу збирки исправа која може да садржи више свезака. Збирка исправа има улогу да објасни уписе у главној књизи у случају нејасноћа.[12]

Збирка катастарских планова[уреди | уреди извор]

Она чини саставни део земљишне књиге, то су нацрти-мапе који плански представљају облик и површину земљишта, а служе за оријентацију ових земљишта. Стање које је уписано у катастарским плановима мора се слагати са стањем уписаним у земљишној књизи и обратно.[13]

Регистри (упитници)[уреди | уреди извор]

Они сачињавају земљишну књигу у пирем смислу и чине помоћне евиденције. То су: дневник земљишно књижних писмена, списак земљишта, списак особа ( азбучни именик ).[14]

Уписи у земљишне књиге[уреди | уреди извор]

Уписи у земљишне књиге су: укљижба, предбележба и забележба. Укњижба значи уписивање у главну књигу свих стечених права на непокретности, која су потпуно доказана и безусловна. Предбележба је условно стицање књишких права, која су предмет уписа у земљишну књигу или условна брисања таквих права. Она је привременог карактера и мора се оправдати у одређеном року. Забележба је упис одређених чињеница које су од утицаја на постојање земљишно-књижних права, нпр. забележба спора око права својине. Она се дозвољава на тражење имаоца књижног права, а изузетно против његове воље дозвољава се забележба само у извршном поступку нпр. забележба принудне јавне продаје.[15]

Напомене и референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Земљишне књиге[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 24. 03. 2016. Приступљено 18. 03. 2016.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  2. ^ (20 година Републичког геодетског завода). {Републички геодетски завод}-. Београд: 2012. ISBN 978-86-459-0418-1. стр. 12 -.
  3. ^ (20 година Републичког геодетског завода). {Републички геодетски завод}-. Београд: 2012. ISBN 978-86-459-0418-1. стр. 14 -.
  4. ^ (Закон о државном премеру и катастру). члан 189. Службени гласник РС бр. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - одлука УС и 96/2015.
  5. ^ Мирковић, Зоран С. 2019, стр. 140,144.
  6. ^ а б Мирјана Полојац,Зоран С.Мирковић,Марко Ђурђевић, 2014, стр. 36.
  7. ^ Мирковић, Зоран С. 2019, стр. 144,145,243,244.
  8. ^ "Политика", 3. мај 1936
  9. ^ Мирковић, Зоран С. 2019, стр. 242,243.
  10. ^ Кукољац, Милорад В. 1937, стр. 14,15.
  11. ^ Кукољац, Милорад В. 1937, стр. 15,18,19.
  12. ^ Кукољац, Милорад В. 1937, стр. 22.
  13. ^ Кукољац, Милорад В. 1937, стр. 24.
  14. ^ Кукољац, Милорад В. 1937, стр. 26.
  15. ^ Кукољац, Милорад В. 1937, стр. 57,60,71.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]