Кнежевина Зета

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Зета.
Кнежевина Зета
Застава Кнежевине Зете Застава Кнежевине Зете
Застава Грб


Central balkans 1373 1395 sr.png
Српске области, 1373-1395
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Главни град Скадар
Друштво
Религија Православље
Историја
Историјско доба Средњи век
 — Оснивање 1451.
 — Укидање 1499.
Догађаји  
 — Штампарија Црнојевића штампа Октоих 4. јануара 1494.
Земље претходнице и наследнице
Кнежевине Зете
Претходнице: Наследнице:
Despot of Serbia.png Српска деспотовина Санџак Црне Горе (Османско царство) Fictitious Ottoman flag 2.svg
Balsic small COA.svg Војводство Зета Црна Гора Krstaš-barjak.svg

Кнежевина Зета је српска средњовјековна држава на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, а која је настала након цијепања Српске деспотовине.

Током друге половине XIV и прве половине XV вијекa Зетом је управљала локална црногорска властела Балшићи, који су се једно вријеме понашали као самостални владари ове територије, али након распада Српске деспотовине, током друге половине 15. вијека Зетом управљају Црнојевићи, да би 1496. године, након што је из земље избјегао и њен посљедњи владар Ђурађ Црнојевић, она ушла у састав Османског царства.

Зета у доба Балшића и Лазаревића[уреди]

Грб Балшића

Од 1360. до 1421. године Зетом господари династија Балшића. Сједиште Балше I, као једног од обласних господара (од 1360. године и најмоћнијег) у Доњој Зети, било је у Скадру. Касније, по свом успону, Балшићи су повремено боравили у Улцињу или Бару и имали тамо вјероватно свој двор, али су се задржавали и по другим мјестима гдје су им се налазиле сеоске резиденције. Са својим синовима (Страцимиром, Ђурђем и Балшом) Балша I је постепено ширио власт и на област Горње Зете, а на рачун властелинске породице Црнојевића. Након Балше I, Зетом је до 1378. године владао Ђурађ I Балшић. До своје погибије 1385. године на Саурском пољу, Зетом влада Балша II Балшић, а након њега, од 1385. до 1403. године, Ђурађ II Страцимировић Балшић. Године 1387 Ђурађ II ступа у брак са Јеленом (Јелом) ћерком кнеза Лазара, али са својом војском 1389. године не учествује у Косовској бици. Године 1396. Ђурађ II се лако ријешио да град Скадар и Дриваст преда Млечанима, обзиром да сам није био у стању да их одбрани од Турака. Услов је био да му Сенат Републике плаћа годишњу провизију од 1000 дуката, колико је отприлике износио његов чист приход са тог подручја. На подручју Зете, нарочито од почетка XV вијека, примјетан је успон тзв. ратничких дружина. Ратничке дружине нису биле велике: од 20 до 50 бораца. Као такве, препуштене само себи, тешко би дуго опстајале. Међутим, удруживањем би се стварале значајне војне снаге. О њих су се отимали међусобно зараћени феудалци и градови, па и страни освјачи (Млечани) награђујући их за ратничке подухвате. Самим тим, ове ратничке дружине су имале значајну улогу у политичком животу Зете. Од 1402. до 1421. године, Зетом је владао Балша III Балшић. Јелена Балшић, мајка новог господара Зете Балше III, прећи ће 1411. године у Велико војводство (које је у саставу Краљевине Босне захватало западни и сјеверозападни дио данашње Црне Горе) преудајом за великог војводу, Сандеља Хранића. Прије тога, покушаваће да се са сином супротстави продору Млечана у Зету. Наиме, користећи распад Српског царства, Венеција се полако ширила на обалама Зете. Најприје је посијела Драч и Љеш, а од 1396. године и Скадар, Дриваст и Св. Срђ на Бојани. Балша и његова мајка Јелена, водили су дуге и исцрпљујуће ратове са Млечанима, настојећи да им се одупру и поврате изгубљене градове и области у приморју (Први и Други скадарски рат). Венеција је ипак успјела да од 1405. до 1412. године држи у својим рукама градове: Бар, Будву и Улцињ. Да буде под Млетачком влашћу тежио је град Котор, што је и остварио 1420. године. Улцињ је потпао под власт Венеције 1421. године, а Будва привремено, од 1420. до 1426. године. Млечани су привремено запосједали и губили: Луштицу, Грбаљ и Паштровиће.

Владавина деспота (1421—1452)[уреди]

Српски деспоти из XV вијека: Стефан Лазаревић (1377-1427) и Ђурађ Бранковић (1375-1456)

Године 1421. након смрти последњег владара из династије Балшића – Балше III, настаје општа пометња у Зети. Последњом вољом Балше III Зета је припала његовом ујаку Стефану Лазаревићу и припојена је Српској деспотовини. Не марећи за то, ситуацију користе Млечани, посједајући градове Балшића у Доњој Зети (Дриваст, 10. маја 1421. и Улцињ, 15. маја 1421. године). Ђурађ и Љеш Ђурашевић узимају више Балшиних села. Војвода босански, Сандељ Хранић (у то вријеме зет деспота Стефана Лазаревића) без успјеха жели искористити пометњу у Зети, тражећи од Млечана уступање Горње Зете и градова Бара и Будве у Доњој Зети. Стефан Балшић Мармонте се није најбоље снашао у овим догађајима или на њега нико није обраћао пажњу. У августу 1421. године српски деспот Стефан Лазаревић стиже са војском у Зету, уз сигурно залеђе новог султана, Мурата II. Заузео је Дриваст, а затим Бар, средином новембра 1421. године. Млечани су задржали Скадар, Улцињ и Будву (до 1426), лишени сваке власти у највећем дијелу подручја ван градских зидина. Деспотове војводе (Љеш и Ђурађ Ђурашевић) заузимају подручје Светомихољске метохије и Грбаљ. Чврста деспотова власт у Зети је уздрмана непосредно пред његову смрт из разлога што је турски султан Мурат уговор деспота Стефана Лазаревића са угарским краљем Жигмундом протумачио као невјерство и са трупама упао из Бугарске у Србију. По смрти деспота Стефана (19. јула 1427. године) нови деспот, Ђурађ Бранковић, преузима власт у врло тешким околностима. Трогодишње примирје склопљено између Жигмунда и Мурата, омогућило је Ђурађу да се помири са Турцима и влада Рашком деспотовином као вазал. Владајући у бурном периоду балканске историје, овај је деспот доживио и то да Турци распишу уцјену за његову главу, као и осљепљење својих синова од стране Османлија, 1441. године. Исте године, привремено је изгубио Горњу Зету и град Бар у Доњој Зети (продори босанског војводе Стефана Вукчића Косаче). Нису успјели деспотови покушаји продора у млетачки дио Доње Зете, 1448. године. Ђурађ Бранковић се потпуно повукао из Зете (осим града Медуна) послије сукоба са Млечанима и горњозетском властелом, односно након два војна пораза нанесена му од млетачког војводе Стефанице Црнојевића, 1452. године.

Стефан Лазаревић (владао од 1421—1427)[уреди]

Стефан Лазаревић (1377—1427) деспот, господар је Зете од 1421—1427. године. Син кнеза Лазара и ујак посљедњег владара из династије Балшића, најпре је, од 1389. до 1402. године, владао Србијом као кнез и вазал турског султана Бајазита Првог.

Деспотовина Стефана Лазаревића 1422. године и границе млетачких посједа у Зети

За рачун овог султана је са својим одредима учествовао у турским освајачким походима. Византијски цар Иван VII Палеолог прогласио га је за деспота Србије послије турског пораза у бици код Ангоре (1402). Године 1403. ступа у вазални однос према Угарској.

Стефан Лазаревић је био вјешт дипломата и добар војсковођа, што су цијенили како Турци, тако и Угри. Од Хрватско-угарског краља, Жигмунда, добио је у посјед Београд, Голубац, град и рудник Сребреницу у Босни, као и многе феудалне посједе у Угарској. Од турског султана Мехмеда II је добио неколико градова и предела. По смрти свог сестрића, посљедњег владара из династије Балшића, вољом Балше III добио је 1421. године и Зету. Исте године стигао је са војском у зетско приморје. Овим се Стефанова држава по обиму сматрала једнаком Србији у доба прије краља Милутина. Стефан је имао несугласица са новим султаном Муратом II. Нови господар Зете је преко посланика покушао водити преговоре у Венецији, па потом наставио раније сукобе Балшића са Млечанима око градова у приморју.

Мировни уговори са Венецијом[уреди]

Године 1423. борбу у Зети препушта свом сестрићу Ђурђу Бранковићу (чији су се посједи граничили са ранијим посједима Балшића). Односи између Српске деспотовине и Млечана су оставли затегнути и послије склапања мира код Св. Срђа, 12. августа 1423. године, обзиром да сва спорна питања (Будва, солане у Грбаљском пољу, Паштровићи, Луштица и дијелови Скадарског и Барског дистрикта) нису била ријешена.

Кула бедема Старог града (Будва)

Нови уговор између Венеције и Ђурђа Бранковића (представника деспота Стефана Лазаревића) склопљен је 26. августа 1424. године у копаоничкој Плани. Како су и даље остали значајни територијални спорови, Венеција је предлагала међународну арбитражу (византијског цара, принцепса Ахеје, или комуне Фиренце, Сјене, Анконе, па и Болоњски или Сијенски универзитет). Без предлагане арбитраже, 26. априла 1426. године са скадарским капетаном Франћеском Квирином, склопљен је трећи споразум. Деспотовини је остала Ратачка опатија, код Бара и солане Балшића, са поданицима, у Грбаљском пољу, а Венецији су поред неких утврда припали и Паштровићи. Након овога, деспот Стефан је препустио управу над Зетом сестрићу, па се Ђурађ са породицом августа 1426. године преселио у зетско приморје. Пошто су мјешовите комисије утврдиле разграничења, потписан је и нови уговор између Ђурађа и представника Венеције (Франћеско Квирин) 11. новембра 1426. године у Дривасту.

Уз приближавање турске војске, изненадном смрћу деспота Стефана, пропао је и покушај да се независност Србије и очува. Величину његове државничке и ратничке способности приказује и то да је његова смрт, по наводима савременика, „изазвала ужас у народу“.

Ђурађ Бранковић (валадао Зетом од 1427—1452)[уреди]

Ђурађ Бранковић (1375—1456) кнез и деспот, владао је Зетом од 1427 до 1456. године. Смрт Стефана Лазаревића затекла је новог господара у Зети, којом је управљао у име деспота. Ђурађ се дмах вратио у Србију, ради рјешавања крупнијих питања. За српског владара је признат од стране турског султана и угарског краља. Добивши деспотску титулу од византијског цара, сазидао је и пријестоницу Смедерево. У Зети су се за његове власти (коју је представљао војвода Алтоман) одметнули властелини Ђурађ и Љеш Ђурашевић, нудећи се Венецији, али их је ова одбила, сматрајући да су они још увијек „поданици и вазали господина Ђурђа“.

Смедеревски споразум, из 1435.[уреди]

Српско-млетачки уговор од 14. августа 1435. године, склопљен је у Смедереву, у тешком тренутку за Деспотовину, јер је истицао споразум са султаном. Стијешњен између двије силе (Турске и Угарске) што је Венеција добро искористила, преговарајући у за њега најтежем тренутку, довео је својим попуштањем (одрицањем од територија и права) у незавидан положај своје достојанственике у Зети. Одредбама уговора, Венецији између осталог припадају и „катуни Црне Горе“ (у то вријеме узак појас планина, до врхова масива, уз море, а изнад Котора, Грбља и Будве и више Паштровића). Млечани су уз споразум додали и дугачак списак штета које су венецијанским поданицима учинили војвода зетски Алтоман, властела Ђурашевићи, Барани, Будвани, Његуши и други деспотови људи, до најситнијих појединачних примјера (детаљисање и прецизност су били одлика Млечана) што је за Србе било несхватљиво ситничарење. Тражена је и наплата дугова самог деспота Ђурађа, као и почившег деспота Стефана Лазаревића. Млечани нису заузимали велике посједе одједном, већ су дугим и стрпљивим радом на терену придобијали „кућу по кућу“. До 1435. године српској су деспотовини, у приморју Зете, одузели све, сем: Бара и Будве. Велико вијеће, у Венецији, 31. децембра 1435. године, изабрало је Ђурђа Бранковића, са синовима и наследницима, за млетачког грађанина и племића (свечани документ написан је 26. марта 1436. године и на њега стављен златни печат Млетачке републике) чиме је истовремено српски деспот постао и члан Великог вијећа.

Борбе у Доњој Зети и губитак Зете[уреди]
Ратом у Зети, уз савезништво Стефанице Црнојевића, босанском војводству С. В. Косаче је припојена Горња Зета и освојен град Бар у Доњој Зети.
Посједи Млечана у зетском приморју (Доња Зета) 1448. године.
Покушај освајања Бара: 1. Алтоман и 2. Стефаница Црнојевић (војводе Ђурађа Бранковића); 3. Паштовићи (већина) на страни српског деспота Ђурађа; 4. Плаћена ратничка дружина Мркојевићи (највише су допринјели побједи Млечана, средином јула 1448.).

Када је Ново Брдо пало под турску власт 1441. године и напади се наставили на остале дијелове Србије – Ђурађу Бранковићу је на управу остала само Зета. У немилости код Турака, продором босанског војводе и турског вазала Стефана Вукчића Косаче (уз савезништво са војводом Стефаницом Црнојевићем, којем је Косача узео сина за таоца), Ђурађ привремено губи Горњу Зету и град Бар (Доња Зета) 1441. године. Турци су упали у остале дијелове Деспотовине, избјегавајући Зету и намјењујући је свом вазалу С. В. Косачи. Након повратка на власт, деспот повраћа Г. Зету и 1448. године врши војну офанзиву на млетачка упоришта (градове) у Доњој Зети. Међутим, његове војводе Алтоман и Стефаница Црнојевић, којима се придружује већина Паштровића, не нападају бедеме Бара. По свему судећи, насјели су на лукавство Млечана, који су Алтоманове људе успјели да увјере у издајство Стефанице, гласним позивима са тврђаве, проносећи гласине о савезништву Млечана са горњозетским војводом и потурајући Алтоману фалсификовано писмо. Нападачи под командом војводе Алтомана су доведени у заблуду, па се у нереду повлаче. млетачки војвода из Бара, Данило Ђурић, користећи прилику, уз помоћ плаћене ратничке дружине Мркојевића, у потјери наноси веће губитке Алтомановим одредима. Стефаница Црнојевић, у брдима изнад Бара (гдје је био размјештен његов дио војске) успијева да избјегне заробљавање, захваљујући, како је записано, калуђеру Исајији (за казну, касније му је од стране Млечана одузет виноград) и Андрији Бриску (под пријетњом вјешала протјеран са свих млетачких посједа). За други деспотов поход на приморје, није јасно како се одвијао. Помиње се упућивање Ђурђевих снага на Бар, међу којима и 1000 Мађара, као и штета коју је деспотов војвода Стефаница Црнојевић са својим одредима починио у околини Котора: пљачкајући, палећи куће и сјекући винограде, све до зидина града. Већ 1451. године, Которани воде акцију за придобијање горњозетског војводе, који је под командом српског деспота представљао велику опасност за подручје Котора. Године 1452. деспотов војвода Стефаница Црнојевић прелази на страну Млетачке републике. Узима титулу млетачког војводе и гуши побуну у Грбљу (фебруара исте године) чиме спречава и буну у Паштровићима. То је био разлог да реагује деспотов војвода из Подгорице, Алтоман, који уз учешће турских одреда и дијела војника из Горње Зете, пали готово све куће у селима која су припадала Стефаници Црнојевићу (од 590, попаљено је 570 објеката). Након тога, војвода Алтоман у свом напредовању, на прилазима Доњој Зети, доживљава неочекиван пораз од војске Стефанице Црнојевића. Ни слање нове Ђурђеве војске није уродило плодом. Под командом Тома Кантакузина, 14. септембра 1452. године, Ђурађеви одреди доживљавају нови пораз од Стефанице Црнојевића. Деспотове снаге бивају потиснуте из свих предјела Горње Зете, осим из тврђаве Медун. Последњи траг деспотове власти у Зети везује се за почетак 1456. године, када је своју тврђаву Медун (годинама одсјечену од остатка Деспотовине) мада је посада жељела прићи Млечанима, Ђурађ предао Турцима.

Брат од стрица посљедњег господара Зете из династије Балшића, Балше III, Стефан Балшић (Дубровчани су га звали Стефан де Мармонте) покушао је од Ђурађа Бранковића да поврати изгубљене области у Зети, на које је сматрао да има право. Остао је без подршке и ови покушаји из 1429. године нису му успели. Након тога Стефан Балшић је пришао Млечанима и за њихов рачун ратовао у Ломбардији и Фурланији. Породици Мармонте, која је имала посједе у Апулији, губи се сваки траг око 1480. године.

Зета (Црна Гора) у доба Црнојевића (1451—1499)[уреди]

Грб Црнојевића
Најранији посједи фамилије Црнојевић.
Насловна страница Октоиха - првогласника
Монограм са печата Ивана Црнојевића

Након првог пада Српске деспотовине под турску власт 1439, такво стање су искористили Млеци да до 1443. заузму цио обалски појас појас Доње Зете од Бојане до Котора. Тако су под њихову власт пали и градови: Улцињ, Бар и Будва. У освојеним мјестима, Млечани су своје племство постављали за ректоре (начелнике). У то доба се у Зети уздижу Црнојевићи, старосједиоци подловћенског масива и најспособнији од њих Стефан Црнојевић убрзо постаје први војвода Горње Зете. Суочен са турском опасношћу са истока, Стефан Црнојевић ступа у вазални однос са Млетачком републиком, која га 1451. заузврат признаје за врховног војводу Зете.

Иван Црнојевић, владао је Зетом од 1465—1490. године[уреди]

Стефана је наслиједио његов син Иван (господар Зете 1465—1490). Да би се лакше бранио од турске инвазије, Иван је пренио пријестоницу из Жабљака у Цетиње, стари посјед Црнојевића под Ловћеном. Послије пада Србије (1459), Босне (1463) и Херцеговине (1482), Зета постаје посљедњи бранилац слободе и оаза средњовјековних традиција.

Црнојевића штампарија[уреди]

Само четрдесетак година од штампања Гутембергове Библије (1455) у Црној Гори се оснива прва ћирилична штампарија на Балкану. Ову штампарију је водио јеромонах Макарије. Да ли је основана од Ивана или Ђурађа Црнјевића, када је и гдје почела са радом (у Млецима, Ободу или Цетињу) и шта је са њом било послије Ђурђевог одласка из Црне Горе (крај 1496) није потпуно расвијетљено. На значај ове штампарије указује и чињеница да је у вријеме њеног рада многи од великух европских градова нису посједовали (Берлин је оснива 1540. год. Москва 1553. године. Варшава 1580. год. Цариград 1729, а на словенском југу: Београд 1552. године, Љубљана 1575. године и Загреб 1695. године ). Како је Иван Црнојевић био у добрим односима са Републиком Св. Марка, у пероду од 1466. до почетка 1478. године (од почетка 1479. до краја живота ступио у отворено непријатељство са Венецијом) имајући у виду да се штампарија у Венецији појавила 1469. године - претпоставља се да је при крају периода савезништва (1476—1478) основана штампарија у Црној Гори. У то вријеме Црна Гора, била је незнатне војно-политичке моћи. Бројала је око 20 до 30.000 становника и обухватала је само планинске предјеле између Бока которске и Скадарског језера. У штампарији Црнојевића је штамшано пет књига: „Октоих првогласник“ (1493/94); „Октоих петогласник“ (једина илустрована цетињска инкунабула) као наставак претходне књиге; „Псалтир“ (Цетиње, 1495) ; „Требник“ (Молитвеник за вјенчање и крштење) и „Четворојеванђеље“ (познато по препису из 1498).

Ђурађ Црнојевић[уреди]

Након изненадне смрти Ивана Црнојевића, на зетски пријесто долази његов син Ђурађ Црнојевић (господар Зете 1490—1496). Црна Гора ће изгубити своју самосталност 1499. и постаће обичан кадилук. Само су њена брђанска племена, као и Албанци, очувала, у својим планинама извјесне патријархалне традиције локалне и племенске аутономије. Један члан династије Црнојевића, Станиша, трећи син Иван-бега Црнојевића, као потурчени Скендербег, држао је ту земљу до 1528, али као посебан турски санџак са сједиштем у Жабљаку. Од 1528. тај црногорски санџак припојен је скадарском, а мјесто санџак-бега јављају се војводе као његови заменици, који то звање купују од санџака. Црногорски санџак обновио је 1592. Пећанац Дервиш Алић, с облашћу на десној страни Бојане и с мјестима Баром и Улцињем, али само на кратко вријеме. Под влашћу Турске Црна Гора је остала све до 1684.

Владари[уреди]

1186—1356. Са Рашком чини средњовјековну Србију с династијом Немањића на челу:

1356—1421. Династија Балшића:

1421—1435. Дио је Српске деспотовине:

1435—1516. Династија Црнојевића:

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]