Пређи на садржај

Злата Бојовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Злата Бојовић
Фотографије Злате Бојовић
Лични подаци
Датум рођења(1939-12-24)24. децембар 1939.(84 год.)
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Научни рад
Пољеисторија књижевности
НаградеВукова награда

Злата Бојовић (Београд, 24. децембар 1939) српски је историчар књижевности, универзитетски професор[1] и академик САНУ.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Школовала се у Београду. После завршетка гимназије студирала је на групи за југословенску и светску књижевност на Филозофском (потом Филолошком) факултету између 1959. и 1963. године. Постдипломске студије завршила је 1965. одбранивши магистарски рад са темом Барокни песник Никола Бунић. Од 1966. до 1969. била је асистент у Институту за књижевност ; 1969/1970. боравила је 6 месеци на студијском усавршавању у Венецији.[1] Исте године изабрана је за асистента на Филолошком факултету за предмет Књижевност од ренесансе до рационализма. Докторску тезу Барокни песник Петар Канавеловић одбранила је 1976[1], у звање доцента изабрана је 1977, ванредног професора 1983, редовног професора 1988. Од 1987. до 1989. била је продекан Филолошког факултета, а од 1991. до 1995. управник Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Засновала је и од 1994. предаје предмет Увод у јужнословенске књижевне студије.

Уредник је часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор и Братство; члан је уредништва часописа Књижевност и језик. Члан је управе Међународног славистичког центра. Основна област књижевноисторијског рада Злате Бојовић је књижевност у доба хуманизма и ренесансе и барока у Дубровнику и Далмацији.

За редовног члана САНУ изабрана је 8. новембра 2018. године.[2]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „BOJOVIĆ, ZLATA”. eksikon.muzej-marindrzic.eu. Приступљено 26. 1. 2024. 
  2. ^ а б „ЗЛАТА БОЈОВИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 26. 1. 2024. 
  3. ^ „Objavljena imena dobitnika Vukove nagrade”. N1. Приступљено 25. 2. 2021. 
  4. ^ „Ћирилица је део наше духовне биографије”. Политика. Приступљено 1. 6. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]