Златни караш

С Википедије, слободне енциклопедије

Караш златни
Aquarium scene with a bright orange goldfish swimming, tail at lower left, head at upper right, with some driftwood and another goldfish, white and orange, behind.
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Actinopterygii
Ред: Cypriniformes
Породица: Cyprinidae
Потпородица: Cyprininae
Род: Carassius
Врста:
C. auratus
Биномно име
Carassius auratus
Синоними
Листа синонима
    • Carassius discolor Basilewsky, 1855
    • Carassius burgeri Temminck & Schlegel, 1846
    • Carassius coeruleus Basilewsky, 1855
    • Carassius encobia Bonaparte, 1845
    • Carassius grandoculis Temminck & Schlegel, 1846
    • Carassius pekinensis Basilewsky, 1855
    • Cyprinus auratus Linnaeus, 1758
    • Cyprinus gibelioides Cantor, 1842
    • Cyprinus mauritianus Bennett, 1832
    • Cyprinus chinensis Gronow, 1854
    • Cyprinus maillardi Guichenot
    • Cyprinus nigrescens Günther, 1868
    • Cyprinus thoracatus Valenciennes 1842
    • Neocarassius ventricosus Castelnau, 1872

Златни караш (лат. Carassius auratus) је риба са коштаним скелетом, кошљориба, а према савитљивим коштаним жбицама у перајима припадају мекоперкама. Заједно са шараном, девериком, мреном и многим другим рибама наших слатких вода образује породицу шарана. Такође, златни караш је једна од првих припитомљенијих риба, па је често узгајана у акваријумима.

Општи подаци[уреди | уреди извор]

  • Латински назив: Carassius auratus
  • Локални називи: Златни караш
  • Макс. дужина: 45 cm
  • Макс. маса: 1,5 kg
  • Време мреста: од маја до јуна

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло златне рибице води из источне Азије, али први пут је селективно узгајана у древној Кини пре више од 1.000 година. Од тада до данас узгојено је неколико различитих врста. У почетку су узгајане као храна за рибе. Временом је примећено да обичне сребрне и бронзане рибе имају склоност ка мутацији у црвено-наранџасте. За време владавине династије Танг (618-907) било је популарно узгајање златног караша у украсним рибњацима и акваријумима.[4][5] У Јапан је донесена 1603. године, а у Португалију осам година касније. Одатле је распрострањена у све делове Европе. Средином 19. века нашла је станиште и у Северној Америци. Своје место нашле су у кинеској уметности, а у јужној Европи су сматране за симбол радости и среће.[6]

Навике, станиште, распрострањеност[уреди | уреди извор]

Златни караш насељава тихе и топле низијске воде, мртваје, баре, рукавце, ритове, језера обрасла воденим биљем, канале, акумулације и уопште воде са муљевитим и глиновитим дном. Највише му одговарају услови у којима живи шаран. Доста добро подноси недостатак кисеоника у води. Златни караш живи на дну где се и храни ситним животињама и деловима биљака. У току лета се храни интензивније док зими потпуно престаје са узимањем хране. У водама које се зими потпуно леде, преживљава захваљујући својој телесној излучевини која се не леди, а обезбеђује влажност коже.

Опис и грађа[уреди | уреди извор]

акваријумска Златна риба

Златни караш има здепасто тело, а зависно од пасмине може бити дуго од 13 до 45 cm. Красе га светло беличасто, сивкасто, жућкаста леђа, бокови сребрнасти, а понекад са зеленим или црвенкасто жутим преливима. Пераја су црвенкасто сива. Уста мала без брчића. Заједничко им је високо, са страна спољштено тело покривено крупним и чврсто усађеним крљуштима. Леђна пераја је веома дуге основе (14-21 жбица), а подрепна кратка (5-8). Прва жбица и једног и другог пераја је снажна и назубљена. Уста су терминална и без бркова, а ждрелни зуби су високи, спљоштени и једноредни. Боја тела и пераја им може значајно варирати па се ништа уопштено не може рећи. То зависи од количине светлости коју добијају у простору. Уколико се узгајају у рибњацима или акваријумима без довољно светлости имаће бледе боје, док оне које су изложене сунчевим зрацима имају интензивније боје. У априлу 2008. године, енглески Би-Би-Си је објавио причу о највећој златној рибици на свету дугој 48 cm, са стаништем у Холандији.[7]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Мрешћење златних риба у језерцу
Jајашца Златног караша на подводном биљу
Mладе ларве након излегања

Златни караш се може размножавати ако има правилну прехрану и довољно воде у простору у којем борави. Пари се најчешће у пролеће, у мају и јуну са променом температуре. У току парења мужјаци пливају у групи од 2-3 рибе, након чега се раздвајају и иду ка женкама. Женка златног караша избацује бело-жућкасту икру на биљке, које мужјак касније оплоди. Женка положи око 300.000 комада јајашаца на подводном биљу. Неке од јајашаца поједу одрасле једнике пре него се излегу.

Варијетети[уреди | уреди извор]

Акваристе је одувек одушевљавала ванредна могућност укрштања риба рода Carassius. Укрштањем златног караша (Carassius auratus) и обичног, сребренастог караша (Carassius carassius), добијени су следећи варијетети:

  • Телескоп има кратко, сабијено тело веластих пераја. Карактеристичне су огромне очи, од озледа заштићене танком превлаком. Боја рибе варира од златножуте до црне.
  • Небеско око је варијетет сличан телескопу, огромних очију окренутих према горе. Репно пераје је тростарно и личи на лепезу.
  • Златна риба са веловима је варијетет кратког, здепастог тела и мале главе. Леђно пераје је широко и усправно, док су остала прозирна и дугачка, услед чега висе са рибе. Боја тела овога вријетета варира од златножуте до црвено-рубинске.
  • Комета је варијетет чије се тело одликује златножутим крљуштима и врло дугих, широко расечених рапених пераја.
  • Лавља глава је атрактиван варијетет кратке главе, оивичене дебелим кожним наборима који подсећају на гриву лава.
  • Шубункин је сличан комети, од које се разликује прозрачним крљуштима различитих боја.

Варијети пуштени у природу не живе дуго, управо због дугих пераја који их чине лепима, али их спречавају у брзом пливању. Ипак, већина преживи довољно дуго да се мрести са домаћим, дивљим шаранима. Тако се неретко могу уловити потомци златних рибица који поседују неке њихове одлике, а који су, као и чистокрвне златне рибице, и даље јестиви. У задње време добијено је много нових варијетета, који се међусобно разликују по облику пераја и боји крљушти. Неки варијетети не подносе добро хладну воду као обични караши, у њој губе боју или угибају. Занимљиво је да рибе које живе у потпуном мраку такође губе боју и постају беле.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ NatureServe (2016). „Carassius auratus ”. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2016. Приступљено 14. 4. 2017. 
  2. ^ „USGS-NAS, Non-indigenous Aquatic Species”. Приступљено 29. 4. 2015. 
  3. ^ „Carassius auratus (Linnaeus, 1758)”. Fishbase. Приступљено 29. 4. 2015. 
  4. ^ „Goldfish”. Ocean Park. Приступљено 16. 11. 2009. 
  5. ^ Roots, Clive (2007). Domestication. Westport: Greenwood Press. стр. 20—21. ISBN 978-0-313-33987-5. 
  6. ^ Независне новине: Унесите златни симбол среће у ваш дом
  7. ^ Би-Би-Си- Невероватна Златна рибица

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Златни_караш&oldid=23417161”