Злочин у улици Николе Демоње

С Википедије, слободне енциклопедије
Злочин у Улици Николе Демоње
ЛокацијаБорово Насеље код Вуковара, Република Хрватска, Шаблон:Подаци о застави Република Хрватска
Датум16. новембар 1991.
МетаСрби
Убијено18 цивила - осам жена и петоро деце
Починилацприпадници хрватских паравојних снага

Масакр у Улици Николе Демоње представља ратни злочин који су над српским цивилима починили припадници хрватских паравојних формација када је убијено 18 цивила, међу којима и петоро деце.[1]

Злочин се догодио у ноћи између 15. и 16. новембра 1991 у Улици Николе Демоње која припада у вуковарској градској четврти Борово Насеље.[1] Ово подручје је сво време било под контролом хрватских снага а у тој улици је постојао и штаб ЗНГ.[1] Злочин у овој улици је био само део шире кампање етничког чишћења које су спровеле хрватске снаге будући да је у том периоду на више локација у Боровом Насељу и Вуковару ликвидирано преко 50 српских цивила.[2]

Злочин[уреди | уреди извор]

У кући под бројем 72. крили су се чланови трочлане породице Чечавац, Милошевић и Новаковић.[1] Хрватски војници су тада дошли до породичне куће породице Чечавац, опљачкали је и демолирали а потом на улазу у подрум поубијали све који су се ту скривали.[1] Цивили су убијени хицима из ватреног оружја из непосредне близине.[1] Тада су убијени Мирослав Чечавац /25/, његова супруга Слађана /20/ и њихов син Горан Чечавац, стар само годину ипо дана.[1] Заједно са њима су убијени и Ана Новаковић /41/, Илинка Милошевић /32/ и њен син Бранимир, стар десет година који су се ту привремено сакрили.[1] Чланови ове породице трпели су током трајања рата бројне претње и узнемиравања од стране екстремних Хрвата а као мотиви за ово свирепо убиство наводе се етничка нетрпељивост, одмазда због војних губитака и пораза хрватске војске али и чињеница да се брат Мирослава Чечавца борио на српској страни.[1] ТВ репортери и новинари забележили су камерама извлачење тела ових цивила из подрума и породичних кућа.[3] Тела убијених српских цивила је по извлачењу из подрума снимила и италијанска новинарка Милена Габанели која је осудила злочин хрватских снага.[3]

У суседној кући под бројем 74. у исто време у ноћи између 15. и 16. новембра 1991. припадници хрватских паравојних формација, ЗНГ, убили су деветоро српских цивила.[1] Злочин је преживела једино Милицa Трајковић која се иако рањена два дана скривала у подруму.[1] Према речима преживеле Милице, хрватски војници су најпре на улазу у подруму питали има ли кога унутра.[1] Када им је одговорено да су ту само српски цивили, хрватски војници су почели да им псују „мајку четничку“ и да их називају погрдним именима. Потом су наредили свима да изађу из подрума.[1] Претпоследња је била Сава Павић, старица од 62 године која се кретала споро а коју је због тога хрватски војник усмртио пушком, ранивши том приликом и Милицу која је била одмах поред, скривена у мраку.[1] Како је пала, Милица је одмах повукла дебео јорган преко себе и остала скривена те је хрватски војници нису приметили.[1] Цивили су изведени из подрума и након мучења и тортура брутално убијени.[1] Тада су убијени Нада Павловић /41/, надина мајка Михољка /66/, и надино двоје деце Зорица /15/ и Зоран Павловић /17/, док је Надин супруг Теодор Тошо Тошковић одведен иза куће и стрељан.[1] Убијени су и Велимир Трајковић /61/, супруг једине преживеле Милице, као и комшија Милан Траваш који се скривао заједно са њима.[1] По уласку припадника ЈНА у Вуковар и Борово Насеље, Милици је пружена прва помоћ и одведена је у болницу где је касније испричала своју исповест о злочину хрватских снага.[1]

У близини, почињен је још један злочин над трочланом српском породицом Инић.[4] Убијени су Ратко Инић /39/, његова супруга Милена /42/ и њихов син Марко Инић, стар 16 година.[4] У извештају Комисије експерата СРЈ се наводи и како су троје Инића свирепо и мучки су убијени у ноћи 16. новембра 1991. године од стране, хрватске паравојске - припадника Збора Народне Гарде у Боровом Насељу.[4] Инићи су се скривали у склоништу "Нова обућара" а шеснаестогодишњи Марко био је душевно болестан и дијабетичар.[4] На војном суду у Београду доказано је како је по договору са командантом склоништа Мартином Сабљићем, Зоран Шипош заједно са 4-5 гардиста и својом супругом Јасном у склоништу "Нова обућара" одабрао 8 мушкараца, цивила, међу којима и Ратка, Милену и Марка Инића. Они су изведени из склоништа, злостављани и мучени па стрељани.[4]

Извештаји патолога[уреди | уреди извор]

Тим патолога на челу са истакнутим др Зоран Станковићем утврдили су како су чланови породица Чечавац, Милошевић и Новаковић убијени ватреним оружјем из непосредне близине а тела Горана Чечавац и Бранимира Милошевића су била изрешетана и имала су прострелне ране по целом телу.[2] Такође, патолози су утврдили како су оба дечака на глави имале улазне и излазне ране од метака.[2] Када је реч о члановима породице Павловић патолози су констатовали да је било доста трагова мучења.[3] За Наду и њену мајку Милојку Павловић утврђено је како су обе усмрћене тупим предметом док су малолетна Зорица /15/ и њен брат Зоран /17/ масакрирани секиром и хладним оружјем.[2] Др Зоран Станковић више пута је у својим јавним говорима, на трибинама и током гостовања истицао како је злочин у Улици Николе Демоње једна од најтрауматичнијих сцена коју је доживео током вишедеценијске каријере и редовно је јавно захтевао од хрватских институција да се овај злочин процесуира а починиоци приведу правди.[3]

Судски процеси[уреди | уреди извор]

Првостепеним пресудама Војног суда у Београду број I К-112/92 од 26. јуна 1992. и I К-108/92 од 14. јула 1992. године и другостепеним Врховног војног суда број II К-259/92 од 29. децембра 1992. и II К- 260/92 од 24. новембра 1993. правоснажно су осуђени припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село: Мартин Саблић, Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић, Анте Врањковић, Бартол Домазет, Славко Мађаревић, Мирко Филковић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва – због тога што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали цивиле српске националности.[5] Дана 14. августа 1992. у Неметину је извршена размена "Сви за све " и тада су у размену отишли сви заробљени припадници ЗНГ, па и они процесуирани пред војним судовима у СФРЈ и СРЈ. Тако је упркос изјавама сведока и бројним доказима овај злочин остао процесуиран али некажњен.[5]

Имена жртава:[уреди | уреди извор]

  • Горан Чечавац (1990.)
  • Слађана Чечавац (1972.)
  • Мирослав Чечавац (1966.)
  • Зорица Павловић (1976.)
  • Зоран Павловић (1974.)
  • Бранимир Милошевић (1981.)
  • Илинка Милошевић (1959.)
  • Ана Новаковић (1950.)
  • Марко Инић (1975.)
  • Милена Инић (1949.)
  • Ратко Инић (1952.)
  • Савка Павић (1930.)
  • Радослав Павић (1966.)
  • Велимир Трајковић (1930.)
  • Теодор Тошковић (1950.)
  • Милан Траваш (1944.)
  • Дрaгутин Кeћкeш (1936.)
  • Нада Павловић (1950.)
  • Михољка Павловић (1925.)


Види још[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п [1], Приступ 25.11.2021.
  2. ^ а б в г [2], Приступ 25.11.2021.
  3. ^ а б в г [3], Приступ 25.11.2021.
  4. ^ а б в г д [4], Приступ 25.11.2021.
  5. ^ а б [5], Приступ 25.11.2021.