Зоран Красић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Зоран Красић
Zoran Krasić.jpg
Зоран Красић
Биографија
Датум рођења (1956-03-11)11. март 1956.
Место рођења Београд
 ФНРЈ
Датум смрти 12. април 2018.(2018-04-12) (62 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Држављанство Србија српско
Религија православни хришћанин
Супружник Биљана
Деца Драган (1986), Тара (1989)
Професија правник
Универзитет Правни факултет Универзитета у Нишу
Политичка
партија
Српска радикална странка (1991-2018)
раније:
Народна радикална странка (1990)
Савез комуниста Југославије (до 1984)
Министар трговине Републике Србије
24. март 1998. — 25. октобар 2000.
Избори 1997.
Претходник Срђан Николић
Наследник Слободан Милосављевић

Зоран Красић (Београд, 11. март 1956Београд, 12. април 2018 [1]) био је српски правник и политичар, потпредседник Српске радикалне странке, министар трговине (19982000) и народни посланик.

Биографија[уреди]

Пореклом је из Топлице. Прадеда Лука је био учесник Топличког устанка, а деда граничар на Проклетијама где је 1941. заробљен и одведен у Италију одакле је био пребачен у Немачку у којој су радили неетичке експерименте на њему.

Рођен је у Београду, 11. март 1956. године. Детињство је провео у Младеновцу, али због природе посла његовог оца, који је био стражар, преселили су се у Ниш где је завршио основну школу и гимназију „Бора Станковић“. У пионирској српској селекцији 1969. године је освојио друго место у стрељаштву, 30 метака лежећи. Због спортских заслуга у гимназији је примљен у Комунистичку партију. Правни факултет у Нишу је студирао од 1974. до 1979. године.

Након одслужења војног рока у Љубљани, децембра 1981. се запошљава као приправник на годину дана у Прокупљу, у фабрици чоколаде „Инка“. Као директор радне заједнице ради у Пољопривредном комбинату „Обреж” код Варварина ради годину и по дана. После тога се враћа у Ниш где ради неколико месеци као правник у кожно-прерађивачком предузећу „Ђука Динић“. Средином 1984. године се запошљава у Фонд пензијског инвалидског осигурања у Нишу где обавља посао референта за опште правне послове и народну одбрану. Ту је радио до 2002. године, међутим, од фебруара 1993. године му је мировао радни однос због посланичког мандата.[2]

Био је ожењен Биљаном, са којом има сина Драгана (1986) и ћерку Тару (1989).

Политичка каријера[уреди]

Из чланства Савеза комуниста изашао је 1984. године јер у процесу у коме је тврдио да се незаконито деле станови и радна места није успео да победи.[3]

Јануара 1990. године у Београду долази у додир са програмом Народне радикалне странке у коју се убрзо и учлањује. Учествује у прављењу статута странке и изградњи одбора Народне радикалне странке у Нишу са председником Месног одбора Владимиром Домазетом, професором др Павлом Премовићем и адвокатом Митом Милосављевићем. Због лоше комуникације цетрале странке са одборима у Србији као и због лошег изборног резултата 1990. био је у групи људи који су желели да смене председника Вељка Губерину и потпредседника Томислава Николића. У Крагујевцу 23. фебруара 1991. године као један од представника Месног одбора Народне радикалне странке из Ниша учесвује у стварању Српске радикалне странке.[2]

За време рата био је мобилисан у Приштини од маја до септембра 1991. године.

1992. године обављао функцију председника Општинског одбора СРС у Нишу. Након избора 1992. године улази у скупштину као савезни посланик СРС и на том месту остаје до избора 2000. године.

1995. године организовао протесте против пада Српске Крајине.

Био је министар трговине у влади Мирка Марјановића (24.3.1998 — 25.10.2000).

У скупштину поново улази априла 2003. године уместо Војислава Шешеља који одлази у Хашки трибунал и дужност посланика обавља до избора 2012.

Био је председник Одбора за финансије Народне скупштине Републике Србије (2008-2012).

После ванредних парламентарних избора 2016. године поново је постао народни посланик СРС у Народној скупштини Републике Србије.

Преминуо је након краће и тешке болести, 12. априла 2018. године.[4]

Функције у странци[5][уреди]

Занимљивост[уреди]

  • Током пролећног заседања 2010. је био рекордер у дискусијама са седам сати проведених за говорницом.[6]

Референце[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]