Зоран Ранкић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Зоран Ранкић
Датум рођења(1935-08-09)9. август 1935.(84 год.)
Место рођењаДервента
 Краљевина Југославија
Занимањеглумац и књижевник
Битна улогаПоследњи чин - Никола Калабић
Срећни људи - Жарко Попара
Веб-сајтzoranrankic.com
IMDb веза

Зоран Ранкић (Дервента, 9. август 1935) је српски телевизијски и позоришни глумац, првак Београдског драмског позоришта, драмски писац, редитељ афористичар, сатиричар и песник. Широј јавности најпознатији је по улогама Николе Калабића у ТВ серији Последњи чин и Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи.

Биографија[уреди]

Рођен је 1935. године, у Дервенти, а у Србију је стигао као избеглица током Другог светског рата, у Горњи Милановац. Током похађања гимназије одлучио се да постане глумац, завршио је Средњу драмску школу у Сарајеву 1951. године.[1]

Остварио је више стотина улога на радију, а познат је и по изванредним интерпретацијама поезије на бројним књижевним вечерима. Члан је Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије, Удружења драмских писаца Србије и Удружења књижевника Републике Српске, секције сатиричара Удружења књижевника Србије и почасни члан Београдског афористичарског круга.[2]

Поред телевизијских и филмских улога, објавио је неколико збирки песама, драмских дела и књиге афоризама. Иако је 40. година играо у Београдском драмском позоришту и остварио улоге у 26 ТВ филмова и серија није добио ниједну глумачку награду, док је добитник неколико награда за књижевни рад.[3]

Најзначајније улоге играо је као Никола Калабић у ТВ серији Последњи чин и као Жарко Попара у ТВ серији Срећни људи. Занимљиво је да је Ранкићев деда бринуо о Николи Калабићу током средњошколских дана, а његов отац се дружио са њим.[4][4]

Ранкић је заступљен у лексикону Ко је ко у Србији, у антологији Мирослава Вражине Ко је ко у нашем хумору и сатири, антологији Витомира Теофиловића Враг и шала (Пола столећа српског афоризма), која је преведена на руски језик, као и у антологији сатиричног афоризма Републике Српске „Лед је пробијен! Ускачите.” Душка М. Петровића, као и антологији савременог српског сатиричног афоризма В. Теофиловића „Случајни узорак.” Афоризми Зорана Ранкића уврштени су у две руске антологије афоризама, које је штампала московска издавачка кућа „Вече”.[2]
Ранкић је један од српских сатиричара и афористичара уврштених у антологију српске сатире и афористике, на енглеском језику, под насловом „Српска сатира и афоризми”, која је објављена у Сједињеним Америчким Државама, у издању New Avenue Books, приређивача проф. др Бранка Микашиновића.[2] Заступљен је и у антологији Милана С. Димитријевића под називом Космички цвет.
Новинарка Звездана Станковић је 10. јануара 2018. године објавила је монографију о глумцу и књижевнику Ранкићу.[5]

Каријера[уреди]

Прва глумачка остварења имао је након завршетка Средње драмске школе, 1951. године, када је заиграо у Народном позоришту Сарајево, где је остварио низ улога. Од 1961. године био је члан Београдског драмског позоришта.[6] Паралелно са глумом све време се бавио писањем, а од 1975. године почиње да пише афоризме на наговор Миодрага Илића, тадашњег управника Београдског драмског позоришта.
Док је живео у Сарајеву дружио се са режисером и сценаристом Бором Драшковићем и Момом Капором, сликаром и књижевником.

Позоришну каријеру започео је у Народном позоришту у Сарајеву, чији је био члан до 1960. године. У малом позоришту Сарајево био је од 1971. године, у Савременом позоришту Београд од 1961—1975. године, а у Београдском драмског позоришту од 1975—1999. године.[7]

Прву телевизијску улогу добио је у филму Сектор Д 1962. године, а наредне године појавио се у две епизоде телевизијске серије Шест свечаних позивница и ТВ филму Афера Сент Фијакр као Емил Готје.[8] Године 1966. имао је улогу у филму Крешталица, а 1968. године појавио се у једној епизоди серије Код Лондона.
У филму Здравка Шотре, Непријатељ народа играо је у улози Ховстада, уредника новина, а наредних година и у ТВ филмовима Седам писара (1970), Клопка за генерала (1971), као оперативац ОЗНЕ, Пета колона (1973), Заклетва (1974) као домар и у ТВ филму Обешењак, 1974. године.[8]

Као глумац, скренуо је пажњу на себе улогом Николе Калабића, којег је играо у ТВ серији Последњи чин, 1982. године. Иако је требало да одглуми највећег издајника по наводним изворима о Калабићу, он је имао слободу и није га тако одиграо.[4] Серија је постала изузетно популарна, али Ранкић је због улоге трпео велике последице. За улогу четничког команданта Калабића требало је да добије Октобарску награду, што је већ било изгласано, међутим тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић одбио је да донесе такву одлуку.[3]

У ТВ серији Шпанац, 1982. године играо је у улози Миодрага Стаматовића, истражног судије, 1984. године као Радомир Чарапић у серији Бањица. Након тога играо је 1986. године улоге у ТВ серијама Мисија мајора Атертона као генерал Љубо Новаковић и Одлазак ратника, повратак маршала као доктор Иван Шубашић и исте године у ТВ филму Тајна Лазе Лазаревића као тужилац.[8]
Године 1988. имао је улогу Благоја Нешковића у телевизијској серији Саве МрмакаЧетрдесет осма — Завера и издаја, а наредне улоге 1991. године као Тома Милиновић „Тополивац“ у серији Јастук гроба мог и као Чврга у ТВ филму Смрт госпође Министарке.[8]

У периоду од 1993—1996. године играо је у улози Жарка Попаре, у ТВ серији Срећни људи, где је био један од омиљених глумаца, а појавио се у 23 епозоде серије.[9]
Након десет година паузе са глумом, појављивао се са мањим улогама у ТВ серијама Љубав, навика, паника (2006) као Цане удбаш, Бела лађа (2007) као судија Ракочевић, Агенција за СИС (2006—2007) и Кафаница близу СИС-а (2007—2008) као Миодраг и у једној епизоди ТВ серије Мој рођак са села као Томић, 2008. године.[8]

Књижевност[уреди]

Аутор је драмских дела „Скретница“ и „Калемегданци“, који су у његовој режији постављени на сцени Београдског драмског позоришта 6. марта 1994. године.[10]

Друга Ранкићева драма „Скретница“ објављена је 2007. (Артпринт, Бања Лука), заједно са „Калемегданцима“, у његовој књизи „Срспке комедије дакле драме“.

Аутор је збирки песама: „Аорист” (1992) „Ексер” (2006), „Призори” (2014), „Претешко ништа” (2017) и „Словенски знак” (2017), те књига афоризама: „Довиђења, како сте?” (1990, 1993), „Афоризми” (1999), „Балкански нервчик” (2005), „Овде киша али и Србија” (2006) „Код цара у подне” (2012), „Ништа свега” (2012) и „Збогом заувек, одмах се враћам” (2014) и књиге драма „Српске комедије дакле драме” (2007).[2]

Афоризме је објављивао од средине седамдесетих година у дневним новинама и часописима „Рефлектор“, „Експрес Политика“, „Вечерње новости“, „Политика“, „Отаџбина“, „Кафане“ и у другим. Стални је сарадник „Ошишаног јежа“, у коме објављује афоризме у рубрици „Балкански нервчик“.[2][11]

По његовом афоризму име је добио филм Бориса Митића „Довиђења, како сте?" из 2009. године.

Филмoграфија[уреди]

1960 ▼ 1970 ▼ 1980 ▼ 1990 ▼ 2000 ▼ Укупно
Дугометражни филм 0 1 0 0 0 1
ТВ филм 4 4 1 1 0 10
ТВ серија 2 0 3 1 5 11
ТВ мини серија 0 0 3 1 0 4
Укупно 6 5 7 3 5 26
Филмографија глумца Зорана Ранкића
Год. Назив Улога
1960-те
1962. Сектор Д (ТВ)
1963. Афера Свети Фијакер (ТВ) Емил Готје
1963. Шест свечаних позивница (серија)
1966. Крешталица (ТВ)
1968. Код Лондона (серија)
1969. Непријатељ народа (ТВ) Ховстад, уредник новина
1970-те
1970. Седам писара (ТВ)
1971. Клопка за генерала оперативац ОЗНЕ
1973. Пета колона (ТВ)
1974. Заклетва (ТВ) домар
1974. Обешењак (ТВ)
1980-те
1982. Шпанац (мини-серија) Миодраг Стаматовић, истражни судија
1982. Последњи чин (мини-серија) Никола Калабић
1984. Бањица (мини-серија) Радомир Чарапић
1986. Тајна Лазе Лазаревића (ТВ) тужилац 1
1986. Одлазак ратника, повратак маршала (серија) доктор Иван Шубашић
1986. Мисија мајора Атертона (серија) генерал Љубо Новаковић
1988. Четрдесет осма — Завера и издаја (серија) доктор Благоје Нешковић
1990-те
1991. Јастук гроба мог (мини-серија) Тома Милиновић „Тополивац“
1991. Смрт госпође Министарке (ТВ) Чврга
1993-1996. Срећни људи (серија) Жарко Попара
2000-те
2006. Љубав, навика, паника (серија) Цане удбаш
2007. Бела лађа (серија) Судија Ракочевић
2006-2007. Агенција за СИС (серија) Миодраг
2007-2008. Кафаница близу СИС-а (серија) Миодраг
2008. Мој рођак са села (серија) Томић, сељак

Позоришне представе[уреди]

Премијера Представа Улога Редитељ Позориште
12. децембар 1954. Дане Мећава Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
21. септембар 1955. Људи Филип Ерлих Боро Григоровић Народно позориште Сарајево
12. новембар 1955. Едвардова дјеца Бруно Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
19. јануар 1956. Догађај у место Гоги Писар Кликот Боро Григоровић Народно позориште Сарајево
17. април 1956. Песма Мића Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
10. фебруар 1957. Галеб Трепљов Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
5. мај 1957. Мајка Храброст и њена дјеца Млади војник Боро Григоровић Народно позориште Сарајево
1957. Свога тијела господар Јожа Берислав Мркшић Народно позориште Сарајево
10. новембар 1957. На прелому Шести морнар крстарице Меша Селимовић Народно позориште Сарајево
8. мај 1958. Рт према мјесечини Павле Други Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
12. новембар 1958 Крваве свадбе Мјесец као млади дрвосјеча Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
9. јануар 1959. Дундо Мароје Влахо Марко Фотез Народно позориште Сарајево
26. април 1959 Лекција Професор Боро Драшковић Народно позориште Сарајево
19. септембар 1959 Цар Едип Хоровођа Хуго Клајн Народно позориште Сарајево
4. новембар 1959. Страдија Седам улога Боро Драшковић Народно позориште Сарајево
23. јануар 1960. Хамлет Дух Хамлетовог оца Боро Драшковић Народно позориште Сарајево
28. фебруар 1960. Хенрик Осми и његове жене Хенрик Боро Драшковић Народно позориште Сарајево
24. децембар 1960. Дуго путовање у ноћ Едмунд Тајрон Владо Јаблан Народно позориште Сарајево
17. јануар 1961. Човек, животиња и врлина Др Нино Пулејо Миленко Маричић Савремено позориште Београд
6. октобар 1961. Аутобиографија Б. Нушића и Б. Михаиловића биограф, директор и адвокат Александар Гловацки Савремено позориште Београд
18. април 1962. Сви свеци на гробљу Павле Павловић Предраг Динуловић Савремено позориште Београд
1. октобар 1962. Физичари Ернст Хајнрих Ернести Јован Путник Савремено позориште Београд
17. новембар 1962. Андора Војник Соја Јовановић Савремено позориште Београд
11. март 1964. У логору др Пуба Аграмер Предраг Динуловић Савремено позориште Београд
24. мај 1964. Венчаница Роберт Кнол Марко Фотез Савремено позориште Београд
7. октобар 1964. Мистер долар Господин из угледне породице Марко Фотез Савремено позориште Београд
12. децембар 1964. Мећава Мадали Нијазмедов Предраг Динуловић Савремено позориште Београд
25. фебруар 1965. Халелуја Зола Александар Гловацки Савремено позориште Београд
29. април 1965. Случај Опенхајмер К. А. Роландер Александар Огњановић Савремено позориште Београд
3. октобар 1965. Тугованка за господина Чарлија Ричард Александар Огњановић Савремено позориште Београд
26. октобар 1967. Црвена коњица Анфасиј Хлебњиков Александар Огњановић Савремено позориште Београд
29. фебруар 1968. Хамлет Лаерт Небојша Комадина Савремено позориште Београд
2. јун 1968. Непријатељ народа Ховстад Александар Огњановић Савремено позориште Београд
6. октобар 1968. Камени гост Дон Хуан Слободан Стојановић Савремено позориште Београд
8. јануар 1969. На леђима јежа Коста Турчин Александар Огњановић Савремено позориште Београд
29. април 1969. Ћутње Слободана Раденика Секулић Бора Марковић Савремено позориште Београд
18. март 1970. Станоје Главаш Станоје Главаш Благота Ераковић Савремено позориште Београд
11. јануар 1971. Краљ Бетајнове Франц Бернот Александар Огњановић Савремено позориште Београд
7. јануар 1972. Ревизор Амос Фјодорович Љапкин–Тјапкин Мирослав Миња Дедић Савремено позориште Београд
14. фебуар 1973. Бомбардовали смо Њу Хевн Наредник Хендерсон Радослав Дорић Савремено позориште Београд
17. новембар 1973. Очима једног кловна Господин Шницлер Александар Огњановић Савремено позориште Београд
1974. Вишњев сад Гајев Небојша Комадина Савремено позориште Београд
8. октобар 1974. Покојник Господин Ђурић Александар Огњановић Савремено позориште Београд
12. јануар 1975. Песма Вековић Александар Огњановић Савремено позориште Београд
6. децембар 1975. Максим Црнојевић Иво Црнојевић Бранислав Мићуновић Београдско драмско позориште
15. фебруар 1976. Вагон Ге Црни Радомир Бајо Шарановић Београдско драмско позориште
29. април 1976. Завера или Дуго праскозорје Сцевин Вида Огњеновић Београдско драмско позориште
21. јун 1976. На реду је Шпанија Бранислав Мићуновић Београдско драмско позориште
7. новембар 1976. Пуч Хреља Желимир Орешковић Београдско драмско позориште
22. мај 1977. Ћутње Слободана Раденика Секулић Бода Марковић Београдско драмско позориште
8. јануар 1978. Ласал или непоуздани непријатељ Пуковник Ристор Богдан Рушкуц Београдско драмско позориште
15. март 1978. Отмица Џек Оливер Викторовић Београдско драмско позориште
28. децембар 1979. Прошлог лета у Чулимску Мечеткин Славенко Салетовић Београдско драмско позориште
5. април 1980. Разарање говора Борис Нађа Јањетовић Београдско драмско позориште
7. март 1981. Амадеус Император Јозеф Други, владар Аустрије Паоло Мађели Београдско драмско позориште
25. децембар 1981. Сумњиво лице Жика Александар Огњановић Београдско драмско позориште
16. фебруар 1983. Сентандрејска рапсодија Константин Негован Милош Лазин Београдско драмско позориште
13. мај 1983. Вечерас импровизујемо Доктор Хинкфус Паоло Мађели Београдско драмско позориште
8. јануар 1984. Догађај у место Гоги Отмар Прелих Златко Свибен Београдско драмско позориште
10. март 1984. Самоубица Виктор Викторовић Дејан Мијач Београдско драмско позориште
18. јануар 1987. Писмо-глава Светозар Слишковић Владимир Лазић Београдско драмско позориште
10. април 1987. Саслушање Калман Колоши Бранислав Мићуновић Београдско драмско позориште
23. април 1988. Ново је доба Радоје Белегишки Егон Савин Београдско драмско позориште
20. новембар 1988. Косово Кнез Лазар Бранислав Мићуновић Београдско драмско позориште
25. децембар 1992. Наши синови Госпон Јошка Ана Миљанић Београдско драмско позориште
6. март 1994. Калемегданци Чувар Калемегдана Зоран Ранкић Београдско драмско позориште
9. јун 1995. Камен за под главу Милун Вучетић Брануслава Стефановић Београдско драмско позориште
9. фебруар 1996. Никад се не зна Главни келнер Мирослав Беловић Београдско драмско позориште

Награде и признања[уреди]

  • Награда у категорији за радио драму, за три улоге у радио драми De profundis, Шесто Стеријино позорје (1961)
  • Годишња награда Ошишаног јежа Браћа Ормаи (2002)
  • Годишња награда Ошишаног јежа Јежева бодља (2003)
  • Награде Чивија, Шабачка чивијада
  • Награда за хумористично—сатирично стваралаштво Радоје Домановић за мултимедијални и књижевни допринос сатири у области филма, позоришта, телевизије и радија (2011)
  • Награда Драгиша Кашиковић у категорији за афористику, за књигу Код цара у подне (2012)
  • Златна значка Културно—просветне заједнице Србије за рад и стваралачки допринос ширењу културе (2012)
  • Признање Ја Крчадинац за достигнућа у области сатире (2013)
  • Награда Вечерње Новости за новинску сатиру Јован Хаџи Костић (2014)
  • Награда Београдског афористичарског круга за животно дело (2014)
  • Награда Радоје Домановић за животно дело за стваралаштво у области хумора и сатире (2015)

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]