Зоран Ранкић
Зоран Ранкић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Зоран Ранкић |
Надимак | Попара |
Датум рођења | 9. август 1935. |
Место рођења | Дервента, Краљевина Југославија |
Датум смрти | 9. децембар 2019.84 год.) ( |
Место смрти | Београд, Србија |
Занимање | глумац и књижевник |
Рад | |
Активни период | 1951—2008 |
Битна улога | Последњи чин — Никола Калабић Срећни људи — Жарко Попара |
Званични веб-сајт | |
zoranrankic.com | |
Веза до IMDb-а |
Зоран Ранкић (Дервента, 9. август 1935 — Београд, 9. децембар 2019) био је југословенски и српски телевизијски и позоришни глумац, првак Београдског драмског позоришта, драмски писац, редитељ афористичар, сатиричар, песник и сликар графичар.
Глумом је почео да се бави 1951. године, када је заиграо у Народном позоришту Сарајево, чији је био члан до краја 1960. године. Од 1961. до 1996. био је члан Југословенског драмског позоришта, где је глумио у великом броју позоришних представа. Остварио је 26 филмских и ТВ улога. Широј јавности најпознатији је по улогама Николе Калабића у ТВ серији Последњи чин и Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи.
Осим у глуми, истакао се и у књижевности објавивши неколико књига и збирки песама, а за свој рад је вишеструко награђиван. Од средине седамдесетих година објављивао је афоризме у више дневних листова укључујући хумористичко-сатиричне, месечне новине Ошишани јеж. Ранкићева поезија поређена је са поезијом Лазе Костића, док је његове драме Момо Капор поредио са драмама писца Александра Поповића.
Био је члан више уметничких удружења, а уврштен је у више српских и страних књига афоризама. Године 2018. објављена је Ранкићева монографија.
Последње године живота провео је повучено у Дому за стара лица у Крњачи, где је и преминуо 9. децембра 2019. године.
Биографија
[уреди | уреди извор]Ранкић је рођен 9. августа 1935. године у Дервенти, у тадашњој Краљевини Југославији. У Горњи Милановац, родно место његове мајке Злате, у Србију, стигао је као избеглица током Другог светског рата.[1][2] У младости је желео да постане оперски певач, али током похађања гимназије одлучио је да постане глумац завршавајући Средњу драмску школу у Сарајеву 1951. године.[3][4][5] Током младости глумачки узори били су му: Бранко Плеша, Љубомир Тадић и Миливоје Живановић.[6]
Остварио је више стотина улога на радију, а познат је и по изванредним интерпретацијама поезије на бројним књижевним вечерима.[7][8] Био је члан Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије, Удружења драмских писаца Србије и Удружења књижевника Републике Српске, секције сатиричара Удружења књижевника Србије и почасни члан Београдског афористичарског круга.[9][10][11][12]
Поред телевизијских и филмских улога, објавио је неколико збирки песама, драмских дела и књиге афоризама. Иако је четрдесет година играо у Београдском драмском позоришту и остварио улоге у 26 ТВ филмова и серија, није добио ниједну глумачку награду, већ је добитник неколико награда за књижевни рад.[13][14][15]
Најзначајније улоге одиграо је као Никола Калабић у ТВ серији Последњи чин и као Жарко Попара у ТВ серији Срећни људи. Ранкићев деда је бринуо о Николи Калабићу током средњошколских дана, а његов отац се током школских дана дружио с њим.[16][17]
Заступљен је у лексикону Ко је ко у Србији, у антологији Мирослава Вражине Ко је ко у нашем хумору и сатири, антологији Витомира Теофиловића Враг и шала (Пола столећа српског афоризма), која је преведена на руски језик, у антологији сатиричног афоризма Републике Српске Лед је пробијен! Ускачите. Душка М. Петровића, као и антологији савременог српског сатиричног афоризма В. Теофиловића Случајни узорак. Афоризми Зорана Ранкића уврштени су у две руске антологије афоризама, које је штампала московска издавачка кућа „Вече”.[11]
Ранкић је један од српских сатиричара и афористичара уврштених у антологију српске сатире и афористике на енглеском језику под насловом Српска сатира и афоризми, која је објављена у Сједињеним Америчким Државама у издању New Avenue Books, приређивача Бранка Микашиновића.[11] Заступљен је и у антологији Милана С. Димитријевића под називом Космички цвет. Новинарка Звездана Станковић је 10. јануара 2018. објавила монографију о глумцу и књижевнику Ранкићу.[18]
Од краја новембра 2019. Ранкић је живео у Дому за стара лица у Крњачи. Дуже време је боловао од рака.[19] Преминуо је 9. децембра 2019. године у старачком дому у Београду.[20][21][22] Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у Београду.[23][24]
Каријера
[уреди | уреди извор]Глума
[уреди | уреди извор]Прва глумачка остварења имао је након завршетка Средње драмске школе 1951. године.[25] Паралелно са глумом све време се бавио писањем, а од 1975. почео је да пише афоризме на наговор Миодрага Илића, тадашњег управника Београдског драмског позоришта. Док је живео у Сарајеву, дружио се с режисером и сценаристом Бором Драшковићем и сликаром и књижевником Момом Капором.[26]
Позоришну каријеру започео је у Народном позоришту у Сарајеву, чији је био члан до 1960. године. У Малом позоришту Сарајево био је од 1971. године, а у Савременом позоришту Београд од 1961. до 1999. године, у ком је одиграо више од 50 позоришних представа.[а][10][27] Са глумицом Љиљаном Лашић био је партнер у двадесет представа.[26]
Прву телевизијску улогу добио је у филму Сектор Д 1962. године, а наредне године појавио се у две епизоде телевизијске серије Шест свечаних позивница и ТВ филмовима Воз који носи наочаре и Афера Сент Фијакр као Емил Готје.[28][29] Године 1966. имао је улогу у филму Крешталица, а 1968. појавио се у једној епизоди серије Код Лондона.[30] У филму Здравка Шотре Непријатељ народа тумачио је улогу Ховстада, уредника новина, а наредних година глумио је и у ТВ филмовима Седам писара (1970), Клопка за генерала (1971), Пета колона (1973; тумачио оперативца ОЗНЕ), Заклетва (1974; тумачио домара) и у ТВ филму Обешењак (1974).[28][29] У телевизијском документарном филму Човек буна из 1976. појавио се у улози Васе Пелагића.[31]
Као глумац скренуо је пажњу на себе улогом Николе Калабића 1982. године, којег је играо у ТВ серији Последњи чин. Иако је требало да одглуми највећег издајника према социјалистички оријентисаним изворима о Калабићу, имао је слободу и није га тако одиграо.[16] Серија је постала изузетно популарна, али Ранкић је због улоге трпео одређене последице. Тврдио је да му је власт у СФРЈ ускратила изгласану Октобарску награду јер је тумачио улогу четничког војводе.[32][13] Лик четничког војводе првобитно је требало да глуми Бата Живојиновић, који се повредио, након њега Драгомир Бојанић Гидра, али се редитељ Сава Мрмак ипак одлучио да улогу додели Ранкићу.[33]
У ТВ серији Шпанац 1982. имао је улогу Миодрага Стаматовића, истражног судије, а 1984. био је у улози Радомира Чарапића, заменика управника логора Бањица у ТВ серији Бањица.[29] Након тога играо је 1986. улоге у ТВ серијама Мисија мајора Атертона као генерал Љубо Новаковић и Одлазак ратника, повратак маршала као доктор Иван Шубашић, а исте године и у ТВ филму Тајна Лазе Лазаревића као тужилац.[28] Године 1988. имао је улогу Благоја Нешковића у телевизијској серији Саве Мрмака Четрдесет осма — Завера и издаја, а наредне улоге 1991. као Тома Милиновић „Тополивац” у ТВ серији Јастук гроба мог и Чврга у ТВ филму Смрт госпође Министарке.[28][34]
У периоду од 1993. до 1996. играо је у улози Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи, где је био један од омиљених глумаца, а појавио се у 23 епизоде серије.[35]
Након десет година паузе од глуме, појављивао се с мањим улогама у ТВ серијама Љубав, навика, паника (2006) као Цане удбаш, Бела лађа (2007) као судија Ракочевић, Агенција за СИС (2006—2007), Кафаница близу СИС-а (2007—2008) као Миодраг и у једној епизоди ТВ серије Мој рођак са села као Томић 2008. године.[28][29][36]
Књижевност
[уреди | уреди извор]Аутор је драмских дела Скретница и Калемегданци, који су у његовој режији постављени на сцени Београдског драмског позоришта 6. марта 1994. године.[37]
Друга Ранкићева драма Скретница објављена је 2007. (Артпринт, Бања Лука), с Калемегданцима, у његовој књизи Српске комедије дакле драме.[38]
Аутор је збирки песама: Аорист (1992) Ексер (2006), Призори (2014), Претешко ништа (2017) и Словенски знак (2017) те књига афоризама: Довиђења, како сте? (1990, 1993), Афоризми (1999), Балкански нервчик (2005), Овде киша али и Србија (2006) Код цара у подне (2012), Ништа свега (2012), Афоризми (2012) и Збогом заувек, одмах се враћам (2014), као и књиге драме Српске комедије дакле драме (2007).[11]
Афоризме је објављивао од средине 1970-их година у дневним новинама и часописима Рефлектор, Експрес Политика, Вечерње новости, Политика (рубрика Сатирикон), Отаџбина, Кафане, Нова Зора, Књижевност и у другим.[39] Био је стални сарадник Ошишаног јежа више од 15 година, у коме је објављивао афоризме у рубрици Балкански нервчик.[11][40][41]
По његовом афоризму име је добио филм Бориса Митића Довиђења, како сте? из 2009. године.[42]
Осамдесетих година имао је сатиричну рубрику Афоризми једног глумца на страни Ведра страна света у дневним новинама Вечерње новости.[43][44]
Један је од аутора књиге афоризама и пословица под називом Од Страдије до Страдије из 2007. године.[45] Године 2018. Ранкић је објавио књигу поезије Са мале пруге јављам посвећену Горњем Милановцу, где је провео ратни део детињства.[1] Коаутор је књиге афоризама Мељава времена (2019), с Михајлом Ћирковићем и Бранкицом Милановић.[46]
Ранкићеву поезију Чедомир Марковић поредио је с поезијом Лазе Костића, а Момо Капор је његове драме поредио са драмама писца Александра Поповића и Ранкића назвао „настављачем београдског духа.”[26][47]
Добитник је више награда за књижевни рад, попут Награде Драгиша Кашиковић за књигу Код цара у подне (2012), Награде Вечерњих новости за новинску сатиру Јован Хаџи Костић (2014), Награде Радоје Домановић за животно дело за стваралаштво у области хумора и сатире (2015) и многих других.[44][48][49]
Филмографија
[уреди | уреди извор]1960. ▼ | 1970. ▼ | 1980. ▼ | 1990. ▼ | 2000. ▼ | Укупно | |
---|---|---|---|---|---|---|
Дугометражни филм | 0 | 1 | 0 | 0 | 0 | 1 |
ТВ филм | 5 | 4 | 1 | 1 | 0 | 11 |
ТВ серија | 2 | 0 | 3 | 1 | 5 | 11 |
ТВ мини серија | 0 | 0 | 3 | 1 | 0 | 4 |
Укупно | 6 | 5 | 7 | 3 | 5 | 27 |
Год. | Назив | Улога | |
---|---|---|---|
1960-е ▲ | |||
1962. | Сектор Д (ТВ) | ||
1963. | Афера Свети Фијакер (ТВ) | Емил Готје | |
1963. | Шест свечаних позивница (серија) | ||
1966. | Крешталица (ТВ) | ||
1966. | Воз који носи наочаре (ТВ) | ||
1968. | Код Лондона (серија) | ||
1969. | Непријатељ народа (ТВ) | Ховстад, уредник новина | |
1970-е ▲ | |||
1970. | Седам писара (ТВ) | ||
1971. | Клопка за генерала | оперативац ОЗНЕ | |
1973. | Пета колона (ТВ) | ||
1974. | Заклетва (ТВ) | домар | |
1974. | Обешењак (ТВ) | ||
1980-е ▲ | |||
1982. | Шпанац (мини-серија) | Миодраг Стаматовић, истражни судија | |
1982. | Последњи чин (мини-серија) | Никола Калабић | |
1984. | Бањица (мини-серија) | Радомир Чарапић | |
1986. | Тајна Лазе Лазаревића (ТВ) | тужилац 1 | |
1986. | Одлазак ратника, повратак маршала (серија) | доктор Иван Шубашић | |
1986. | Мисија мајора Атертона (серија) | генерал Љубо Новаковић | |
1988. | Четрдесет осма — Завера и издаја (серија) | доктор Благоје Нешковић | |
1990-е ▲ | |||
1991. | Јастук гроба мог (мини-серија) | Тома Милиновић „Тополивац” | |
1991. | Смрт госпође Министарке (ТВ) | Чврга | |
1993—1996. | Срећни људи (серија) | Жарко Попара | |
2000-е ▲ | |||
2006. | Љубав, навика, паника (серија) | Цане удбаш | |
2007. | Бела лађа (серија) | Судија Ракочевић | |
2006—2007. | Агенција за СИС (серија) | Миодраг | |
2007—2008. | Кафаница близу СИС-а (серија) | Миодраг | |
2008. | Мој рођак са села (серија) | Томић, сељак |
Позоришне представе
[уреди | уреди извор]Премијера | Представа | Улога | Редитељ | Позориште |
---|---|---|---|---|
12. децембар 1954. | Дане | Мећава | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
21. септембар 1955. | Људи | Филип Ерлих | Боро Григоровић | Народно позориште Сарајево |
12. новембар 1955. | Едвардова дјеца | Бруно | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
19. јануар 1956. | Догађај у место Гоги | Писар Кликот | Боро Григоровић | Народно позориште Сарајево |
17. април 1956. | Песма | Мића | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
10. фебруар 1957. | Галеб | Трепљов | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
5. мај 1957. | Мајка Храброст и њена дјеца | Млади војник | Боро Григоровић | Народно позориште Сарајево |
1957. | Свога тијела господар | Јожа | Берислав Мркшић | Народно позориште Сарајево |
10. новембар 1957. | На прелому | Шести морнар крстарице | Меша Селимовић | Народно позориште Сарајево |
8. мај 1958. | Рт према мјесечини | Павле Други | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
12. новембар 1958. | Крваве свадбе | Мјесец као млади дрвосјеча | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
9. јануар 1959. | Дундо Мароје | Влахо | Марко Фотез | Народно позориште Сарајево |
26. април 1959. | Лекција | Професор | Боро Драшковић | Народно позориште Сарајево |
19. септембар 1959. | Цар Едип | Хоровођа | Хуго Клајн | Народно позориште Сарајево |
4. новембар 1959. | Страдија | Седам улога | Боро Драшковић | Народно позориште Сарајево |
23. јануар 1960. | Хамлет | Дух Хамлетовог оца | Боро Драшковић | Народно позориште Сарајево |
28. фебруар 1960. | Хенрик Осми и његове жене | Хенрик | Боро Драшковић | Народно позориште Сарајево |
24. децембар 1960. | Дуго путовање у ноћ | Едмунд Тајрон | Владо Јаблан | Народно позориште Сарајево |
17. јануар 1961. | Човек, животиња и врлина | Др Нино Пулејо | Миленко Маричић | Савремено позориште Београд |
8. октобар 1961. | Аутобиографија Б. Нушића и Б. Михаиловића | биограф, директор и адвокат | Александар Гловацки | Савремено позориште Београд |
18. април 1962. | Сви свеци на гробљу | Павле Павловић | Предраг Динуловић | Савремено позориште Београд |
1. октобар 1962. | Физичари | Ернст Хајнрих Ернести | Јован Путник | Савремено позориште Београд |
17. новембар 1962. | Андора | Војник | Соја Јовановић | Савремено позориште Београд |
9. новембар 1963. | Филип на коњу | Станко, II борац | Боро Григоровић | Савремено позориште Београд |
11. март 1964. | У логору | др Пуба Аграмер | Предраг Динуловић | Савремено позориште Београд |
24. мај 1964. | Венчаница | Роберт Кнол | Марко Фотез | Савремено позориште Београд |
7. октобар 1964. | Мистер долар | Господин из угледне породице | Марко Фотез | Савремено позориште Београд |
12. децембар 1964. | Мећава | Мадали Нијазмедов | Предраг Динуловић | Савремено позориште Београд |
25. фебруар 1965. | Халелуја | Зола | Александар Гловацки | Савремено позориште Београд |
29. април 1965. | Случај Опенхајмер | К. А. Роландер | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
3. октобар 1965. | Тугованка за господина Чарлија | Ричард | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
26. октобар 1967. | Црвена коњица | Анфасиј Хлебњиков | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
29. фебруар 1968. | Хамлет | Лаерт | Небојша Комадина | Савремено позориште Београд |
2. јун 1968. | Непријатељ народа | Ховстад | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
6. октобар 1968. | Камени гост | Дон Хуан | Слободан Стојановић | Савремено позориште Београд |
8. јануар 1969. | На леђима јежа | Коста Турчин | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
29. април 1969. | Ћутње Слободана Раденика | Секулић | Бора Марковић | Савремено позориште Београд |
18. март 1970. | Станоје Главаш | Станоје Главаш | Благота Ераковић | Савремено позориште Београд |
11. јануар 1971. | Краљ Бетајнове | Франц Бернот | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
7. јануар 1972. | Ревизор | Амос Фјодорович Љапкин—Тјапкин | Мирослав Миња Дедић | Савремено позориште Београд |
14. фебруар 1973. | Бомбардовали смо Њу Хевн | Наредник Хендерсон | Радослав Дорић | Савремено позориште Београд |
17. новембар 1973. | Очима једног кловна | Господин Шницлер | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
17. фебруар 1974. | Вишњев сад | Гајев | Небојша Комадина | Савремено позориште Београд |
8. октобар 1974. | Покојник | Господин Ђурић | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
12. јануар 1975. | Песма | Вековић | Александар Огњановић | Савремено позориште Београд |
6. децембар 1975. | Максим Црнојевић | Иво Црнојевић | Бранислав Мићуновић | Београдско драмско позориште |
15. фебруар 1976. | Вагон Ге | Црни | Радомир Бајо Шарановић | Београдско драмско позориште |
29. април 1976. | Завера или Дуго праскозорје | Сцевин | Вида Огњеновић | Београдско драмско позориште |
21. јун 1976. | На реду је Шпанија | Бранислав Мићуновић | Београдско драмско позориште | |
7. новембар 1976. | Пуч | Хреља | Желимир Орешковић | Београдско драмско позориште |
22. мај 1977. | Ћутње Слободана Раденика | Секулић | Бода Марковић | Београдско драмско позориште |
8. јануар 1978. | Ласал или непоуздани непријатељ | Пуковник Ристор | Богдан Рушкуц | Београдско драмско позориште |
15. март 1978. | Отмица | Џек | Оливер Викторовић | Београдско драмско позориште |
28. децембар 1979. | Прошлог лета у Чулимску | Мечеткин | Славенко Салетовић | Београдско драмско позориште |
5. април 1980. | Разарање говора | Борис | Нађа Јањетовић | Београдско драмско позориште |
7. март 1981. | Амадеус | Император Јозеф Други, владар Аустрије | Паоло Мађели | Београдско драмско позориште |
25. децембар 1981. | Сумњиво лице | Жика | Александар Огњановић | Београдско драмско позориште |
16. фебруар 1983. | Сентандрејска рапсодија | Константин Негован | Милош Лазин | Београдско драмско позориште |
13. мај 1983. | Вечерас импровизујемо | Доктор Хинкфус | Паоло Мађели | Београдско драмско позориште |
8. јануар 1984. | Догађај у место Гоги | Отмар Прелих | Златко Свибен | Београдско драмско позориште |
10. март 1984. | Самоубица | Виктор Викторовић | Дејан Мијач | Београдско драмско позориште |
18. јануар 1987. | Писмо-глава | Светозар Слишковић | Владимир Лазић | Београдско драмско позориште |
10. април 1987. | Саслушање | Калман Колоши | Бранислав Мићуновић | Београдско драмско позориште |
23. април 1988. | Ново је доба | Радоје Белегишки | Егон Савин | Београдско драмско позориште |
20. новембар 1988. | Косово | Кнез Лазар | Бранислав Мићуновић | Београдско драмско позориште |
25. децембар 1992. | Наши очеви | Госпон Јошка | Ана Миљанић | Београдско драмско позориште |
6. март 1994. | Калемегданци | Чувар Калемегдана | Зоран Ранкић | Београдско драмско позориште |
9. јун 1995. | Камен за под главу | Милун Вучетић | Бранислава Стефановић | Београдско драмско позориште |
9. фебруар 1996. | Никад се не зна | Главни келнер | Мирослав Беловић | Београдско драмско позориште |
Награде и признања
[уреди | уреди извор]- Награда у категорији за радио-драму за три улоге у радио-драми De profundis, Шесто Стеријино позорје (1961)[50]
- Годишња награда Ошишаног јежа „Браћа Ормаи” (2002)[51]
- Годишња награда Ошишаног јежа „Јежева бодља” (2003)[44]
- Награде „Чивија”, Шабачка чивијада[44]
- Награда за хумористично-сатирично стваралаштво Радоје Домановић за мултимедијални и књижевни допринос сатири у области филма, позоришта, телевизије и радија (2011)[50]
- Награда Драгиша Кашиковић у категорији за афористику за књигу Код цара у подне (2012)[44]
- Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за рад и стваралачки допринос ширењу културе (2012)
- Признање „Ја Крчединац” за достигнућа у области сатире (2013)[52]
- Награда Вечерњих Новости за новинску сатиру „Јован Хаџи Костић” (2014)[48]
- Награда Београдског афористичарског круга за животно дело (2014)
- Награда Радоје Домановић за животно дело за стваралаштво у области хумора и сатире (2015)[53]
- Награда Београдског афористичарског круга за животно дело (2014)[10]
- Сребрна медаља „Таковски устанак” (2018)[1][54]
Рекли су о Ранкићу
[уреди | уреди извор]Са својом епском ширином у своје улоге је уносио небо а скупљао се када је писао афоризме. И у једном и у другом био је најбољи.
— Љиљана Лашић, српска глумица.[26]
Као глумац на врхунцу своје каријере и зрелости, првак Београдског драмског позоришта, а пре тога уметник који је одиграо раскошан репертоар на сцени Народног позоришта у Сарајеву, у бриљантним режијама Боре Драшковића, од Професора у Јонесковој „Лекцији” до Хенрика VIII, Зоран Ранкић се, заиста, наизговарао туђих речи и наносио најразличитијих костима..
— Драгутин Минић Карло, српски новинар и сатиричар.[55]
Зоран Ранкић је настављач београдског духа.
— Момо Капор, српски сликар, књижевник и новинар.[47]
Ранкић је најчистији настављач Домановића. Међу нашим афористичарима он је најјачи, не само физички него и ментално. Зоран Ранкић се непрестано мењао и кад је остао исти, поуздано мислећи, уметник. Сатирична жестина учинила је да његови афоризми делују као снажни зимски ветрови који носе све пред собом
— Ратко Божовић, српски књижевник и културолог.[56]
Ретко је играо, с обзиром на таленат, темперамент, свеобухватну снагу и драматичну убедљивост, али је увек потврђивао глумачку индивидуалност. Својим маркантним изгледом био је предодређен за драмске улоге, требало је да буде бунтовник херој, а када за то није имао прилику, није себи дозвољавао да буде тек епизода једне драмске ситуације.
— Петар Волк, српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар.[56]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Београдско драмско позориште до 1975. године носило је назив Савремено позориште Београд.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Poslednji intervju Popare za “Novosti”: Zbog Kalabića su me i slavili i kudili”. Вечерње новости. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступљено 11. 12. 2019.
- ^ „Na današnji dan rođen je Zoran Rankić, srpski glumac poznat po ulozi Žarka Popare u TV seriji “Srećni ljudi””. 025.rs. 9. 8. 2019. Архивирано из оригинала 18. 10. 2020. г. Приступљено 18. 04. 2020.
- ^ Станковић & Ранкић 2006, стр. 9.
- ^ Ko je ko 1995, стр. 487.
- ^ „Evo kako danas izgleda Popara iz „Srećnih ljudi“”. ddl.rs. 4. 5. 2019. Архивирано из оригинала 15. 10. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2019.
- ^ „Od Kalabića napravio junaka, a ne izdajicu i gubitnika”. Политика. 20. 5. 2017. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ „Zavidna biografija pokojnog Zorana Rankića”. alo.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ Станковић & Ранкић 2006, стр. 4.
- ^ Станковић & Ранкић 2006, стр. 5.
- ^ а б в „In memoriam: Zoran Rankić”. bdp.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 15. 09. 2020. г. Приступљено 02. 04. 2020.
- ^ а б в г д „Биографија Зорана Ранкића”. zoranrankic.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 20. 10. 2018.
- ^ „Рођен је глумац и писац Зоран Ранкић”. srpskilegat.rs. 9. 8. 2010. Архивирано из оригинала 11. 08. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2019.
- ^ а б „Popara iz Srećnih ljudi za Kurir: Skočio sam sa zgrade pozorišta”. kurir.rs. 30. 4. 2017. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 20. 10. 2018.
- ^ „"GOSPOĐICE, GOSPOĐO" Popara iz “Srećnih ljudi” za 40 godina bavljenja glumom NIJE DOBIO NIŠTA! Danas ima 83. godine, a evo šta kaže o čuvenoj ulozi!”. alo.rs. 6. 6. 2019. Архивирано из оригинала 20. 06. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2019.
- ^ „Preminuli Popara je govorio da zbog Tita nikada nije dobio nijednu nagradu!”. blic.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 09. 12. 2019. г. Приступљено 09. 12. 2019.
- ^ а б „Zoran Rankić: Vojvoda Kalabić je deo mog umetničkog, ali i privatnog života”. novosti.rs. 30. 7. 2014. Архивирано из оригинала 02. 08. 2014. г. Приступљено 01. 08. 2014.
- ^ „Zoran Rankić: Zbog Kalabića su me i slavili i kudili”. novosti.rs. 2. 2. 2019. Архивирано из оригинала 07. 10. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2019.
- ^ „Objavljena knjiga o životu legendarnog Popare”. telegraf.zena.rs. 26. 3. 2018. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 20. 10. 2018.
- ^ „Preminuo je naš veliki glumac Zoran Rankić.”. medikalija.rs. Архивирано из оригинала 23. 09. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2020.
- ^ „"Pre deset dana smešten je u dom, bio je teško bolestan" Prijatelj Popare otkriva kako su izgledali njegovi POSLEDNJI DANI, sahrana u sredu”. blic.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 09. 12. 2019. г. Приступљено 09. 12. 2019.
- ^ „Preminuo čuveni Popara iz Srećnih ljudi. Glumac Zoran Rankić umro u staračkom domu”. blic.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 09. 12. 2019. г. Приступљено 09. 12. 2019.
- ^ „Preminuo čuveni Popara iz Srećnih ljudi. Glumac Zoran Rankić umro u 84. godini”. prva.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 09. 12. 2019. г. Приступљено 09. 12. 2019.
- ^ „Šačica ljudi na sahrani Popare, došlo samo DVOJE KOLEGA”. Блиц. 11. 12. 2019. Архивирано из оригинала 12. 12. 2019. г. Приступљено 11. 12. 2019.
- ^ „Sahranjen Zoran Rankić: Glumca na večni počinak ispratilo samo dvoje kolega”. alo.rs. 11. 12. 2019. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступљено 11. 12. 2019.
- ^ „Од Калабића направио јунака, а не издајицу и губитника”. politika.rs. 20. 5. 2017. Архивирано из оригинала 31. 05. 2017. г. Приступљено 29. 05. 2017.
- ^ а б в г „Sećanje na Zorana Rankića – "Zbogom zauvek, odmah se vraćam"”. Радио телевизија Србије. 5. 2. 2020. Архивирано из оригинала 07. 02. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ „Позоришне улоге Зорана Ранкића”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 21. 10. 2018.
- ^ а б в г д „Zoran Rankic”. IMDb. Архивирано из оригинала 01. 04. 2017. г. Приступљено 20. 10. 2018.
- ^ а б в г „Зоран Ранкић (1935—2019)”. vrnjackabiblioteka.org.rs. 19. 8. 2020. Архивирано из оригинала 23. 09. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ „Kod Londona”. IMDb. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ „Čovek buna”. IMDb. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 19. 11. 2020.
- ^ „Zbog Tita nikad nije dobio nijednu nagradu, a evo šta je imao da kaže o Popari”. Б92. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 18. 11. 2020.
- ^ „Zoran Rankić je spletom ukolnosti "uskočio u kožu" četničkog vojvode”. informer.rs. 11. 11. 2020.
- ^ Станковић & Ранкић 2006, стр. 11.
- ^ „Pre 24 godine bio je omiljeni lik u „Srećnim ljudima”, zbog njegovog strogog glasa svi su drhtali, a ovako danas izgleda gospodin Popara!”. kurir.rs. 18. 4. 2017. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 20. 10. 2018.
- ^ „Preminuo glumac Zoran Rankić”. Радио телевизија Србије. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 09. 02. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ „Ренесансни афористичар с краја 20. века”. politika.rs. 16. 7. 2014. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 21. 10. 2018.
- ^ „Preminuo Popara iz "Srećnih ljudi"”. nezavisne.com. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 10. 12. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2019.
- ^ „Народ је дворска луда демократије”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 25. 2. 2021.
- ^ „Од Николе Калабића сам направио јунака, а не губитника”. politika.rs. 24. 5. 2014. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 29. 05. 2017.
- ^ Станковић & Ранкић 2006, стр. 109.
- ^ „Po ovim replikama iz „Srećnih ljudi” pamtićemo pokojnog Poparu, a njegova poslednja uloga bila je mala i važna”. blic.rs. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 10. 12. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2019.
- ^ „Преминуо књижевник и глумац Зоран Ранкић”. Радио телевизија Републике Српске. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 10. 12. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2019.
- ^ а б в г д „Zoran Rankić In memoriam (1935—2019)”. aofirizmi.org. Архивирано из оригинала 26. 01. 2020. г. Приступљено 18. 4. 2020.
- ^ „Od Stradije do Stradije”. plus.sr.cobiss.net. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступљено 11. 12. 2019.
- ^ „Мељава времена - Ћирковић, Михајло”. plus.sr.cobiss.net. 11. 12. 2019. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступљено 11. 12. 2019.
- ^ а б „Зоран Ранкић - Позоришни и ТВ глумац”. zoranrankic.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 17. 11. 2020.
- ^ а б „Otvorena izložba i dodeljene nagrade "Pjer 2014"”. novosti.rs. 26. 12. 2014. Архивирано из оригинала 15. 10. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2019.
- ^ „Конкурс за награду Драгиша Кашиковић”. spo.rs. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2020.
- ^ а б „Na današnji dan rođen je Zoran Rankić, srpski glumac poznat po ulozi Žarka Popare u TV seriji “Srećni ljudi””. 025.rs. 9. 8. 2019. Архивирано из оригинала 18. 10. 2020. г. Приступљено 18. 04. 2020.
- ^ „Preminuo čuveni Popara: Glumac Zoran Rankić umro u staračkom domu”. ekspres.net. 9. 12. 2019. Архивирано из оригинала 10. 12. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2019.
- ^ „Rankiću priznanje „Ja Krčedinac””. jovonikolic.com. Архивирано из оригинала 21. 11. 2020. г. Приступљено 18. 4. 2020.
- ^ „Najboljim aforističarima nagrade "Radoje Domanović"”. 021.rs. 27. 12. 2015. Архивирано из оригинала 15. 10. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2019.
- ^ „Добитници Сребрне медаље „Таковски устанак””. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 25. 2. 2021.
- ^ „Рекли су о Зорану Ранкићу”. ceeol.com. Приступљено 25. 2. 2021.
- ^ а б „Упознајте Зорана Ранкића - Мудрост зимског ветра”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 25. 2. 2021.
Литература
[уреди | уреди извор]- Станковић, Звездана; Ранкић, Михаило (2006). Зоран Ранкић монографија. Београд: Службени гласник.
- Ко је ко у Србији '95 — биографски лексикон. Београд: Библиофон. 1995. COBISS.SR 92130567
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Зоран Ранкић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Незванични веб-сајт Зорана Ранкића
- Зоран Ранкић Театрослов на сајту Музеја позоришне уметности
- Рођени 1935.
- Умрли 2019.
- Дервенћани
- Горњомилановчани
- Српски глумци
- Југословенски глумци
- Српски драматурзи
- Српски песници
- Српски књижевници
- Чланови Удружења књижевника Србије
- Чланови Удружења драмских писаца Србије
- Чланови Удружења драмских уметника Србије
- Чланови Удружења књижевника Српске
- Српски глумци из Босне и Херцеговине
- Српски књижевници из Босне и Херцеговине
- Глумци и глумице Београдског драмског позоришта
- Српски афористичари
- Српски сатиричари
- Умрли од рака
- Сахрањени на Новом бежанијском гробљу
- Добитници награде Радоје Домановић