Зорица Јевремовић Мунитић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зорица Јевремовић Мунитић
Zorica Jevremovic Munitic, 2002, Centar za medije Ranko Munitic, Belgrade.jpg
Датум рођења (1948-08-22)22. август 1948.(69 год.)
Место рођења Ражањ
 Србија, ФНРЈ

Зорица Јевремовић Мунитић (Ражањ, 22. август 1948) је српска и југословенска позоришна и видео редитељка, драмска списатељица, интермедијална теоретичарка, историчарка културе и феминисткиња.[1] Директорка је београдског Центра за медије „Ранко Мунитић“ и уредница регионалног часописа за медије и културу Медиантроп.[2]

Између осталог, значајан је и њен рад на оснивању позоришних трупа за маргиналне друштвене групе, као и допринос утемељивању стрипске и телевизијске теорије у СФРЈ 1970-их. Њен муж је био истакнути југословенски културни радник Ранко Мунитић.

Биографија[уреди]

Рођена је у Ражњу, одрасла је у Београду. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности 1975. године. Драматургијом се бавила у алтернативним и неформалним групама позоришта и филма: КПГТ (1980—1990), Арт-филм (1981—1983), Нова осећајност (1984—1985), Предузеће за позоришне послове (1992).

Као заговорница југословенског културног простора истраживала културну историју и теолошко обичајно право мултинационалних и вишеконфесионалних средина у СФРЈ: Дубровник (1976—1980), Пераст (1981), Повља (1982), Тацен (1981—1984), област Пољица (1986—1990), Дечани (1981—1989) и Зјум (1990). Објавила је књиге из мултимедијалне теорије и позоришне драме, а уређивала је и научне зборнике из књижевне историје.

Зорица Јевремовић је радила са следећим маргиналним групама: ромском децом, монахињама, психичким болесницима, особама са посебним потребама, слепима, женама које су претрпеле насиље, децом без родитеља, лезбијкама и женама-избеглицама. Оснивала алтернативна позоришта која су радила као „позоришта кварта“ у гетоизованим заједницама, на местима која раније нису била позоришно активна:

1985: „Перформативно улично дечије позориште” у Скадарлији, боемском окупљалишту уметника, препуном кафана у центру Београда. Језгро трупе чинила су ромска деца која су живела у Скадарлији, српска деца са Дорћола (оближњег престижног београдског кварта), ромска деца из дивљих насеља у београдском предграђу Миријево (која су продавала цвеће у Скадарлији украдено са градских гробља), професионални глумци и сликари који су живели у Скадарлији, скадарлијска гатара, кловнови, гутачи ватре и алтернативни уметници (музичари, сликари).
1993-1995: „Џепно позориште М” у просторијама Специјална болница за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“. Језгро ове трупе чинили су реконвалесценти, деца из околине болнице, професионални глумци, деца болничких терапеута и психијатара, филмски и телевизијски натуршчици, психолози, манекени, јавне личности и слепе особе.
1997-1999: „ПУТ 5а”, феминистичко позориште у стану у ком су биле канцеларије Аутономног женског центра против сексуалног насиља. Језгро ове трупе чиниле су жене које су долазиле у Центар да потраже помоћ, активисткиње Центра, балерине, сликарке, жене које су живеле у истој згради, жене у колицима, композиторке, студенткиње Женских студија и жене-избеглице.

Почетком грађанског рата у Југославији 1990-их била је активисткиња двеју антиратних групација: „Цивилног покрета отпора“ и „Београдског круга“, у оквиру којих је извела више културолошких пројеката: „Босна, људски трагови“ (1992).

Године 2008. прави изложбу „Косово из мог стана“ од фотографија ствари које је куповала или добијала на дар на Косову и Метохији (1981—1990).[3]

Чланица је Савеза драмских уметника Србије од 1978. Од 2007. године чланица Српског књижевног друштва. Од децембра 2011. директорка је Центра за медије „Ранко Мунитић“ где као интермедијална теоретичарка води више пројеката.

Дело (избор)[уреди]

Књиге
Драме
  • На станици, 1968.
  • Ој, Срби’о, нигде лада нема, 1971.
  • Вукодлак из Самарије, 1973.
  • Копиле 1948-1968, 1987.
  • Фјодорова девојчица, 1991.
  • Бајка блуз, 1994.
  • Пут у немогуће или потрага за богињом Клио, 1995.
  • Шапутаве девојке I, 1997.
  • Шапутаве девојке II, 1999.
  • Балада о девојачком оделу, 2004.
  • Помрлице (три умирања и један сан), 2017.
Есеји и студије у периодици
Приређивање научних зборника
Видеографија
  • Аутовидеографија (1996)
  • Шапутаве девојке (2001)
  • Шапутаве девојке II (2003)
  • Ишчекивање (2004)
  • Краљица ноћи (2005)
  • Промоција Џепног позоришта М (2005)
  • Босна 92 – људски трагови (2005)
  • Остаци филмске траке (2005)

Признања[уреди]

  • Награда „Анђелка Милић“ за феминистичко стваралаштво у области науке и културе, 2016. Додељује Секција за феминистичка истраживања и критичке студије маскулинитета (СЕФЕМ)[5]

Литература[уреди]

Извори[уреди]

  1. „Зорица Јевремовић: Копиле (1948—1968), драма утопије“ (о представи), Центар за културну деконтаминацију, Београд, 2009.
  2. „Главна уредница“, Медиантроп, Београд.
  3. Радовић, Настасја. „Зорица Јевремовић-Мунитић: У кући имам своје Косово“ (интервју), Монитор, Подгорица, бр. 1027, 25. јун 2010.
  4. „Дупли пас“, РТС, 1. нов 2015. (о отварању е-библиотеке РТС)
  5. Посебна награда за значајан допринос развоју феминистичког знања и феминистичког стваралаштва у Србији — „Зорица Јевремовић Мунитић – за значајан допринос оснивању и развоју феминистичког и активистичког позоришта у СФРЈ и Србији и афирмацији гетоизованих заједница, жена и етничких мањина као субјеката позоришне уметности, те за дело у области драматургије, театарског, ТВ и видео стваралаштва, историје културе, критике и семиологије медија и филма.“ — Милошевић, Милана. „Добитници награда 'Анђелка Милић' 2016“, СЕФЕМ, 24. фебруар 2016.

Спољашње везе[уреди]