Соломон Ибн Габирол Авицеброн

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ибн Габирол)
Соломон Ибн Габирол Авицеброн
Malaga-Al Malaqui-20110921.jpg
Споменик Соломону Ибн Габиролу у Малаги, Шпанија
Датум рођења 1021.
Место рођења Малага
Датум смрти 1058.
Место смрти Валенсија
Ибн Габирол (Ави-Цеброн)

Соломон ибн Габирол (хебр. שלמה אבן גבירול, латинизовано: Avicebron; Малага, око 1021Валенсија, око 1058) је био шпанско-јеврејски филозоф и песник из Ал-Андалуза. Сматра се једним од најзначајнијих представника неоплатонистичке средњовековне филозофе.[1]

Ибн-Габиролово најважније дело „Извор живота“ (Yanbūʿ al-Hayāh) је написано на арапском језику, али је познато само у латинском преводу. У њему је покушао да принцип божијег стварања света из ничега споји с идејом еманације.[1] Универзална материја дефинисана је као телесна и духовна материја, а од материје је слободан само Бог, налазећи се “с оне стране материје и облика”. На највишем ступњу Авицебронове хијерархијске лествице се налази универзална форма, која садржи све форме, док су на најнижем осетилне ствари.[1] Воља је основни стваралачки узрок света, “извор живота”. Воља је уједно и бог какав нам се манифестује у акцији. Авицеброн је упоређивао свет с дрветом. Корени дрвета су материја, гране — пролазне супстанције, лишће — индивидуална обележја, цветови — душе, а плодови — анђели. Та његова слика се касније често сусреће у хришћанској схоластици.[1]

Ависеброн је писао и јеврејске мистичне химне.

Биографија[уреди]

Соломон ибн Габирол је један од најзначајнијих представника неоплатонизма. Иако се својим гледиштима врло рано супротставио гледиштима Томе Аквинског његови погледи били су прихваћени међу фрањевцима и августиновцима 13. века. У свом главном делу „Извор живота” покушао је да пантеистички принцип божијег стварања света ни из чега споји с идејом еманације. Универзална материја по Авицеброну је дефинисана као телесна и духовна материја док је само Бог слободан од материје и облика и он се налази „с оне стране материје и облика”. На највишем ступњу хијерархијске Авицебронове лествице је универзална форма и она садржи све форме. На најнижем степену су осетилне ствари. Воља је, а не мишљење, основни стваралачки узрок света, „Извор живота”. Воља је уједно и бог и он се манифестује у акцији. Авуцеброн свет упоређује са дрветом. Корени дрвета су материја, гране су пролазне супстанције, лишће су индивидуална обележја, цветови су душе, а плодови су анђели. Ова Ависебронова слика се често сусреће у хришћанској схоластици. По Авицеброну свуда у васељени, па чак и у духовним супстанцијама, налази се јединство форме и материје. Материју, дакле, треба схватити као суштинску потенцијалност која се одликује телесношћу само на једном одређеном нивоу. Отуда материја не може бити принцип индивидуације, па морају постојати индивидуалне духовне супстанције. То значи да принцип индивидуације није материја, већ форма. Појединачна ствар истовремено може поседовати више од једне форме. Индивидуалност неке ствари може одређивати мноштво супстанцијалних форми.[2][3]

Свет настаје из божанског јединства кроз низ еманација. Посредника између Бога и света треба тражити у божанској вољи, која происходи из Бога. Она истовремено ствара и одржава свет. Из те воље произлазе форме које су, као што смо видели, суштински сједињене с материјом. Другим, речима могло би се рећи да из универзалног ума произлази душа, из душе произлази природа, док из природе произлазе тела темпоралног света. Бог у својој суштини остаје изван моћи људског схватања и поимања, али је наш животни циљ да путем сазнања и вере постигнемо спасење и победимо своју чулну природу. То је утолико важније јер је живот у сваком другом погледу бесмислен, што сугерише песимистички тон његове поезије. Авицеброн је писао и јеврејске мистичне химне.[4]

Библиографија[уреди]

  • „Извор живота” (Fons Vitae).
  • „Усавршавање моралних својстава”.
  • „Краљевска круна”

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Авицеброн, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. Munk, Solomon (1846). „??”. Literaturblatt des Orients. 46. 
  3. Munk, Salomon (1859). Mélanges de philosophie juive et arabe (на језику: French). Paris: A. Franck. 
  4. Davidson, Israel (1924). Selected Religious Poems of Solomon ibn Gabirol. Schiff Library of Jewish Classics. Превод: Zangwill, Israel. Philadelphia: JPS. стр. 247. ISBN 0-8276-0060-7. LCCN 73-2210. 

Литература[уреди]

  • Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ibn Gabirol”. Encyclopædia Britannica. 14 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 221. 
  •  „Ibn Gabirol, Solomon ben Judah”. Jewish Encyclopedia. 1901—1906.  Endnotes:
    • H. Adler, Ibn Gabirol and His Influence upon Scholastic Philosophy, London, 1865;
    • Ascher, A Choice of Pearls, London, 1859;
    • Bacher, Bibelexegese der Jüdischen, Religionsphilosophen des Mittelalters, pp. 45–55, Budapest, 1892;
    • Bäumker, Avencebrolis Fons Vitæ, Muuünster, 1895;
    • Beer, Philosaphie und Philosophische Schriftsteller der Juden, Leipsic, 1852;
    • Bloch, Die Jüdische Religionsphilosophic, in Winter and Wünsche, Die Jüdische Litteratur, ii. 699-793, 723-729;
    • Dukes, Ehrensäulen, und Denksteine, pp. 9–25, Vienna, 1837;
    • idem. Salomo ben Gabirol aus Malaga und die Ethischen Werke Desselben, Hanover, 1860;
    • Eisler, Vorlesungen über die Jüdischen Philosophen des Mittelalters, i. 57-81, Vienna, 1876;
    • Geiger, Salomo Gabirol und Seine Dichtungen, Leipsic, 1867;
    • Graetz, History of the Jews. iii. 9;
    • Guttmann, Die Philosophie des Salomon ibn Gabirol, Göttingen, 1889;
    • Guttmann, Das Verhältniss des Thomas von Aquino zum Judenthum und zur Jödischen Litteratur, especially ii. 16-30, Götingen, 1891;
    • Horovitz, Die Psychologie Ibn Gabirols, Breslau, 1900;
    • Joël, Ibn Gebirol's Bedeutung für die Gesch. der Philosophie, Beiträge zur Gesch. der philosophie, i., Breslau, 1876;
    • Kümpf, Nichtandalusische Poesie Andalusischer Dichter, pp. 167–191, Prague, 1858;
    • Karpeles, Gesch. der Jüdischen Litteratur, i. 465-483, Berlin, 1886;
    • Kaufmann, Studien über Salomon ibn Gabirol, Budapest, 1899;
    • Kaufmann, Gesch. der Attributtenlehre in der Jüd. Religionsphilosophie des Mittelaliers, pp. 95–115, Gotha, 1877;
    • Löwenthal, Pseudo-Aristoteles über die Seele, Berlin, 1891;
    • Müller, De Godsleer der Middeleeuwsche Joden, pp. 90–107, Groningen, 1898;
    • Munk, Mélanges de Philosophie Juive et, Arabe, Paris, 1859;
    • Myer, Qabbalah, The Philosophical Writings of . . . Avicebron, Philadelphia, 1888;
    • Rosin, in J. Q. R. iii. 159-181;
    • Sachs, Die Religiöse; Poesie der Juden in Spanien, pp. 213–248, Berlin, 1845;
    • Seyerlen, Die Gegenseitigen Beziehungen Zwischen Abendländischer und Morgenländischer Wissenschaft mit Besonderer Rücksicht auf Solomon ibn Gebirol und Seine Philosophische Bedeutung, Jena, 1899;
    • Stouössel, Salomo ben Gabirol als Philosoph und Förderer der Kabbala, Leipsic, 1881;
    • Steinschneider, Hebr. Uebers. pp. 379–388, Berlin, 1893;
    • Wise, The Improvement of the Moral Qualities, New York, 1901;
    • Wittmann, Die Stellung des Heiligen Thomas von Aquin zu Avencebrol, Münster, 1900.
    • For Poetry:
    • Geiger, Salomo Gabirol und Seine Dichtungen, Leipsic, 1867;
    • Senior Sachs, Cantiqucs de Salomon ibn Gabirole, Paris, 1868;
    • idem, in Ha-Teḥiyyah, p. 185, Berlin, 1850;
    • Dukes, Schire Shelomo, Hanover, 1858;
    • idem, Ehrensaülen, Vienna, 1837;
    • Edelmann and Dukes, Treasures of Oxford, London, 1851;
    • M. Sachs, Die Religiöse Poesie der Juden in Spanien, Berlin, 1845;
    • Zunz, Literaturgesch. pp. 187–194, 411, 588;
    • Kämpf, Nichtandalusische Poesie Andalusischer Dichter, pp. 167 et seq.;
    • Brody, Kuntras ha-Pijutim nach dem Machsor Vitry, Berlin, 1894, Index.
  • Wikisource-logo.svg Turner, William (1907). „Avicebron”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 2. New York: Robert Appleton Company. 

Спољашње везе[уреди]