Ибн Габирол

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ибн Габирол (Ави-Цеброн)

Соломон ибн Габирол (хеб. שלמה אבן גבירול, латинизовано: Avicebron; Малага, око 1021Валенсија, око 1058) је био шпанско-јеврејски филозоф и песник из Ал-Андалуза. Сматра се једним од најзначајнијих представника неоплатонистичке средњовековне филозофе.[1]

Ибн-Габиролово најважније дело „Извор живота“ (Yanbūʿ al-Hayāh) је написано на арапском језику, али је познато само у латинском преводу. У њему је покушао да принцип божијег стварања света из ничега споји с идејом еманације.[1] Универзална материја дефинисана је као телесна и духовна материја, а од материје је слободан само Бог, налазећи се “с оне стране материје и облика”. На највишем ступњу Авицебронове хијерархијске лествице се налази универзална форма, која садржи све форме, док су на најнижем осетилне ствари.[1] Воља је основни стваралачки узрок света, “извор живота”. Воља је уједно и бог какав нам се манифестује у акцији. Авицеброн је упоређивао свет с дрветом. Корени дрвета су материја, гране — пролазне супстанције, лишће — индивидуална обележја, цветови — душе, а плодови — анђели. Та његова слика се касније често сусреће у хришћанској схоластици.[1]

Ависеброн је писао и јеврејске мистичне химне.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Авицеброн, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

Спољашње везе[уреди]