Иван Горан Ковачић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Горан Ковачић
Ivan Goran Kovačić.jpg
Датум рођења(1913-03-21)21. март 1913.
Место рођењаЛуковдол, Аустроугарска
Датум смрти13. јул 1943.(1943-07-13) (30 год.)
Место смртиВрбница, НДХ

Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913Врбница, ?13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио.

Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.

Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.

Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.

Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему "Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:

У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум.
Љети вјечни вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступни бријег.
Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963.

У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“.

За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике.

О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Поезија (1932)
  • Дани гњева (1936)
  • Огњи и роже (постхумно објављено)
  • Свети псовач (постхумно објављено)
  • Есеји и оцјене (постхумно објављено)

Заоставштина[уреди | уреди извор]

У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос "Горанов вијенац", а од 1977. награда "оран за младе пјеснике" као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1]

Меморијални музеј Иван Горан Ковачић[уреди | уреди извор]

У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Kovačić, Ivan Goran”. enciklopedija.hr. Приступљено 1. 2. 2022. 
  2. ^ а б в г д Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 385. 
  3. ^ „Tko je tko i odakle: strani velikani hrvatske kulture – Nacional.hr”. Архивирано из оригинала на датум 24. 07. 2012. Приступљено 28. 4. 2011. 
  4. ^ „Ivan Goran Kovacic”. imdb.com. Приступљено 1. 2. 2022. 
  5. ^ „Hrvatski povijesni muzej - Memorijalni muzej Ivan Goran Kovačić”. hvm.mdc.hr. Приступљено 1. 2. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]