Иван Лавчевић-Лучић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИВАН ЛАВЧЕВИЋ-ЛУЧИЋ
Ivan Lavcevic-Lucic.jpg
Иван Лавчевић-Лучић
Датум рођења(1905-12-23)23. децембар 1905.
Место рођењаСтари Град, на Хвару
 Аустроугарска
Датум смрти23. децембар 1942.(1942-12-23) (37 год.)
Место смртиблизина Сплита
 Краљевина Италија
Професијамеханичар
Члан КПЈ од1924.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од5. децембра 1944.

Иван Лавчевић-Лучић (Стари Град, на Хвару, 23. децембар 1905 — близина Сплита, 23. децембар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 23. децембра 1905. године у Старом Граду, на Хвару. Одрастао је у старој земљорадничкој породици, с деветоро браће и сестара. Основну школу завршио је у родном месту. Као одличног ђака, родитељи су га уписали у гимназију, коју је морао да напусти у петом разреду, због слабог економског стања породице. Тада се Иван прихватио тешких земљорадничких послова.[1]

Само две године после формирања прве партијске ћелије Комунистичке партије Југославије на Хвару, већ 1922. године постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије. Развијао је активност у културно-просветним и спортским друштвима. Стариградска партијска организација га је због истакнутог револуционарног рада примила у своје редове 1924. године.[1]

Првога маја, упркос забрани жандара, комунисти су организовали и одржали збор око 1.000 пучана, на Рашнику у Врбањском пољу, на коме је Иван говорио о историјској улози радничке класе. Власти су га често хапсиле и малтретирале. Да би избегао хапшење под режимом диктатуре, илегално је отишао у Совјетски Савез, где је завршио Комунистички универзитет националних мањина Запада. По својој жељи, радио је у фабрици у Ростову, као механичар и партијски радник. На родно острво вратио се илегално 1936. године, али је одмах ухапшен и подвргнут саслушањима. Захваљујући његовом држању и утицају Партије међу мештанима, полиција га је пустила.[1]

Настанио се у Сплиту и запослио као механичар. Наставио је партијску активност у новој средини и борио за провођење задатака које је пред партијску организацију Далмације поставио нови Централни комитет КПЈ на челу с Јосипом Брозом Титом. Посебно се ангажовао против фракционашког руководства партије у Далмацији. Крајем октобра 1939. године, био је именован у нови Покрајински комитет КП Хрватске за Далмацију и у Радни одбор Покрајинског одбора Странке радног народа. Посебно је учествовао у сређивању и јачању сплитске партијске организације, којој је кратко време стајао на челу. На покрајинској партијској конференцији у Сплиту, 2. августа 1940. године, изабран је за члана Покрајинског комитета и задужен за сектор агитације и пропаганде. Његовим заузимањем, партијска организација Далмације је, 1. новембра 1940, добила своје гласило „Борба радног народа“.[1]

Као члан ПК КПХ, у данима капитулације, помагао је партијским организацијама у Сплиту и на Хвару да се снађу у новонасталој ситуацији. Крајем априла 1941. године, био је постављен за руководиоца војне комисије ПК-а. Његовим залагањем је, 22. јуна 1941., почео да излази у Сплиту „Наш извјештај“, гласило ПК-а. Учествовао је у организовању првих партизанских одреда и извођењу борбених акција у Сплиту. Због сталних репресалија окупатора, често је мењао илегалне станове, нарочито после хапшења секретара Централног комитета КПХ, Рада Кончара.[1]

Тек што је био завршио писање извештаја ЦК КПХ и заспао, фашисти су са 6. на 7. фебруар 1942, изненада упали у илегални стан, где су живели Лавчевић и његов друг, Јурјевић. Лавчевић је побегао из стана, али је наишао на италијанску стражу у Стедовој улици, где је ухваћен. Иван је био саслушаван непрекидно и уз сталне батине. Четрдесет и три дана и ноћи био је на мукама, али Лавчевића фашисти нису сломили.[1]

Послали су га у затворску болницу, у намери да га привремено опораве и наставе саслушања. Партијско руководство града убрзо је сазнало за то и осмислило је план за његово ослобађање из руку окупатора. Тројица прерушених партизана упали су у болницу и извели Лучића, али су били откривени. Лучић је ухваћен на улици и пребачен у ћелију смрти, где се поново срео с драгим и блиским саборцем, секретаром ЦК КПХ, Радом Кончаром. С њим је, средином маја 1942. године, био пребачен у Шибеник, али су њега фашисти вратили у сплитски затвор, пошто су припадници Народноослободилачког покрета уочи суђења уништили његов досије.[1]

Лекари, припадници НОП-а, успели су да, с дијагнозом тешке заразне болести, пребаце Лучића у нову болницу на Хрулама. Тамо је лежао на кревету окованих ногу и руку, под јаком стражом фашиста. Месни комитет КПХ, планирао је хитно ослобођење Лучића и Јурјевића, али Лучић није могао да се извуче, пошто је био непокретан. Фашисти су га у камиону, 23. децембра 1942. године, одвезли из болнице и убили на непознатом месту.[1]

Одлуком Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 5. децембра 1944. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.[1][2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]