Ивар Бескосни

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Norsemen Landing in Iceland.jpg
Викинзи на броду
Пуно имеИвар Бескосни
Датум рођења794.
Датум смрти873.
Место смртиДаблин
Hyngwar”, Иварово име како се појављује у Средње Енглеском манускрипту из петнаестог века.[1]

Ивар Бескосни (стнорд. Ívarr hinn Beinlausi) је био викиншки водја и командант који је покорио просторе данашње Енглеске. Како се наводи у Причи о Рагнару Лодброку, био је син Рагнара и Аслауг. Његова браћа су били Бјерн Ајронсајд, Халфдан Рагнарсон, Хвитсерк, Сигурд Змија-у-Оку и Уба.

Порекло његовог надимка није сигурно. Саге га описују као човека са мањком костију, што би могло да указује да је боловао од остеопорозе, познато је да се код људи који болују од ове болести кости не формирају правилно и да се њихова тела и екстремитети могу савијати ван уобичајених ограничење зглобова и проузроковати друге лоше ефекте. Што је било познато још у време Старих Грка и Римљанима. Такође је могуце и да је имао оно што се данас назива Ехлерс-Данлосов синдромом. То је било познато на Британским острвима, али је било слабо схваћено до 1900.тих година. По Причи о Рагнару Лодброку, Ивар је је резултат проклетства. Његова мајка Аслауг, Рагнарова трећа жена, је била велва (женски шаман у Нордијској митологији). Прорекла је да она и њен муж морају сачекати три ноћи пре него што конзумирају брак, пошто се врати са дугог пута (односи се на пљачкање по Енглеској). Ипак Рагнар се није могао суздржати после дугог времена које су провели раздвојени и није послушао њено претсказање. И као резултат Ивар је рођен са слабим костима.[2]

Друга теорија опет говори о томе да је био познат као „Омражени”, што би на латинском било exosus. Док би средњевековни преводилац са основним знањем латинског језика лако могао то превести као ex(без) os(костију), и одатле настаје „Бескосни”,[3] и ако је тешко усагласити ову теорију са директним преводом његовог имена датом у Нордијским изворима.[2]

И ако саге описују Иварову физичку неспособност, такође наглашавају његову мудрост, лукавост, стратегију и борбене тактике.[4] Често га сматрају истим Имаром, оснивачем Uí Ímair династије које је од средине деветог до десетог века владала Нортамбријом из Јорка, и доминирала региом Ирског мора као Краљевина Дублин.[5]

Хронологија[уреди]

  • 865 : Велика паганска армија, предводјена Иваром, напада Англосаксонску Хептархију.[6] Хептархија је заједничко име за седам краљевстава Источна Англија, Есекс, Кент, Мерција, Нортамбрија, Сасекс и Весекс. Напад је организован од стране Рагнарових синова како би се осветили краљу Ели од Нортамбрије који је наводно погубио њиховог оца Рагнара 865 тако што га је бацио у јаму са змијама, али историјски ово није потврђено.[7][8] По саги Ивар није преовладао Елу, него је тражио помирење. Једино је тражио од њега онолико земље колико може да покрије једном кожом вола, а за узврат се закунео да никад неће заратити са Елом. Онда је Ивар исекао воловску кожу у толико ситне траке да је могао да окружи читаву тврђаву (у старијим сагама говори се да је то био Јорк, а по новијим да је у питању Лондон) коју би узео за себе.
  • У каснијем периоду следеће године армија се окренула северу и напала Нортамбрију, коначно заробивши Елу у Јорку 867.[9] По легенди, Ела је погубљен од стране Ивара и његове браће коришћењем такозваног „крвавог орла”, метода погубљења у којој се жртви отвара грудни кош са задње стране и плућа се извлаче напоље, формирајући облик сличан крилима птице.[5] Касније те године армија се померила јужно и напала краљевство Мерције, освајајући Нотингем, где су провели зиму. Краљ Бургред од Мерције, је одговорио на ову претњу савезом са Западно Саксонским краљем Етхелредом од Весекса, и заједничким снагама опсели су град. Ипак англосаксонци нису успели да преузму град, али примирје је договорено, што је значило да ће се Данци повући назад у Јорк.[9] Велика паганска армија је остала у Јорку дуже од једне године, прикупљајући снагу за наредне нападе.[9]
  • Ивар и Уба су препознати као команданти Данске армије када су се вратили у Источну Англију у 869.
  • Ивар нестаје из историјских докумената нешто после 870.[9] Његова крајња судбина није сигурна.

Смрт[уреди]

Англосаксонски хроничар Етхелверд записује његову смрт 870.[10]

Године 1686, радник на фарми по имену Томас Вокер открива Скандинавску гробницу код Рептона у Дербиширу, близу бојног поља где је Велика Паганска Армија збацила Мерциског краља Бургреда. Велики број скелета је окруживало тело - две стотине ратника и педесет жена - што је значило да је човек који је сахрањен ту био изузетно високог друштвеног статуса. Претпоставља се да је споменута гробница вероватно последње пребивалиште чувеног Ивара.[11]

По саги, Ивар је наредио да буде сахрањен на месту које је повољно за напад, и пророковао да докле год је тако, непријатељи који долазе на ту земљу ће се сусрести са мало успеха. Ово пророчанство се остварило, каже сага: „када је Вилхјалм (Вилијам I од Енглеске) дошао на обалу, отишао је до гробнице и сломио Иварнову плочу, видевши да Иварово тело није иструлуло. Вилхјалм је направио велику ватру над Иварновим телом и спалио га... Самим тим Вилхјалм је успео са својом инвазијом и постигао победу”.[12]

Reference[уреди]

  1. ^ Hervey, Francis (1907). Corolla Sancti Eadmundi = The garland of Saint Edmund, king and martyr
  2. 2,0 2,1 Baker, Mick. "Anglo-Saxon Britain: In the Footsteps of Ivarr the Boneless"The History Files. Retrieved 1 September 2016
  3. ^ Ferguson, Robert (2009). The hammer and the cross: a new history of the Vikings. London: Allan Lane. ISBN 0713997885. OCLC 609990781
  4. ^ Mahoney, Mike. "Ivar the Boneless". www.englishmonarchs.co.uk. Retrieved 2017-04-14.
  5. 5,0 5,1 Holman, Katherine (2007). The northern conquest: Vikings in Britain and Ireland. Oxford: Signal Books. . ISBN 9781904955344. OCLC 166381361
  6. ^ Venning, Timothy (2013-06-19). The Kings & Queens of Anglo-Saxon England. Amberley. ISBN 9781445608976.
  7. ^ Munch, Peter Andreas (2010-09-10). Olsen, Magnus, ed. Norse Mythology: Legends Of Gods And Heroes. Kessinger Publishing, LLC. ISBN 9781164510307.
  8. ^ Jones, Gwyn (1984-11-01). A History of the Vikings (Revised ed.). Oxford University Press. ISBN 9780192158826.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Forte, Angelo; Oram, Richard; Pedersen, Frederik (2005-05-30). Viking Empires(First ed.). Cambridge University Press. ISBN 9780521829922.
  10. ^ Giles, J. A., ed. (2010-09-10). Six Old English Chronicles: Ethelwerd's Chronicle, Asser's Life Of Alfred, Geoffrey Of Monmouth's British History, Gildas, Nennius And Richard Of Cirencester. Kessinger Publishing, LLC. ISBN 9781163125991.
  11. ^ Arnold, Martin (1562-01-01). The Vikings: A Short History by Martin Arnold. The History Press.
  12. ^ mythologian.net. Retrieved 2017-04-19.