Ивањдански атентат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Атентатор Ђ. Кнежевић

Ивањдански атентат, је неуспели покушај бившег ватрогасца Ђуре Кнежевића да 24. јуна 1899. око 18 часова, недалеко од Калемегдана, у Београду убије краља Милана Обреновића, тада команданта Активне команде војске, у ствари сувладара са својим сином Александром Обреновићем.

Тај атентат улази у ред превратничких акција против личне владавине Обреновића и њиховог гушења политичких слобода у Србији.

Његова позадина није довољно расветљена, прогони и процес после атентата били су усмерени против радикала, али су оптужени радикални прваци на процесу одрекли своје учешће у атентату, док је Никола Пашић изразио жаљење због антидинастичких елемената у Радикалној странци и изјавио лојалност краљу. Није довољно доказано мишљење, које је заступао краљ Милан, да је у атентат умешана руска тајна полиција, као ни претпоставка да је извршен у корист династије Карађорђевића.

Последице атентата[уреди]

Краљ Милан је искористио атентат да би уништио радикалску опозицију. Одмах су ухапшени шеф Радикалне странке Никола Пашић и неколико првака странке. Вршени су претреси по становима у и редакцијама опозиционих листова Дела и Одјека. Дана 28. јуна је проглашено ванредно стање у Београду и у подунавском округу и установљен преки суд.

Истражни судија и краљевски тужилац у кривичном поступку био је Василије М. Симић (1866—1931), бив. председник београдског Варошког суда и лични пријатељ краља Милана Обреновића. Напредњак по политичкој оријентацији, оптужница коју је поднео Преком Суду износила је шездесет страна. Његови савременици, у првом реду Живојин Перић (1868—1953) и Слободан Јовановић (1869—1958) сматрали су да је текст оптужнице одговарао материјалној истини али и непогрешивој Симићевој процени о улогама одређених личности у њој оквалификованих као неоспорни саучесници атентатора Кнежевића. Предметне Симићеве квалификације доношене су не на основу његових субјективних осећаја према тадашњим политичким приликама, а још мање према Српском радикализму него из чињеница хијерархијски систематизованим побројаних у акту оптужбе (в. Перић, Живојин "Белешке о Василију М. Симићу", Архив за Правне Науке, Београд, 1931, pp. 478—483 и Јовановић, Слободан "Влада Александра Обреновића", друга књига, 1931, pp. 107—132).

На претресу који је почео 27. августа, није било озбиљнијих доказа кривице ухапшених радикалских првака. Пресуда је изречена 13. септембра.

На смрт је осуђен атентатор Кнежевић (који је одмах и стрељан) и, у одсуству, бивши народни посланик Ранко Тајсић. У низу осуђених на 5—20 година налазили су се Стојан Протић, Коста Таушановић и Никола Пашић (помилован на дан изрицања пресуде), а Аца Станојевић је ослобођен као невин са још неколицином оптужених.

Догађаји после Ивањданског атентата који је очевидно искоришћен ради прогона противника династије и режима, изазвали су оштро реаговање српске штампе изван Србије као и светске јавности, и умногоме су допринели појачаном незадовољству у земљи.

Литература[уреди]

  • С. К. Из владавине Обреновића и Ивањдански атентат Осијек 1900,
  • В. Ђорђевић, Крај једне династије I—III Београд 1905/06,
  • С. Новаковић, Двадесет година уставне политике у Србији 1883—1903 Београд 1912.
  • К. Јездић, Из успомена. Ивањдански атентат и Никола Пашић Београд 1926,
  • В. Ђорђевић, Великошколска омладина у борби против личног режима краља Александра Историјски преглед 1957, 2,
  • В. Винавер, Ивњдански терор и Црногорци, Историјски гласник 1958 1—2,
  • Текст др. Радована Самарџића, академика САНУ, унив. проф. Филозофског факултета у Београду у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1988.
  • Перић, Живојин "Белешке о Василију М. Симићу", Архив за Правне Науке, Београд, 1931, pp. 478-483.
  • Јовановић, Слободан "Влада Александра Обреновића", друга књига, 1931, pp. 107-132.
  • Симић, Василије "Иследник по делу атентата на Њ.В. Краља Милана и велеиздаје Преком суду / В.М.Симић",Државна штампарија Краљевине Србије, 1899.

Спољашње везе[уреди]