Иво Лола Рибар

Из Википедије, слободне енциклопедије
ИВО ЛОЛА РИБАР
Иво Лола Рибар
Иво Лола Рибар
Датум рођења 23. април 1916.
Место рођења Загреб, Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 27. новембар 1943. (27 година)
Место смрти Гламочко поље, Хрватска НД Хрватска
Супруга вереница Слобода Трајковић
Професија правник и студент филозофије

Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ

Народни херој од 18. новембра 1944.
Споменик Лоли Рибару у Илоку
Споменик Лоли Рибару на Калемегдану.
Родна кућа Иве Лоле Рибара у Загребу, Жерјавићева улица. На кући је до 1991. стајала спомен-плоча.

Иво Лола Рибар (Загреб, 23. април 1916Гламочко поље, 27. новембар 1943), правник и студент филозофије, један од организатора и предводника омладинског и студентског револуционарног покрета у Југославији, секретар ЦК СКОЈ и председник УСАОЈ, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 23. априла 1916. године у Загребу. Син је познатог хрватског и југословенског политичара др Ивана Рибара. Основну школу похађао је у Карловцу и Београду, а гимназију је завршио у Београду. Једно време живео је и у Ђакову. На почетку школске 1934/35. године, Лола је отишао у Париз где је почео да студира политичке науке. После атентата на краља Александра, по савету Светозара Прибићевића, напустио је Француску и прешао у Женеву, где је студирао политичку економију. У јесен 1935. године вратио се у Београд и уписао се на Правни факултет.

Лола је у вишим разредима гимназије, као одличан ђак, показао посебну заинтересованост за друштвене науке, за политичку економију и политологију чији је практични грађански облик проверавао у политичком животу Краљевине Југославије. У трагању за идејном оријентацијом, Лолу нису задовољили наставни планови и програм тадашње београдске гимназије. Сам је почео да проучава класике идеалистичке и материјалистичке филозофске школе: Ничеа, Волтера, Хегела - да би се идејно определио за Маркса и Лењина. Била је то идејна еволуција слободарски настројеног младића, који је, из ситуиране и угледне грађанске породице, кроз студију класика марксизма и праксе грађанске политике, прихватио идеју социјализма као свој поглед на свет. За време боравка у Женеви, учио је методику научног рада, студирао политичку економију и проучавао марксистичку литературу до које у Југославији није могао доћи.

Политичка активност[уреди]

На Београдском универзитету, Лола се упознао са члановима илегалне Комунистичке партије Југославије и Савеза комунистичке омладине Југославије. Било је то време политичке акције лево оријентисане омладине у борби за аутономију универзитета и за демократска права јужнословенских народа. Већ 1935. године Лола је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије и изабран за члана Акционог одбора стручних студентских удружења. Идуће 1936. године примљен је и у чланство Комунистичке партије Југославије. Као истакнути омладински руководилац присуствовао је на многим међународним омладинским конгресима. У фебруару 1936. године у Бриселу учествовао је у Међународној омладинској конференцији за мир. У септембру исте године, у Женеви, у раду Светског омладинског конгреса, а августа 1937. присуствовао је састанку Светске студентске заједнице за мир, слободу и културу у Паризу.

Када је 1937. године Јосип Броз Тито постао генерални секретар Комунистичке партије Југославије, он је Иву Лолу Рибара поставио на чело Централне извршне комисије при Централном комитету КПЈ (која је касније прерасла у Централни комитет СКОЈ-а) и поверио му оживљавање својих идеја о омладинском покрету. Према тим идејама, требало је СКОЈ, после кризе у коју је запао током 1936. године, из основа реорганизовати и претворити га у главну покретачку снагу револуционарног, свејугословенског покрета младих. Лола је тада постао један од најближих Титових сарадника. Његова највећа заслуга била је та што је Савез комунистичке омладине постао главна антифашистичка снага младих у Краљевини Југославији.

Осим тога Лола је био и организатор омладинских акција и студентских штрајкова, покретач и уредник омладинских листова и новина - „Студента“ и „Младости“, сарадник партијских органа, писац летака, прогласа, текстова - али је и поред свог политичког ангажмана остао одличан студент. Године 1939. је дипломирао на Правном факултету, а 1940. се уписао на Филозофски факултет Београдског универзитета.

Јануара 1940. Лола је био ухапшен и из београдске „Главњаче“, са неколико десетина других комуниста возом, пребачен у концентрациони логор у Билећи. У веома тешким условима затвора у Билећи, Лола није поклекнуо већ се са другим затвореним комунистима - Мошом Пијаде, Иваном Милутиновићем и др. борио за боље услове живота у логору и хуманији однос према затворенима. Под притиском јавности Лола је, са осталим логорашима, 16. маја 1940. године пуштен из логора у Билећи, који је неколико месеци касније укинут.

После изласка из Билеће, Лола је, према Титовим упутствима, организовао Шесту земаљску конференцију СКОЈ-а. На тој конференцији је поново изабран за секретара Централног комитета СКОЈ-а, као и за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, на којој је био изабран и за члана Централног комитета КПЈ. Лолин извјештај на Петој земаљској конференцији, као и резолуција Шесте земаљске конференције СКОЈ-а, чији је он био идејни творац, били су резиме целокупног пређеног пута саме организације и последњи позив члановима да се припреме за предстојеће догађаје.

Народноослободилачка борба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Народноослободилачка борба народа Југославије

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године Лола је активно радио на организовању и припреми устанка народа Југославије. Учествовао је на Мајском саветовању у Загребу; руководио састанком ЦК СКОЈ-а, крајем јуна у Београду; а био је и један од шесторице чланова седнице Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године, када је народима југославије упућен позив на устанак. Као члан Главног штаба Народноослободилаких партизанских одреда Југославије, који је формиран 27. јуна, Лола је током јула и августа 1941. године непосредно руководио акцијама скојеваца у окупираном Београду, а септембра исте године прешао је на слободну територију западне Србије.

Учествовао је на војно-политичком саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, на којем је, уз остало, одлучено да се у свим крајевима Југославије формирају штабови партизанске борбе, а да се Главни штаб преименује у Врховни штаб. Као лични изасланик Врховног команданта НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита, неколико пута је одлазио у окупирани Загреб, где је заједно са Едвардом Кардељем радио на организовању Народноослободилачког покрета у неослобођеним крајевима Југославије - Хрватској, Словенији, Србији и Македонији.

И поред свих обавеза које му је имао у ЦК КПЈ и Врховном штабу, Лола је највише времена посвећивао раду са младима. Он је био покретач и главни уредник листа „Омладинска борба“ и члан редакције „Борбе“, која је излазила 1941. године у ослобођеном Ужицу. По Титовој замисли о стварању широке платформе на којој би се у Народноослободилачком покрету окупили сви пројугословенски и антифашистички расположени млади људи, Лола је радио на организовању. Од првих Народноослободилачких савеза омладине, који су у различитим крајевима земље добијали различите називе, створен је, децембра 1942. године, на Првом конгресу Антифашистичке омладине Југославије у Бихаћу, масовни и јединствени Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ). Кроз УСАОЈ стотине хиљада младих је приступило Народноослободилачком покрету, чиме је Лолина заслуга у ширењу Народноослободилачке борбе непроцењива.

Погибија[уреди]

Октобра 1943. године Иво Лола Рибар је одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ одређен за шефа Прве војне мисије НОВ и ПОЈ, која је требало да отпутује у Каиро, у Штаб савезничке команде за Блиски исток, као први опуномоћени представник Нове Југославије. Поред Лоле у овој војној мисији налазили су се Владимир Велебит и Милоје Милојевић. У тренутку када се спремао да полети авионом у Каиро, 27. новембра 1943. године, непосредно пре полетања, на аеродрому на Гламочком пољу погођен је бомбом из непријатељског авиона и на лицу места погинуо. Према сведочењу Јосипа Броза Тита 1979. године. у овај немили догађај је био највероватније умешан Андрија Хебранг. Броз је био обавештен да је Хебранг организовао ликвидацију Иво Лоле Рибара, јер је Тито одредио наследника у политичком животу а Хебранг није био један од њих.[1]

Лолина сахрана одржана је Јајцу, одмах после Другог заседања АВНОЈ-а. После одавања почасти Лолино тело је сахрањено на тајном месту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу, од великих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану. У исту гробницу касније су пренети посмртни остаци Ђуре Ђаковића, а 1957. године ту је сахрањен и Моша Пијаде.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 18. новембра 1944. године, на годишњицу погибије, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Читава Лолина породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Отац Иван био је председник АВНОЈ-а; млађи брат Јурица погинуо је октобра 1943. код Колашина; мајка Тоница убијена је јула 1944. године у сремском селу Купинову; сестра, по мајци, Божена, била је заточена у логору на Бањици; а вереница Слобода Трајковић, је са читавом својом породицом убијена у гасној комори у Бањичком логору.

Лола Рибар је у послератној Југославији, био једна од икона Народноослободилачког рата и социјалистичке револуције. Многе основне и средње школе широм Југославије су носиле његово име (а неке и данас - нпр. у Новом Саду, Сомбору, и др.), као и улице, тргови и др. Његово име носе Културно-уметничко друштво „Иво Лола Рибар“ из Београда, Институт „Иво Лола Рибар“ и фабрика „Иво Лола Рибар“ из Железника. Инспирисан писмом које је Лола написао својој вереници Слободи, Корнелије Ковач, вођа Корни групе, је написао песму „Иво Лола“, која је 1973. године изашла на истоименом сингл-албуму.

Референце[уреди]

Литература[уреди]



Спољашње везе[уреди]