Пређи на садржај

Игнациј Јан Падеревски

С Википедије, слободне енциклопедије
Игнациј Јан Падеревски
Фотограија пре 1936.
Лични подаци
Датум рођења(1860-11-18)18. новембар 1860.
Место рођењаКуриловка, Руска Империја
Датум смрти29. јун 1941.(1941-06-29) (80 год.)
Место смртиЊујорк, САД
Потпис

Игнациј Јан Падеревски (Куриловка, 18. новембар 1860 – Њујорк, 29. јун 1941) био је пољски пијаниста, композитор и политичар.

Падеревски је био један од пољских политичких лидера током периода борбе за независност. Он је 1919. постао је премијер и министар иностраних послова Пољске. Током трајања мандата потписао је Версајски споразум, којим је окончан Први светски рат.[1] Због репутације реномираног миузичара имао је отворен приступ дипломатским каналима и медијима, као и статус слободног зидара.[2] Током Првог светског рата, Падеревски се залагао за независну Пољску, због чега је лобирао у и пропутовао САД, где се састао са председником Вудроом Вилсоном, који је дошао да подржи стварање независне Пољске у својих Четрнаест тачака на Париској мировној конференцији 1919. до Версајског уговора.[3]

Био је миљеник публике широм света. Убрзо након оставке на функцију, Падеревски је наставио концертну каријеру да би обновио финансије и ретко је посећивао политички хаотичну Пољску.[4]

Младост, брак и образовање

[уреди | уреди извор]

Падеревски је рођен у пољској породици у селу Куриловка, у губернији Подоље у Пољској. Село је сада део Хмиљничког округа Вињичке области у Украјини Његов отац, Јан Падеревски, управљао је великим имањима. Његова мајка, Поликсена, девојачки Новицка, умрла је неколико месеци након што се родио. Одгајали су га углавном далеки рођаци.[5]

Од раног детињства, Падеревски је био заинтересован за музику. У почетку је живео на имању у близини Житомира, где се преселио са оцем. Међутим, убрзо након очевог хапшења због учешћа у Јануарском устанку (1863), усвојила га је тетка. Након што је пуштен на слободу, његов отацг+ се поново оженио и преселио у град Судилков, близу Шепетовке.[6]

У почетку, Падеревски је ишао на часове клавира код приватног учитеља. Са 12 година, 1872. године, одлази у Варшаву и бива примељен на Варшавски конзерваторијум. По дипломирању 1878. постао је професор клавира у на матичном факултету. Године 1880. Падеревски се оженио колегиницом са конзерваторијума, Антонином Корсаковном. Следеће године, родио им се син Алфред, који је рођен хендикепиран. Антонина се никада није опоравила од порођаја и умрла је неколико недеља касније. Падеревски је одлучио да се посвети музици и оставио је сина на бригу пријатељима, а 1881. је отишао у Берлин да студира компоновање код Фридриха Кила и Хајнриха Урбана.

Кроз случајни сусретом 1884. са познатом пољском глумицом Хеленом Моџејевском започео је каријеру виртуозног пијанисте. Моџејевска је организовала јавни концерт и заједнички наступ у краковском хотелу Саски како би прикупила средства за даље студије клавира Падеревског. Он се убрзо преселио у Беч, где је учио код Теодора Лешетицког (Теодор Лешетицки).[7] Оженио се другом супругом, Хеленом Падеревском (рођеном фон Розен) (1856–1934), убрзо након што је она добила поништење претходног брака, 31. маја 1899. Иако се раније бринула о његовом сину Алфреду (1880–1901); нису имали деце.[8]

Пијаниста, композитор и мецена младих композитора

[уреди | уреди извор]
Портрет Игнација Јана Падеревског, слика Лоренса Алма-Тадема, 1890.
Фотографија Падеревског из младости
Падеревски за клавиром

После три године марљивог учења и предавача у Стразбуру који је Лешетицки организовао, Падеревски је дебитовао на концерту у Бечу 1887. Убрзо је стекао велику популарност и остварио је успехе у Паризу 1889. и у Лондону 1890. године. Падеревски је 1891. имао велике успехе на америчкој турнеји; обилазио је САД више од 30 пута у наредних пет деценија и САД му је постала друга домовина.[8] Његов наступ, упечатљив изглед и огромна харизма допринели су сценском успеху, што се касније показало важним за политичко деловање и хуманитарни рад. Његово име постало је синоним за највиши ниво клавирске виртуозности.[8]

Падеревски је одржавао брз темпо турнеја и компоновања. Свирао је многе сопствене клавирске композиције на концертима. Написао је и оперу Манру, која је још увек једина опера пољског композитора која је икада изведена у 135-годишњој историји Метрополитен опере. „Лирска драма“ Манру је амбициозно дело које је формално инспирисано Вагнеровим музичким драмама. Делу недостају увертира и арије затворене форме, али користи Вагнеров тип лајтмотива да представи ликове и идеје. Прича се усредсређује на љубавни троугао, друштвену неједнакост и расне предрасуде (Манру је Ром), а радња је смештена у планине Татре. Манру је постављен и у Дрездену (приватни концерт за племство), Лавову (званична премијера 1901), Прагу, Келну, Цириху, Варшави, Филаделфији, Бостону, Чикагу, Питсбургу и Балтимору, Москви, и Кијев. Падеревски је 1904. у пратњи своје друге супруге и љубимца-папагаја одржао концерте у Аустралији и на Новом Зеланду у сарадњи са пољско-француским композитором Анријем Ковалским.[тражи се извор] Падеревски је неуморно гостовао широм света и био је први композитор који је одржао соло наступ у новом Карнеги холу. Године 1909. изведена је премијера његове Симфоније у б-молу „Полонија“ дела које траје 75 минута. Композиције Падеревског биле су прилично популарне за његовог живота и једно време су улазиле у оркестарски репертоар, посебно његова Fantaisie polonaise sur des thèmes originaux (Пољска фантазија на оригиналне теме) за клавир и оркестар, Концерт за клавир у а-молу и Полонска симфонија. Његове клавирске минијатуре постале су посебно популарне; Менует у Г-дуру, оп. 14 бр. 1, написана у Моцартовом стилу, постала је једна од најпризнатијих клавирских мелодија свих времена. Упркос густом распореду наступа на турнеја и додатним политичким и добротворним ангажманима, Падеревски је оставио преко 70 оркестарских, инструменталних и вокалних дела.

Сва његова дела евоцирају романтичну слику Пољске. Укључују референце на пољске плесове и горштачку музику (Албум Татра [Албум татрзанские], оп. 12, Пољски плесови [Танце полские], оп. 5). Љубав Падеревског према својој земљи огледа се у насловима његових композиција (Пољска фантазија [Фантазја полска], оп. 19 и симфонија у б-молу „Полонија,” која укључује цитат из Мазурке (Мазурек Дабровскиего) Добровског), теме (Манру), и музичке поставке цитата пољских песника (нпр. Асника и Мицкјевича).[9]

Филантропија

[уреди | уреди извор]
Игнације Јан Падеревски

Падеревски је 1896. донирао 10.000 америчких долара за оснивање фонда за подстицање композитора рођених у САД. Фонд је учествовао у трогодишњем конкурсу који је почео 1901. године и установио Награду падеревски. Он је такође покренуо слично такмичење у Лајпцигу 1898. године. Био је толико популаран на међународном нивоу да је музички дуо The Two Bobs имао хит песму из 1916. широм Британије When Paderewski Plays. Био је миљеник концертне публике широм света; жене су се посебно дивиле његовим наступима.[10]

До краја 19. столећа, Падеревски је стекао велико богатство и широкогрудо је донирао хуманитарним организацијама и помагао је подизање споменика, међу којима је Вашингтонски лук, у Њујорку. Падеревски је донирао сународницима, као и грађанима и фондацијама из целог света. Основао је фондацију за младе америчке музичаре и студенте Универзитета Станфорд (1896), другу на Паришком конзерваторијуму (1909), још један фонд за стипендирање на Ecole Normale (1924), финансирао је студенте Московског конзерваторијума и Петербуршког конзерваторијума ( 1899) као и бање у Алпима (1928), за Британску легију. Током Велике депресије, Падеревски је подржавао незапослене музичаре у Сједињеним Државама (1932) и Швајцарској 1937. Такође је јавно подржао фонд осигурања за музичаре у Лондону (1933) и помагао је јеврејске интелектуалце у Паризу (1933). Подржавао је сиротишта и породилиште у Њујорку. Само неколико концертних дворана и споменика које је спонзорисао Падеревски је: споменик Дебисија (1931) и Едуарда Колона (1923) у Паризу, Споменик Листу у Вајмару, споменик Бетовену у Бону, споменик Шопену у Желазови Воли (место рођења композитора Косчија Монка) у Чикагу и Вашингтон Арч у Њујорку.[11]

Калифорнија

[уреди | уреди извор]

Године 1913. Падеревски се настанио у Сједињеним Америчким Државама. Уочи Првог светског рата и на врхунцу славе, Падеревски је купио имање од 810 хектара, Ранч Светог Игнација, близу Пасо Роблеса, у округу Сан Луис Обиспо, у региону Централне обале Калифорније. Деценију касније, засадио је винову лозу на имању у Калифорнији. Када је лоза сазрела, правили су вино у ооближњој винарији Јорк Моунтаин, која је, као што је и сада, била једна од најпознатијих винарија између Лос Анђелеса и Сан Франциска.[12]

Политика и дипломатија

[уреди | уреди извор]
Падеревски, око 1900.

Падеревски је 1910. финансирао Грунвалдски споменик у Кракову у знак сећања на 500. годишњицу битке код Грунвалда.[13] Откривање споменика довело је до великих демонстрација. У обраћању окупљеној гомили, Падеревски се показао вештим у привлачењу људи за политичке ставове које је заступао. Његовим страственим говорима нису били претходно конципирани или написани. Његов статус уметника и филантропа, а не као члана било које од многих пољских политичких странки и фракција, постао је једно од његових највећих предности и омогућило му је да не буде у центру текућих политичких препирки те да без притисака позива на више идеале јединства, жртвовања, доброчинства и раде за заједничке циљеве.[14]

У Првом светском рату, Падеревски је постао активан члан пољског националног комитета у Паризу, који је убрзо прихватила Тројна Антанта као представника снага које покушавају да створе државу Пољску. Падеревски је постао портпарол комитета, а убрзо су он и његова супруга основали и друге, укључујући Пољски фонд за помоћ у Лондону и Друштво белог крста у Сједињеним Америчким Државама. Падеревски је упознао енглеског композитора Едварда Елгара, који је користио тему из Фантазије Полонезе Падеревског[15] у свом делу Полонија написаном за концерт у Лондону 6. јула 1916.

Падеревски је позивао друге пољске имигранте да се придруже пољским оружаним снагама у Француској, и притискао је све угледние и утицајне људе којима је имао приступ. Он се директно обраћао Американцима у јавним говорима и на радију, апелујући на њих да се сете судбине његове нације. Водио је захтеван распоред јавних наступа, прикупљања средстава и састанака да је на неколико година потпуно прекинуо музичке турнеје, уместо тога посветио се дипломатској делатности. Уочи америчког уласка у рат, јануара 1917. године, главни саветник америчког председника Вудроа Вилсона, пуковник Хаус, обратио се Падеревском да припреми меморандум о пољском питању. Две недеље касније, Вилсон је говорио пред Конгресом и оспорио је статус кво: „Схватам здраво за готово да се државници свуда слажу да треба да постоји уједињена, независна, аутономна Пољска. Оснивање „Нове Пољске“ постало је једна од Вилсонових познатих четрнаест тачака,[3] принципа које је Вилсон следио током мировних преговора о окончању Првог светског рата. У априлу 1918, Падеревски се састао у Њујорку са лидерима Америчког јеврејског комитета у неуспешном покушају посредовања у договору у којем би организоване јеврејске групе подржале пољске територијалне амбиције, у замену за подршку једнаким правима за Јевреје. Међутим, убрзо је постало јасно да нити један план неће задовољити јеврејске вође и Романа Дмовског, шефа пољског националног комитета, који је био изразито антисемитски настројен.[16]

На крају рата, док још није била одлучена судбина града Познања и читавог региона Велике Пољске, Падеревски је посетио Познањ. После одржаног говора 27. децембра 1918. године, пољски становници града дигли су војни устанак против Немачке, познат као Великопољски устанак.[17]

Споменик Падеревском у варшавском парку Ујаздов

У новоформираној Пољској, шеф државе Пилсудски је 1919. именовао је Падеревског за премијера Пољске и министра иностраних послова Пољске (јануар 1919 – децембар 1919). Он и Дмовски су представљали Пољску на Париској мировној конференцији 1919. и бавили се питањима у вези са територијалним захтевима и правима мањина.[18] Потписао је Версајски споразум којим је призната пољска независност стечена после Првог светског рата.[19] Мандат ове владе је имао извесна достигнућа током десет месеци трајања: демократски изборе за парламент, ратификација Версајског уговора, законодавство усмерено на заштиту мањинских заједница у новој држави и успостављање система јавног образовања. Ипак, Падеревски се „показао као лош администратор и још лошији политичар“ и поднео је оставку у децембру 1919, пошто је добио критику због уочене подложности западним силама.[20] Након оставке, Падеревски је наставио да представља Пољску у иностранству 1920. на захтев свог наследника на месту премијера, Владислава Грабског, на Банској конференцији, када је Пољској претио пољско-совјетски рат; међутим успех Пилсудског у Варшавској бици касније те године учинио је да су преговори сувишним и овом војном победом полититичког конкурента су окончана надања Падеревског да ће поново доћи на функцију.[21]

Повратак музици

[уреди | уреди извор]

Падеревски се 1922. повукао из политике и вратио музичком животу. Његов први концерт после дуге паузе, одржан у Карнеги холу, постигао је значајан успех. Такође је напунио Медисон сквер гарден (20.000 места) и обилазио је Сједињене Америчке Државе у приватном железничком вагону.[22][23]

Његово властелинство (купљено 1897) у Косни Долни код Тарнова у Пољској

Падеревски је 1897. купио дворац бивше војвоткиње од Отранте у близини Моргеса, Швајцарска, где се одмарао између концертних турнеја.[24] Након државног удара 1926. године, Падеревски је постао активан члан опозиције власти Санацја.

До 1936. Падеревски је пристао да се појави у филму који је приказивао његов музучки дар и умеће. Иако је предлог стигао док је ожалошћени Падеревски избегавао јавне наступе, због смрти супруге, филмски пројекат је напредовао. Постао је запажен, пре свега, по ретким снимцима његовог наступа на клавиру. Немачки редитељ Лотар Мендес режирао је филм, који је објављен у Британији као Месечева соната 1937. године и преименован за дистрибуцију у САД 1943. године.[25][26]

Новембра 1937. Падеревски је пристао да обучава још једног студента клавира. Музичар је био Витолд Малцузински, који је освојио треће место на Међународном такмичењу пијаниста „Шопен”.[27]

Повратак у јавни живот

[уреди | уреди извор]

После инвазије на Пољску 1939. Падеревски се вратио у јавни живот. Године 1940. постао је шеф Националног савета Пољске, пољског Сејма (парламента) у егзилу у Лондону. Поново се обратио САД за помоћ и његов апел је преносило преко 100 радио станица у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Лично се залагао за помоћ Европи и пораз нацизма. Амерички градови су 1941. славили 50. годишњицу његове прве америчке турнеје тако што су организовали Недељу Падеревског, са преко 6000 концерата одржаних широм земље у његову част. Пандеревски је тада био осамдесетогодшњак. Поново је покренуо Пољски фонд за помоћ и одржао неколико концерата како би прикупио новац. Међутим, његово ментално стање је ослабило, тако да је одбио дасвира концерт у Медисон Сквер Гардену инсистирајући да је већ одсвирао концерт; вероватно се сећао концерата који је тамо свирао 1920-их.[22]

Клавир Падеревског у амбасади Пољске у Вашингтону[28]

Смрт и наслеђе

[уреди | уреди извор]

Падеревски се разболео на турнеји 27. јуна 1941. Лекари су му дијагностиковали упалу плућа. Упркос знацима побољшања здравственог стања и опоравка, Падеревски је преминуо у Њујорку у 11:00 увече, 29. јуна, напунио је 80 година. Привремено је сахрањен у крипту на националном гробљу Арлингтоу, Вирџинија, близу Вашингтона, упркос причама да је желео да буде сахрањен у близини своје друге жене и сина у Француској. Током 1992. године, по краху комунизма у Пољској, његови посмртни остаци су пренети у Варшаву, у Архикатедралу Светог Ивана.

Почетком 1941. музички издавач Boosey & Hawkes позвао је 17 истакнутих композитора да приложе по једну соло клавирску композицију за албум у знак сећања на 50. годишњицу дебија Падеревског у Америци 1891. године. То је било постхумно признање животном делу Падеревског, Омаж Падеревском (1942). Такође, Хелена Падеревска је припремила мемоаре о политичком раду свог супруга између 1910. и 1920. Књига није објављена током живота Падеревског или његове супруге, али га је открио архивиста Хувер института 2015. и потом објавио.[29]

Музејске поставке

[уреди | уреди извор]

Пољски музеј Америке[30] у Чикагу добио је донацију његових личних ствари након смрти у јуну 1941. године. Игнациј Падеревски и његова сестра Антонина Падеревска Вилконска били су ентузијастичне присталице и великодушни спонзори Музеја. Антонина је била извршилац тестамента, и одлучила је да личне ствари поклони Музеју, као и додатне предмете. Простор је званично отворен 3. новембра 1941. године. Још један музеј у његову част постоји у Моргесу, у Швајцарској, иако је вила Падеревског срушена 1965. године.[31]

Споменице и почасти

[уреди | уреди извор]
Звезда Падеревског на холивудској стази славних
Биста Алфреда Гилберта Игнација Јана Падеревског (1891)

Фондација Игнаци јПадеревски је основана 1948. у Њујорку, на иницијативу тамошње пољске заједнице са циљем промоције пољске културе у Сједињеним Америчким Државама.[32] Две друге пољско-америчке организације такође су именоване у његову част и посвећене су промовисању наслеђа маеестра: Удружење Падеревског у Чикагу као и „Музичко друштво Падеревског”. Архивирано из оригинала 14. 04. 2012. г. Приступљено 30. 05. 2022.  у Јужној Калифорнији.

У песми Ирвинга Берлина „Волим клавир“, коју је 1916. снимио Били Мареј,[33] наратор спомиње Падересвког.[34]

То што је био атипична комбинација пијанисте светске класе и успешног политичара инспирисала је Саула Крипкеа да спомиње у чувеном филозофском примеру у свом чланку „Загонетка о веровању“.[35] Падеревски је био толико познат да у филму 5.000 прстију др Т из 1953. године, који је написао Теодор Сеус Гајзел, познатији као др Сус, професор клавира Тервилликер говори својим ученицима да ће од њих направити Падеревског.

Два музичка фестивала у част Падеревског обележавају се у Сједињеним Америчким Државама, током новембра месеца. Први је Падеревски фестивал који се одржава сваке године од 1993. године у Пасо Роблесу у Калифорнији . Други се одржава од 2014. године у Ролију, Северна Каролина.

Фасаду Сале Белог орла у Џерз Ситију, Њу Џерси, красе бисте пољских хероја Игнација Јана Падеревског, Казимира Пуласког, Тадеуша Кошћушка и Хенрика Сјенкијевича.[36]

Осмог октобра 1960. године, Министарство поште Сједињених Америчких Држава објавило је две марке у част Игнација Јана Падеревског.[37] Пољска је такође издала поштанске марке са његовим ликом у најмање три наврата.

Почасти и награде

[уреди | уреди извор]
Пригодна марка САД у част Падеревског, издање из 1960.
Верзија од 4 цента
Споменик Падеревском у Ћеншковице

Музичка академија у Познању носи његово име, а многи већи градови у Пољској имају улице и школе назване по Падеревском. По њему су назване и улице у Перт Амбоју у Њу Џерсију и Бафалу у Њујорку. Поред тога, од 1960. Падеревски има звезду на холивудској стази славних у Лос Анђелесу.[38]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Carol R. Ember; Melvin Ember; Ian Skoggard (2005). Encyclopedia of Diasporas: Immigrant and Refugee Cultures Around the World. Springer. стр. 260. ISBN 0306483211. 
  2. ^ „A list of famous Freemasons of Poland”. www.loza-galileusz.pl. Архивирано из оригинала 09. 06. 2022. г. Приступљено 30. 05. 2022. 
  3. ^ а б Hanna Marczewska-Zagdanska, and Janina Dorosz, (1996). . „Wilson – Paderewski – Masaryk: Their Visions of Independence and Conceptions of how to Organize Europe” (73): 55—69. ISSN 0001-6829.  Acta Poloniae Historica , .
  4. ^ Hartman, Carl. "Paderewski Remains Begin Journey Home", Associated Press via The Daily News (26 June 1992).
  5. ^ „Ignacy Jan Paderewski – Życie i twóczość”. Приступљено 2019-09-08. 
  6. ^ „Ignacy Jan Paderewski – polityk i wirtuoz”. Приступљено 2019-09-08. 
  7. ^ „Ignacy Jan Paderewski: Virtuoso, composer, statesman”. Приступљено 2019-09-08. 
  8. ^ а б в „Ignacy Jan Paderewski: Virtuoso, composer, statesman”. Приступљено 2019-09-08. 
  9. ^ Wieczorek, Marlena (2021). From Poland with Music. 100 Years of Polish Composers Abroad (1918–2018) (на језику: енглески). London: Fundacja MEAKULTURA, Scala Arts & Heritage Publishers. стр. 284. ISBN 978-1-78551-407-4. 
  10. ^ Maja Trochimczyk (2010). . „An Archangel at the Piano: Paderewski's Image and His Female Audience”. Polish American Studies. 67 (1): 5—44. JSTOR 25698900. doi:10.2307/25698900. 
  11. ^ „Ignacy Jan Paderewski”. Приступљено 2019-09-08. 
  12. ^ "Wine Talk" The New York Times, 5 July 1995
  13. ^ „Ignacy Paderewski: Artysta i symbol Rzeczypospolitej” (на језику: пољски). Приступљено 27. 8. 2021. 
  14. ^ „80 lat temu zmarł Ignacy Jan Paderewski. Działacz na rzecz odbudowy niepodległej Polski” (на језику: пољски). Приступљено 27. 8. 2021. 
  15. ^ Correspondence between Elgar and Paderewski
  16. ^ Riff 1992, стр. 89–90
  17. ^ „Ignacy Jan Paderewski - mąż stanu, który łagodził obyczaje” (на језику: пољски). Приступљено 27. 8. 2021. 
  18. ^ Prazmowska, Anita (2010). Makers of the Modern World: Ignacy Paderewski, Poland. Haus Publishing Ltd. стр. 76—97. ISBN 978-1-905791-70-5. 
  19. ^ „95 lat temu podpisano Traktat Wersalski” (на језику: пољски). Приступљено 27. 8. 2021. 
  20. ^ Biskupski 1987, стр. 503
  21. ^ Biskupski 1987, стр. 505–509
  22. ^ а б Oscar Levant (1969). The Unimportance of Being Oscar. Pocket Books. стр. 125—126. ISBN 0-671-77104-3.  (reprint of G.P. Putnam 1968).
  23. ^ „"The Lewandowski of his age!" Exhibition celebrates the remarkable life of Ignacy Paderewski”. Приступљено 21. 11. 2020. [мртва веза]
  24. ^ „Riond-Bosson | Musée Paderewski”. 
  25. ^ „IGNACY JAN PADEREWSKI. BOHATER SZTUKI I OJCZYZNY”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  26. ^ „Moonlight Sonata”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  27. ^ „Witold Małcużyński. Pianista emocjonalny”. Архивирано из оригинала 21. 03. 2020. г. Приступљено 21. 3. 2020. 
  28. ^ "Paderewski's Piano", Smithsonian magazine. Accessed 11 March 2010
  29. ^ Paderewska, Helena; Chrissochoidis, Ilias (2015). Paderewski: The Struggle for Polish Independence (1910–1920). Brave World. ISBN 978-0692535417. doi:10.13140/RG.2.1.5076.0405.  Edited by Ilias Chrissochoidis. Stanford, Brave World.
  30. ^ „Polish Museum of America”. Архивирано из оригинала 05. 02. 2007. г. Приступљено 30. 05. 2022.  home page
  31. ^ „Paderewski | Musée Paderewski”. 
  32. ^ "Ignacy Paderewski (1860–1941)"Архивирано 9 октобар 2012 на сајту Wayback Machine. Government of Poland.
  33. ^ The Online Discographical Project http://78discography.com. Accessed 2018 December 30.
  34. ^ Irving Berlin 'I Love a Piano' Lyrics" http://lyricsfreak.com . Accessed 2018 December 30.
  35. ^ Kripke, Saul. „A Puzzle About Belief” (PDF). стр. 449. Приступљено 2014-07-29. 
  36. ^ „Mystery Solved: The Four Men on White Eagle Hall”. timothyherrick.blogspot.nl. 2. 5. 2013. Приступљено 3. 5. 2017. 
  37. ^ „8-cent Paderewski”. Smithsonian National Postal Museum. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 7. 9. 2013. 
  38. ^ "Ignacy Paderewski". WalkOfFame.com. Hollywood Chamber of Commerce.
  39. ^ а б Łoza, Stanisław (1938). Czy wiesz kto to jest?. Warsaw: Główna Księgarnia Wojskowa. стр. 549. 
  40. ^ „Ignacy Jan Paderewski odznaczony Orderem Virtuti Militari”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  41. ^ „Order Odrodzenia Polski. Trzechlecie Pierwszej Kapituły. 1921–1924”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  42. ^ а б в г д ђ „Ignacy Jan Paderewski (1860–1941). Polak, Europejczyk, Mąż Stanu, Artysta” (PDF). Приступљено 21. 3. 2020. 
  43. ^ а б Perkowska-Waszek, Małgorzata. Mała kronika życia artysty i męża stanu (1860–1941). 
  44. ^ „Order Korony Włoch – Krzyż Kawalerski – komplet”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  45. ^ „Kąśna Dolna- MARZENIE IGNACEGO JANA PADEREWSKIEGO”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  46. ^ а б в г д ђ е „Odznaczenia i tytuły”. Приступљено 21. 3. 2020. 
  47. ^ „IGNACY JAN PADEREWSKI”. Приступљено 21. 3. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игнациј_Јан_Падеревски&oldid=31032210”