Игнац Зајпел

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Игнац Зајпел
Bundesarchiv Bild 102-08406, Ignaz Seipel.jpg
Игнац Зајпел
Биографија
Датум рођења (1876-07-19)19. јул 1876.
Место рођења Беч
Аустроугарска, сада Аустрија
Датум смрти 2. август 1932.(1932-08-02) (56 год.)
Место смрти Перниц
Аустрија
Религија Католичка
Занимање свештеник
Политичка
партија
Хришћанска социјална партија
31. мај 1922. — 20. новембар 1924.
Председник Михаел Хајниш
Претходник Јохан Шобер
Наследник Рудолф Рамек
20. октобар 1926. — 4. мај 1929.
Председник Михаел Хајниш
Вилхелм Миклас
Претходник Рудолф Рамек
Наследник Ернст Штерувиц

Игнац Зајпел (нем. Ignaz Seipel; Беч, 19. јул 1876Перниц, 2. август 1932.) је био аустријски прелат, католички теолог, политичар и у два наврата канцелар Прве аустријске републике.


Биографија[уреди]

Студије и почетак каријере[уреди]

Зајпел је матурирао 1895. из гимназије у Беч у округу Мајдлинг. Католичку теологију је завршио на универзитету у Бечу из које је стекао докторат 1903, а 23. јула 1899. је благословљен за свештеника. 1908. се хабилитовао као професор на универзитету у Бечу. Од 1907. до 1917. је био професор моралне теологије у Салцбургу. Тамо је извео своје студије о нацији и држави.[1]

Непосредно пре коначног слома Аустроугарске монархије, постао је у октобру 1918. министар за јавни рад и социјалну заштиту у кабинету Хајнриха Ламаша. У то време се бавио и писањем и објавио велики број познатих дела, међу којима је и Nation und Staat ("Нација и држава") из 1916. што му је помогло да учврсти своју каснију важну улогу у странци. У овим делима, за разлику од већине савременика који су били одушевљени Вилсоновом реториком, видео је државу, а не народ као примарну потврду суверенитета.[2]

После Првог светског рата успоставио је нову Хришћанско социјалну партију која је, када монархија више није постојала, радила само у Аустрији. Био је представник те странке све до 1930.

Први мандат[уреди]

Од 21. маја 1922. па до 20. новембра 1924. Зајпел је по први пут вршио дужност савезног канцелара Аустрије. Уз помоћ Лиге народа је развио кредитирање јавних финансирања што је допринело до увођења шилинга. Међутим ово је довело до снажног пада реалног дохотка становнишва и до раста незапослености. Као последица тога уследио је и велики штрајк железничара у новембру 1924.[3] Због ове кризе добио је оштре и нападне критике из сопствене странке, а у јуну 1924. је успео да преживи атентат на железничкој станици у којем је рањен од стране Карла Јаворека[4], незадовољног радника који је за покушај убиства осуђен на три и по године.[5] На крају је био принуђен да поднесе оставку на место канцелара државе.

Други мандат[уреди]

Током свог другог мандата Зајпелова главна политика је била у подстицању сарадње између богатих индустријалаца и паравојне, антидемократске и фашистичке формације Хеимвера да би то искористио као борбу против социјалдемократа. Тиме је постао велики непријатељ у очима социјалдемократа који су га називали „прелат без милости“ и „крвави прелат“, нарочито после јулске побуне 15. јуна 1927. године која је избила када су новине објавиле вест да су три младића националиста, који су у борби између националиста и социјалдемократа у Бургенланду убили човека и дете, били ослобођени оптужбе.[6] Тако је поново био под притиском да се повуче, што је на крају и урадио 4. маја 1929. Међутим једно кратко време је био и министар иностраних послова у влади Карла Ваугоина.[7]

Задње године живота и смрт[уреди]

Након слома аустријске банке Creditanstalt 1931. Зајпел је поново требало да буде постављен за канцелара Аустрије, али није успео да оформи владу. Иако је његова политика била обележена веровањем у независну Аустрију, касније је изјављивао да ништа није могуће без Немачке. Није био задовољан са владом у Аустрији и хтео је да створи ауторитарну државу у којој би он био председник. Међутим, после пута у Палестину оболео је и умро 2. августа 1932 од упале плућа, а боловао је и од дијабетеса и туберкулозе.[8] Сахрањен је на централном гробљу у Бечу. Његово тело је 1934. есхумирано од стране тадашњег канцелара Курта фон Шушнига заједно са телом Енгелберта Долфуса и постављено је у бронзани ковчег у једној цркви у Бечу, међутим после Аншлуса нацисти су наредили да се тела врате у гробнице.[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Вилхелм Браумилер, Беч/Лајпциг 1916
  2. ^ Џон В. Бојер, Култура и политичка криза уБечу: Хришћански социјализам на власти, 1897-1918, стр. 411.
  3. ^ (на језику: енглески)"АУСТРИЈА: Криза“, Time, 17. новембар 1924., Приступљено 17. 4. 2010.
  4. ^ (на језику: енглески)"Атентати“, Приступљено 18. 4. 2010.
  5. ^ (на језику: енглески)"АУСТРИЈА: Мизерикордијас Домини“, Time, 15. 12. 1924., Приступљено 18. 4. 2010.
  6. ^ (на језику: енглески)"АУСТРИЈА: Протести“, Time, 25. 7. 1927., Приступљено 20. 4. 2010.
  7. ^ (на језику: немачки)Отварање ватиканских архива важно за Аустрију
  8. ^ (на језику: енглески)"Читуља Игнацу Зајпелу“, Time, 8. август 1932., Приступљено 20. 4. 2010.
  9. ^ (на језику: енглески)"Јавност протестује“, Time, 6. фебруар 1939., Приступљено 20. 4. 2010.

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Јохан Шобер
канцелар Аустрије
(1922-1924)

Наследник:
Рудолф Рамек
Претходник:
Рудолф Рамек
(1926-1929) Наследник:
Ернст Штерувиц