Игор Бранислав Штефаник
| Игор Бранислав Штефаник | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 11. новембар 1873. |
| Место рођења | Кошариска, Аустроугарска |
| Датум смрти | 25. април 1940. (66 год.) |
| Место смрти | Нови Сад,  Краљевина Југославија |
Игор Бранислав Штефаник (svk. Igor Branislav Štefánik; Кошариска, 11. новембар 1873 — Нови Сад, 25. април 1940) је био словачки евангелистички свештеник, публициста и политичар.
Породица[уреди | уреди извор]
Отац Павел био је евангелистички свештеник у Кошариски, ожењен Албертином (девојачко Јуренкова), са којом је имао 12 деце, од којих је троје умрло у детињству. Најпознатији члан породице свакако је Игоров млађи брат Милан Растислав Штефаник, генерал француске војске и један од оснивача Чехословачке.[1]
Образовање[уреди | уреди извор]
Основну школу похађао је у родном месту, Мијави и Шаморину. Средњошколско образовање започео је на Лицеју у Братислави, а матурирао је у Кежмарку. Овде је уређивао месечник Lúč. Потом је завршио студије права у Будимпешти, теологије у Шопрону и Прешову и филозофије и психологије у Ростоку.[2]
Период од краја 19. века до Првог светског рата[уреди | уреди извор]
За свештеника је посвећен 1898. године у Мишколцу.[3] Био је капелан у Сарвашу и краћи период у Липтовском Микулашу.[2] Потом је био свештеник у Мијави (1902—1903) и Бачкoj Паланци (1903-1914 и 1916-1920).[2]
По доласку у Бачку Паланку 1903. године брзо је савладао српски језик и спријатељио се са локалним православним свештеником и неколико српских породица. Убрзо је започео своју верску, националну и културну делатност с циљем супротстављања мађаризацији и очувања словачког идентитета.
Рад Штефаника на националном освешћавању Словака није остао незапажен од стране угарских власти.[1]Током Првог светског рата пред судом у Новом Саду осуђен је на кућни притвор. Неколико месеци налазио се под полицијским надзором. Новом пресудом суда у пролеће 1915. интерниран је у село Бакоњибел у Мађарској. На Синоду 25. маја 1915. године због неликвидности затворена је каса Паланачке евангеличке цркве, док је 2. јула црква проглашена мисијом. Бригу о црквеним пословима преузео је гложански свештеник Јан Ђеђивски.[3]
Штефаник се у Бачку Паланку вратио 1. маја 1916. године. Оживљава рад црквене општине, настојећи да поправи финансијско стање и обнови културно-просветне активности заједнице.[3]До краја рата остао је под полицијским надзором.[2]
Међуратни период[уреди | уреди извор]
.jpg)
Успостављањем Народне управе у Паланачком срезу крајем новембра 1918. године Игор Штефаник се укључује у политички живот нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[3] Потом је на састанку Словачке народне странке (СНС) 10. јануара 1919. разматран заједно са Аугустом Ратом за представника Словака у Привременом народном представништву (ПНП) у Београду. Међутим, један мандат је укинут словачкој мањини, па је на крају само Штефаник на седници Велике народне скупштине у Новом Саду 27. фебруара 1919. године изабран за посланика ПНП, и то уз подршку Народне радикалне странке. Са овим избором се СНС није сложио, пошто нису били консултовани. Штефаник је био посланик у ПНП од 16. марта 1919. до 28. новембра 1920. Био је први и једини посланик Словака у међуратној Југославији. Самостално наступање Штефаника у ПНП изазвало је сукоб са председником СНС Људевитом Мичатеком, који је кулминирао Штефаниковим напуштањем странке.[2]
Након погибије брата Милана Растислава 4. маја 1919. Игор са породицом поново напушта Паланку. После сахране заједно са братом Павелом одлази у Париз како би преузели бригу о Милановој имовини. Из Француске је отпутовао у Чехословачку, где је живео 1920-23. године.[3]
Од 1923. до 1924. поново је био свештеник у Бачкој Паланци. Због измењеног стања у црквеној општини и ниске плате прелази у Надлак у Румунији 1924. године. Тамо се залагао за раздвајање словачке и немачке евангеличке заједнице, и формирање самосталне словачке бискупије. Својим ангажманом створио је пуно непријатеља међу припадницима немачких и мађарских евангелика, али и међу својим сународницима. Тада је Надлак имао двојицу словачких евангеличких свештеника: од 1909. тамо је радио и Иван Бујна. Штефаник је оптужен пред Дисциплинским судом цркве за кршење надлежности, и осуђен је на новчану казну и плаћање судских трошкова.[1]
Године 1927. напушта Надлак и долази у Нови Сад. Од 1927. до 1935. године радио је као новинар и вероучитељ у гимназијама, препарандијама и грађанским школама.[2]
За администратора цркве у Бингули у Срему изабран је 28. марта 1932. године. Ту је остао све до 1. маја 1934, када је пензионисан, пошто је доживео мождани удар, и десна половина тела му се одузела. Месечно је примао 1.000 динара пензије за тридесет година службе, што није било довољно за живот и неопходне лекове. Током целог живота бавио се писањем, превођењем, и држао је предавања о политичким, религијским и економским темама.[2]
Умро је 25. априла 1940. године у Новом Саду, где је и сахрањен на реформатско-евангеличком делу Католичког гробља у Футошкој улици.[2][4]
Био је ожењен Зузаном (девојачко Шустер), ћерком Павела Шустера, трговца пивом и Зузане (девојачко Котас) из Бачког Петровца.[1]
4. јуна 2023., у склопу обележавања 150 година од рођења, откривена је биста Игора Штефаника у предворју словачке евангеличке цркве у Новом Саду.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г „Igor B. Štefánik a jeho boj o samostatnosť cirkvi”. www.slovenskezahranicie.sk. Архивирано из оригинала 03. 12. 2018. г. Невалидан унос
|dead-url=dead(помоћ) - ^ а б в г д ђ е ж „Igor Branislav Štefánik”. www.kulpin.net.
- ^ а б в г д „Igor Branislav Štefanik – doprinos nacionalnom osvešćavanju slovačkog stanovništva Palanačkog sreza”. backapalankavesti.com.
- ^ „Pretraga pokojnika”. www.lisje.com. Архивирано из оригинала 05. 03. 2019. г.