Игор Маројевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Игор Маројевић
Игор Маројевић.jpg
Датум рођења(1968-07-12)12. јул 1968.(53 год.)
Место рођењаВрбас
  СФРЈ
Награде"Меша Селимовић", "Награда града Београда Деспот Стефан Лазаревић" идр.

Игор Маројевић (Врбас, 1968) српски је књижевник. Дипломирао је Српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Живи у Земуну. Првих година 21. века живео је у Барселони, где је студирао мастер из Светске књижевности и теорије књижевности на универзитету Autónoma (UAB).

Проза и поетика[уреди | уреди извор]

У новели „Обмана Бога“ је писао о самоубиству кроз параноичну тачку гледишта. Издање новеле на шпанском и португалском језику претрпело је ауторске промене структуре текста, којима је Маројевић подвргнуо, у њиховим потоњим издањима, и романе „Двадесет четири зида“, "Жега" и "Шнит". У свом првом роману "Двадесет четири зида" говори о сиди, односно угроженим мањинама, што је у суштини главна тема Маројевићеве прозе. Тачније то је бављење индивидуалцем угроженим агресивним колективом, било да га од колектива дели припадност здравственој мањини као у његовом првом роману, или мировно опредељење у ратним условима као у роману „Жега“ (кроз визуру болесног и сенилног наратора који прича о зеленашко - бјелашком сукобу у Црној Гори и о Београду првих деценија прошлог века) и „Шнит“ (где кроз симулацију разних новинских форми пише о Земуну у НДХ, док је један од главних јунака Хуго Бос, историјски познат по томе што је осмислио и шио црне SS униформе) па и "Мајчина рука" (треће дело из предвиђеног етно - петокњижја "Етнофикција" где кроз визуру јуноше заљубљеног у исто време у две Немице приповеда о страдању подунавских Шваба у Војводини између 1944. и 1948). Роман "Остаци света", четврти део "Етнофикције", препознат је широко, својеврсним консензусом српске критике која му је доделила чак пет књижевних признања, као сасвим нова врста наратива, са оригиналним поступком уланчаног сказа у којем где један приповедач стане са причом, други је преузима на истом месту, као своју, и тако настаје road movie шетња кроз историју двадесетог века, од Шпанског грађанског рата, преко илегалног дејства комуниста у Краљевини Југославији, Јасеновца и Блајбурга до Сребренице и НАТО бомбардовања СР Југославије.

У савременијим наративима пише о индивидуалистичним јунацима који се у XXI веку не сналазе у међуљудским, претежно мушко-женским односима. У такве књиге спадају, пре свега, романи из "Београдског петокњижја": "Двадесет и четири зида", „Партер“, "Праве Београђанке" и "Туђине", као и збирка прича "Београђанке" у којој Маројевић приповеда из визуре осам јунакиња. Књига је награђена са два признања али, иако писана у мање комерцијалном жанру, објављена је у шест издања. Примећено је да "Одавно једна збирка приповедака није привукла толико пажње као што је пошло за руком Београђанкама Игора Маројевића". [1] У његове наративе из савремености спадају, између осталог, и "Роман о пијанствима" и књига прича "Медитерани".

Маројевић је по неким критичарима зачетник тзв. кртог реализма а свакако јесте етнофикције, поетике назване по његовом петокњижју у настајању, чији поједини делови су утицали на поједине млађе српске ауторе. У свом најзначајнијем роману, "Константиново раскршће", Дејан Стојиљковић нуди сличан, аисторијски третман историје која по етнофикцији мора бити пука грађа за прозно поигравање историјом која у том смислу треба да служи књижевности а не обратно. Стојиљковићев роман доноси омаж Маројевићевом роману "Шнит". [2] Маројевић је свакако један од зачетника дигиталног реализма чије прво дело по тренутку објављивања јесу књига прича "Београђанке" а друго "ПР" Александра Илића, који је коначни творац појма дигитални реализам. Уз Маројевићеву прозу се помињу и одреднице неореализам, транс, снајперска проза, генерација микс...

Објављена дела[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

  • Двадесет четири зида (1998, 2010)
  • Жега (2004, 2008).
  • Шнит (2007, 2008, 2014)
  • Партер (Лагуна, 2009)
  • Мајчина рука (Лагуна, 2011)
  • Праве Београђанке (Лагуна, 2017)
  • Туђине (Лагуна, 2018)
  • Роман о пијанствима (Лагуна, 2019)
  • Остаци света (Дерета, 2020).

Књиге прича[уреди | уреди извор]

  • „Трагачи“ (Стубови културе, 2001)
  • „Медитерани“ (Лагуна, 2006, 2008)
  • "Београђанке" (Лагуна, 2014, шест издања).
  • "Све за лепоту" (Дерета, 2021; коначне верзије изабраних прича, међу којима и раније необјављиваних)

Новела[уреди | уреди извор]

  • "Обмана бога" (Стубови културе, 1997).

Књига есеја[уреди | уреди извор]

  • "Кроз главу" (Досије, 2012).

Награде[уреди | уреди извор]

Награде "Меша Селимовић", "Награда града Београда Стефан Деспот Лазаревић", "Троношки родослов", "Соларисова књига године" и "Неки рок" за роман "Остаци света".

Награда "Златни беочуг" за трајни допринос култури града Београда.

Награде фондације Борислав Пекић и "Стеван Пешић" за роман "Жега".

Награде "Карољ Сирмаи"/Cároly Szirmay и "Водич за живот" за књигу прича "Београђанке".

Награда "Десимир Тошић" за збирку есеја "Кроз главу".

Позориште[уреди | уреди извор]

По његовом првом роману играна је истоимена позоришна адаптација у Београдском драмском позоришту 2003. године. Његов први комад „Номади“, написан изворно на шпанском кao Los nómadas извођен је у Шпанији у продукцији барселонског Института за театар 2004. на каталонском а његова српска верзија, aуторски превод комада, извођена је под насловом „Тврђава Европа“ у продукцији БЕЛЕФ - а 2008. Други ауторов комад "Бар сам свој човек" (продукција БДП, 2009-2011, награда "Татјана Лукјанова" за режију) доживео је успех код публике која га и данас високо котира.[3]

Извођене драме[уреди | уреди извор]

  • "Двадесет четири зида", адаптација романа, Београдско драмско позориште, 2003-2004.
  • "Еls nòmades", као каталонски превод драме са шпанског (у оригиналу Los nómadas), Institut del teatre, 2004, премијера изведена у Тераси, позоришном граду близу Барселоне.
  • "Тврђава Европа", ауторски превод шпанске драме на српски, БЕЛЕФ, Београд 2008.
  • "Бар сам свој човек, БДП, 2019-2011, награда за режију: Татјана Лукјанов.
  • Радован 2013, по мотивима истоимене драме, СКЦ Нови Сад 2013.

Преводи[уреди | уреди извор]

Новела „Обмана Бога“ преведена је на шпански[4] и португалски, роман "Шнит" на шпански[5], комад „Номади“ на каталонски са шпанског, на којем је писан (а потом је преведен на српски и изведен на том језику), а збирка прича „Трагачи“ и "Београђанке" [6] на македонски језик, док је потоња збирка преведена и на мађарски[7] а преводи се и на украјински и словеначки. "Медитерани" су преведени на словеначки. [8] Маројевићеве приче су заступљене у антологијама српске/бивше југословенске/европске прозе или књижевности на немачком језику, шпанском, италијанском, чешком и македонском и изборима на словеначком, бугарском, украјинском, пољском, бугарском, грчком и мађарском. Приче и есеји објављивани су му и на енглеском и данском језику.

Са шпанског је, између осталог, преводио књиге Ане Марије Матуте, Кларе Усон, Хорхеа Ибаргуенгоитије, Макса Ауба, Алберта Мендеса и Роберта Болања (четири књиге) а са каталонског књиге Мерсе Рудуреде, Жусепа Пла и Кима Монсоа.

Заступљеност у антологијама и пробраним изборима[уреди | уреди извор]

  • Прича Kazenski strel, y YU Blok (приредио Алеш Чар) на словеначком, Aпокалипса, Љубљана, 51-52, 2002.
  • Прича Racconto prevedibile, soddisfatto, у антологији српске приче на италијанском језику: Casablanca serba (прир. Никол Јанигро), Feltrinelli, Милан, Италија 2003.
  • Приче "Пераст" и "Војна за честа на Моана Поци" у: "Бизарни раскази" (прир. Татјана Росић), антологија савремене српске приче на македонском, Maгoр, Скопље, 2003.
  • Прича La guerra por el honor de Moana Pozzi у избору савремене српске прозе и поезије на шпанском језику (прир. Едуардо Халфон), Carátula, Гватемала, 06/2005.
  • Прича Znamení y Ztracen v samoobsluze, у антологији савремене српске приче на чешком (прир. Татјана Мицић), IP Bělehrad, 2007.
  • Прича Die goldenen Jahre des Jugo-Films у Die tragische Intensität Europas, зборнику српске прозе и поезије у рецепцији Петера Хандкеа (прир. Жарко Радаковић, Das Schreibheft 71, 2008).
  • Прича "Пераст" и есеј Ankleben verboten! у избору савремене српске књижевности на немачком (прир. Изабел Купски и Драгослав Дедовић), Neue Rundschau, Франкфурт, 3/2010,
  • Прича Der Krieg um die Ehre der Moana Pozzi y антологији савремене српске приче на немачком језику Der Engel und der rote Hund (прир. Ангела Рихтер), Noack & Block, Берлин, Немачка, 2011.
  • Weihnachtsurlaub, прича y Hotel Europa (прир. Илма Ракуса&Михаел М. Тос), aнтологији савремених европских есејиста и приповедача на немачком, Wunderhor, Хајделберг, Немачка, 2012.
  • Könyvelés, одломак романа у E-szerelem (прир. Корнелија Фараго), антологији савремене српске књижевности на мађарском, Forum Könzvkiadó Нови Сад 2012.
  • Приче "Пример чојства" и "Пример јунаштва" у антологији приповедача из бивше Југославије "Генерација 23" (прир. Александар Гаталица), Блиц, Београд 2014.
  • Прича Léta jsou beztak únavná y Odkud vítr vane (прир. Јиржи Нашинец), антологији савремених јужноисточноевропских прича на чешком, Univerzita Karlova, Nakladatelství Karolinum, Праг 2016.
  • Schnitt, одломак романа, у антологији савремене источноевропске књижевности на пољском (“lewator, Szczecin 2018, 24, 2/ 2018, прир. Павел Новаковски).
  • Прича "Пераст" (у антологији “Нови врхови: антологија постмодерних прича генерације 60-их и 70-их" у контексту српске књижевности, часопис "Прича", Београд 51, III 2021, прир. Васа Павковић и Славољуб Марковић).

Чланства у професионалним удружењима[уреди | уреди извор]

  • Српски ПЕН центар (од 2000)
  • Српско књижевно друштво (од 2001, један од оснивача)
  • Каталонски ПЕН центар (PEN català, од 2002)

Селективна библиографија[уреди | уреди извор]

  • Слободан Тишма "На гробљу пропозиција или Bela Lugoši iz Ded" (Независни, Нови Сад, 4. 11. 1997)
  • Владислава Гордић "Рат за част кратке приче" (Булевар, Нови Сад, 11. 5. 2001)
  • Зорислав Паунковић "Из визуре деведесетих" (Златна греда, Нови Сад, март 2003)
  • Весна Тријић "Исцељење" (Блиц, 28. 09. 2004)[9]
  • Мића Вујичић "Историја је раскринкана" (Данас, Београд, 4. 12. 2004)
  • Гонсало Понтон, поговор у шпанском делу издања новеле Обмана бога, Х2о
  • Саша Ћирић "Присни медитерански круг" (Златна греда, април 2006)
  • Весна Капор "Светови Медитерана" (Трећи трг, Београд 3/2006-II)http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/TreciTrg/II_3/58/download_ser_lat[мртва веза]
  • Весна Тријић "Уплашени" (Блиц, 20. 06. 2006)
  • Слободан Владушић "Путовање и писање" у књизи "На промаји", Агора Зрењанин, 2007.
  • Jасмина Врбавац "Расклапање", у књизи "Три и по", Агора, Зрењанин, 2007.
  • Мића Вујичић Хуго Бос у Земуну (Политика, 31. 07. 2007) [10]
  • Жарко Радаковић Blick aus Zemun (Schreibheft, Есен, Немачка, 71/2008)[11]
  • Жељко Граховац "Оригинални модел романескне структуре", Diwan, Градачац, Босна и Херцеговина[12]
  • Исабел Нуњес, у књизи Si un arbol cae критика Entre Barcelona y Belgrado, Aлба, Барселона 2009-
  • Татјана Росић-Илић "Ангажована стилизација" (Pressing, Ниш, 59/2009)
  • Слободан Владушић, поговор у другом издању романа "Двадесет и четири зида", Лагуна, 2010.
  • Стојан Ђорђић "Миметички поентилизам" (Београдски књижевни часопис, бр.20-21, 2010).
  • Весна Тријић "Одрастање" (Блиц, 18. 10. 2011)
  • Теофил Панчић "Скидање мрака" (Време, Београд, 15. 12. 2011)[13]
  • Златоје Мартинов "Романескно откривање скривених делова наше историје" (Република, Београд, 516-519, 1. 1. – 29. 02. 2012)[14]
  • Никола Ђоковић "Мајчина рука"
  • Владимир Арсенић "Његошоиди на слободном тржишту", портал е-новине 19. 05. 2012, [15]
  • Ненад Жупац "Невиност и ратни злочини" (Књижевни магазин, 136-137, 2012)
  • Давор Бегановић "Археологија недавне прошлости" (Ослобођење, Сарајево, Босна и Херцеговина, 14. 06. 2012) [16]
  • Марјан Чакаревић "Хибриди или о сапостојању" (Република, Београд, 532-535, 2012)[17]
  • Ненад Жупац "Цинизам и шизоидност у колективном удесу" (почетни текст тематског блока "Игор Маројевић – Иронија – обавезан састојак главног јела" у: Quorum, Загреб, Хрватска, 04/05/06 2012 као и:
  • Жељко Граховац "Игор Маројевић: прилози за поетику новог романа"
  • Весна Тријић "Истина и њене варијанте" (Кораци, Крагујевац 4-6, 2012)
  • Биљана Ћулибрк "Пружање руке" (Градина, Ниш 50-51/2013).
  • Горан Лазичић "Само критика Србина спасава" (Поља, Нови Сад, 484/ 2013) [18]
  • Давор Иванковац "Узимање мјере повијести" (Quorum, 1-2-3/2014)
  • Саша Ћирић "Сурф изнад црног таласа", (Novosti, Загреб, 1. 09. 2014) [19]
  • Денис Дерк Što to Hugo Boss radi s poglavnikom Antom Pavelićem? (Вечерњи лист, Загреб, 7. 09. 2014)[20]
  • Никола Живановић "Жене без мушкараца" (Кораци, 10-12, 2014) [21]
  • Добривоје Станојевић "Писац је рођено сироче" (Књижевни магазин, 158-162, 2014)
  • Марија Ненезић "Шта оне могу?" (Поља, Нови Сад, 489/2014) [22]
  • Саша Ћирић, поговор словеначком издању "Медитерана", ЛУД Литература 2015.
  • Гордана Влаховић "У потрази за аутентичним животом" (Сент, Нови Пазар, 34-36 2015)

Неке од књижевних анегдота[уреди | уреди извор]

Године 2003, док је Маројевић живео у Барселони у коју се из Београда одселио 2001, чилеански писац Роберто Болањо и он намеравали су да оснују фан клуб порно-глумице Моане Поци о којој је Болањо писао као о Ђоани Силвестри у роману "Удаљена звезда" и књизи прича "Телефонски позиви" а Маројевић, док није познавао Болања ни књижевно ни лично, под пуним именом у причама "Ваш. Освалд" и "Рат за част Моане Поци" у "Трагачима". Модификована верзија последње приче завршила је иначе и у "Медитеранима". Пројекат оснивања фан клуба Моане Поци као и многе друге, важније пројекте је прекинула смрт Роберта Болања. Маројевић је један од људи чији је утицај на сопствени роман "Зона" француски добитник Гонкурове награде Матјас Енар признао на последњим страницама поменуте књиге а он је и један од битнијих ликова Енаровог илустрованог романа "Tout sera oublié" ("Све ће бити заборављено").

Јавни наступи[уреди | уреди извор]

Релативно оштри, критички и иронични. Посебно у доба када је био колумниста у многим гласилима у Србији, региону и иностранству (закључно са 2013). У Србији је познат као полемичан и контроверзан. У сваком је случају издавачу и бившем функционеру Министарства за културу Зорану Хамовићу на ТВ СтудиоБ више пута аргументовано рекао да лаже https://www.youtube.com/watch?v=rO7wFBOSRU4 и напустио емисију "Ћирилица" на "ТВ Хепи" [23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „City magazine”. Архивирано из оригинала на датум 29. 08. 2016. Приступљено 25. 08. 2016. 
  2. ^ „Konstantinovo raskršće”. Архивирано из оригинала на датум 27. 08. 2016. Приступљено 25. 08. 2016. 
  3. ^ „Gledaj me”. Архивирано из оригинала на датум 16. 11. 2016. Приступљено 25. 08. 2016. 
  4. ^ „Laie”. Архивирано из оригинала на датум 21. 09. 2016. Приступљено 25. 08. 2016. 
  5. ^ Маројевић. „Igor Marojević”. trampaediciones.com (на језику: шпански). Приступљено 2021-01-05. 
  6. ^ Literatura
  7. ^ Szupernap, Mundo de prosa. „Belgrádi csajok · Igor Marojević · Könyv”. Moly (на језику: мађарски). Приступљено 2021-01-05. 
  8. ^ Ludliteratura
  9. ^ Tvorac grada
  10. ^ Politika/članak
  11. ^ „Titelmagazin”. Архивирано из оригинала на датум 16. 11. 2016. Приступљено 27. 09. 2018. 
  12. ^ Alma
  13. ^ Vreme
  14. ^ Republika
  15. ^ „e-novine”. Архивирано из оригинала на датум 16. 11. 2016. Приступљено 25. 08. 2016. 
  16. ^ Laguna
  17. ^ Republika
  18. ^ Polja
  19. ^ Portal novosti
  20. ^ Večernji
  21. ^ Laguna
  22. ^ Polja
  23. ^ „Rutube”. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2016. Приступљено 25. 08. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]