Игра

Из Википедије, слободне енциклопедије
Надвлачење конопца је лако организована, импровизирана игра која захтева мало опреме
Играчи карата, слика из 1895. године сликара Пола Сезана.

Игра је рекреативна активност која укључује једног или више учесника (играча). Дефинисана је: а) циљем који играчи покушавају да постигну, и б) неким скупом правила који одређује шта играчи могу да раде. Игре се примарно играју из уживања и забаве, али могу имати и едукативну и стимулативну улогу. Игре могу укључивати једног играча који ради сам, али чешће укључују такмичење између два или више играча. Предузимање неке акције која не спада у правила игре генерално чини фаул или варање.

Кроз целу људску историју, људи су играли игре да забаве себе и друге, и постоји огромна лепеза типова игара; за детаљније информације о неком типу погледајте везе на крају овог чланка. Филозоф Дејвид Кели (David Kelley), дефинише концепт „игре“ као „форму рекреације успостављене сетом правила која прецизирају шта се треба постићи, и дозвољена средства како би се ово постигло“. Ова дефиниција добро покрива већину случајева, али се не уклапа најбоље у игре попут ратних игара и спортова, који се често практикују не ради забаве већ како би се развиле вештине. У Филозофским разматрањима, филозоф Лудвиг Витгенштајн је тврдио да концепт „игре“ не може имати било какву јединствену дефиницију, већ да се она мора посматрати као серија дефиниција које међусобно деле „породичну сличност“. У другачијем контексту, Стефен Линарт је рекао, „Људи кажу да морате да бирате између игара и стварног живота. Мислим да је ова тврдња да постоји дихотомија веома опасна."

Многа поља технике се често примењују на проучавање игара, међу њима су вероватноћа, статистика, економија, етноматематика, и теорија игара.

Игра је структуирана форма забаве, која се обично предузима ради уживања, а понекад се користи као образовно средство.[1] Игре се разликују од рада, који се обично врши плате, и од уметности, што која је обично израз естетских или идеолошких елемената. Међутим, разлика није сасвим јасно изражена, и многе игре се исто тако сматрају радом (као што је случај са професионалним играчима навијачких спортова или игара) или уметност (као што су слагалице или игре у којима је присутна уметничка залеђина махжонг, пасијанс, или неке видео игре).

Игре се понекад играју искључиво за забаву, а понекад и ради остваривања достигнућа или награду. Оне се могу играти појединачно, у тимовима или на мрежи; аматериски или професионално. Играчи могу да имају публику неиграча, као што је то случај када се људи забављају посматрајући шаховски шампионат. Играчи у игри могу представљати своју сопствену публику док чекају на улаз у игру. Често, део забаве за децу која се играју је да одлуче ко је део њихове публике, а ко је играч.

Кључне компоненте игре су голови, правила, изазови и интеракције. Игре генерално обухвахватају менталну или физичку стимулацију, или оба аспекта. Многе игре помажу у развоју практичних способности, служе као форма вежби, или на неки других начин врше образовну, симулациону, или психолошку улогу.

Потврђено је да су још 2600. п. н. е,[2][3] игре биле универзални део људског искуства и присутне у свим културама. Краљевска игра Ура, сенет, и манкала су неке од најстаријих познатих игара.[4]

Дефиниције[уреди]

Лудвиг Витгенштајн[уреди]

Лудвиг Витгенштајн је вероватно био први академски филозоф који је адресирао дефиницију речи игра. У својим Филозофским истрагама,[5] Витгенштајн тврди да три елемента игара, као што су играње, правила, и конкуренција, не могу адекватно да дефинишу шта су игре. Од овога, Витгенштајн је извео закључак да људи примењују термин игра за низ различитих људских активности које једне с другима имају једино маргиналну сличност. Као што следеће дефиниције игре показују, овај закључак није био последњи и данас многи филозофи, попут Томаса Хурке, сматрају да је Витгенштајн погрешио, те да је дефиниција Бернарда Сјута добар одговор на проблем.[6]

Роже Кајоа[уреди]

Француски социолог Роже Кајоа, у својој књизи Les jeux et les hommes (Игре и људи),[7] дефинише игру као активност која мора да има следеће карактеристике:

  • забава: активност је одабрана ради њеног лакоћудног карактера
  • одвајање: ограничена је у времену и месту
  • неизвестност: исход активности је непредвидљив
  • непродуктивност: учешћем се не постиже ништа корисно
  • поштовање правила: активност има правила која се разликују од свакодневног живота
  • фиктивност: прати је свест о другачијој стварности

Крис Крофорд[уреди]

Дизајнер рачунарских игара Крис Крофорд, оснивач Часописа за дизајн рачунарних игара, је покушао да дефинише термин игра[8] користећи серију дихотомија:

  • Креативно изражавање је уметност, ако је направљено ради сопствене лепоте, и забава ако је направљено ради новца.
  • Забавни комад је играчка, ако је интерактиван. Филмови и књиге се наводе као примери неинтерактивне забаве.
  • Ако голови нису повезани са играњем, ради се о играчци. (Крофорд напомиње то путем своје дефиниције, (а) играчка може да постане елемент игре, ако играч одреди правила, и (б) The Sims и SimCity су играчке, а нису игре.) Ако обухвата голове, играчка је изазов.
  • Ако изазов нема „активног агента против кога се можете натицати”, то је загонетка; ако га има, ради се о конфликту. (Крофорд признаје да је ово субјективан тест. Видео игре са знатном алгоритамском верштачком интелигенцијом се могу играти као загонетке; оне обухватају патерне који се користе за избегавање духова у Пакману.)
  • Коначно, ако играч само може да надмаши опоненте, али не да их нападне и да омета њихову перформансу, конфликт је надметање. (Надметања обухватају трке и уметничко клизање.) Међутим, ако су напади дозвољени, онда се конфликт квалификује као игра.

Крофордова дефиниција се стога може приказати као: интерактивна, циљно орјентисана активност направљена ради новца, са активним учесницима против којих се игра, у којој играчи (укључујући активне агенте) могу да формирају међусобне интеракције.

Типови игара[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Definition of GAME”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 7. 5. 2017. 
  2. Soubeyrand, Catherine (2000). „The Royal Game of Ur”. The Game Cabinet. Приступљено 2008-10-05. 
  3. Green, William (2008-06-19). „Big Game Hunter”. 2008 Summer Journey. Time. Приступљено 2008-10-05. 
  4. „History of Games”. MacGregor Historic Games. 2006. Приступљено 2008-10-05. 
  5. Wittgenstein, Ludwig (1953). Philosophical Investigations. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-23127-7. 
  6. „Was Wittgenstein Wrong About Games?”. Nigel Warburton. 2007. Приступљено 2013-06-28. 
  7. Caillois, Roger (1957). Les jeux et les hommes. Gallimard. 
  8. Crawford, Chris (2003). Chris Crawford on Game Design. New Riders. ISBN 0-88134-117-7. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Игра на Викимедијиној остави