Игњат Ђурђевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Игњат Ђурђевић
Ignjat Đurđević.jpg
Игњат Ђурђевић
Датум рођења(1675-02-13)13. фебруар 1675.
Место рођењаДубровник
 Дубровачка република
Датум смрти21. јануар 1737.(1737-01-21) (61 год.)
Место смртиДубровник
 Дубровачка република

Игњат Ђурђевић (итал. Ignazio Giorgi; 13. фебруар 167521. јануар 1737) био је барокни песник и преводилац из Дубровачке републике.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се као Никола,[1] син Бернарда Ђорђића властелина у Дубровнику. У младости је почео да пише песме, од којих је више остало у рукопису. Једну омању збирку коју је објавио Људевит Гај 1855. године, зна се да је преписао и повезао извесни Матија Градић. Потписивао се млади Ђорђић у то време (по италијански) са: Нико Барње Ди Ђорђи - властелин у Дубровнику. Када се буде „заредио” у Риму 1697. године добиће као језуита, ново име Игнације. После седам година живота међу монасима језуитима у Италији, вратио се у Дубровник. Проживео је следеће две године (1704—1706) као световњак, без ризе, обучен у грађанску одећу. Затим се поново заредио, али у католичком реду Св. Бенедикта.

Писао је љубавне и духовне песме, религиозне поеме (Уздаси Мандаљене покорнице — „у шпиљи од Марсиље”)[2] (1728; 1851), преводио псалме Давидове (Салтијер Словински)[3] (1729), те саставио је обиман речник дубровачких писаца и др.

Овај његов последњи рад највише је карактеристичан за духовне тежње тог века и за општу оријентацију књижевности која је у њему створена.

Насловна страна поеме Уздаси мандаљене покорнице (1851) Игњата Ђурђевића

Његова дела је поново издавао (и осавременио) половином 19. века хрватски књижевник и новинар Људевит Гај.

Етницитет[уреди | уреди извор]

Отац му је био Бернардо Ђорђи, а мајка Тереза Златарић. Није припадао старој дубровачкој породици Ђурђевић пореклом из Рима, већ једној другој породици истог имена која је добила племићку титулу неколико година пре Игњатовог рођења.[4] Његова мајка је пореклом из српске породице Златарић. Тихомир Ђорђевић у својој књизи Македонија, на 78. страници, наводи како су Златарићи у Дубровник дошли из Македоније, позивајући се притом на познатог дубровачког Србина католика, лингвисту Пера Будманија.[5] Ђурђевић је написао једном како су „Златарићи пореклом из Србије”, а Иван Кукуљевић Сакцински да су из Мизије-Мезије (Mysis orte parentibus)[6]. Драгољуб Павловић је у дубровачком архиву пронашао документ у којем пише да су Златарићи дошли из Сребренице[7]. Ђурђевић је неколико пута у својој оставштини поменуо католички приручник на „српском језику” (lingua serviana), написан на ћирилици.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Игњације Ђорђић: "Пиесни разлике", Загреб 1855.
  2. ^ Игњацие Ђорђи: "Уздаси Мандаљене покорнице, у шпиљи од Марсиље", Загреб 1851. године
  3. ^ Инације Ђорђи: "Салтијер Словински", Венеција 1729.
  4. ^ Šime Ljubić (Simeone Gliubich). Dizionario biografico degli uomini illustri della Dalmazia. Beč, Rod. Lechner. 
  5. ^ T R Georgevitch (Тихомир Ђорђевић) (децембар 2009). Macedonia. Read Books Design. стр. 78—. ISBN 978-1-4446-7978-6. 
  6. ^ Mitrović, Jeremija D. (1992). Српство Дубровника. Београд: Српска књижевна задруга. 
  7. ^ Pavlović, Dragoljub (1957). "Novi podaci za biografiju Dominka Zlatarića". Glas SANU. стр. 25-38. 
  8. ^ „Kako je hrvatstvo na silu ušlo u Dubrovnik”. Intermagazin.rs. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]