Избиште

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Избишта.
Избиште
Izbište-Main Street.jpg
Главна улица у Избишту
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Вршац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1472
 — густина 43/km2
Положај
Координате 45°01′07″ СГШ; 21°11′07″ ИГД / 45.0185° СГШ; 21.185166° ИГД / 45.0185; 21.185166 Координате: 45°01′07″ СГШ; 21°11′07″ ИГД / 45.0185° СГШ; 21.185166° ИГД / 45.0185; 21.185166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 100 m
Површина 40,6 km2
Избиште на мапи Србије
Избиште
Избиште
Избиште на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26343
Позивни број 013
Регистарска ознака

Избиште је насеље у Србији у општини Вршац у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1472 становника.

Историја[уреди]

Најстарији сачувани писани документ у коме се помиње насељено место Избиште датира из 1660. године, а онда следи помен из 1666 године. У оба случаја то је руком писани споменар Српске православне цркве тј. свештеника, који води евиденцију о прилозима домаћинстава Пећкој патријаршији. Споменар или 'Катастих', како то тада звало, садржи листу финансијских и робних доприноса, који су по било којој обавези или добровољно, су дати Пећкој патријаршији.Овај документ је сада чува у библиотеци Српске Патријаршије.

Предања о насељу[уреди]

Селиште је, као и сва насеља,кpaj воде. Најпре се 13 фамилија населило на jyжној страни, одмах до садашњег Избишта, на коме је најпре било старо Избиште, мало село са земуницама ту су сељаци одавно цигле правили; те су многи трагови ранијег насеља уништени.Недалеко је сада циглана, где су налазили преисторијске гробове, са усправно сахрањеним мртвацима, и урне. Не зна нико које су фамилије биле на Селишту и прешле овамо.Знају да је на данашњем месту био онај ред домова као што је y најстаријем домовном протоколу забележено. Предања избиштанских родова показују да су се једни од њих доселили „из Србије", дакле свакако из северне Србије, једни изриком помињу Смедерево, а други из јужне Србије, свакако недалеко од овчег поља, и тако су се измешали и једни и други. Село има пет „сокака", али ови немају утврђена имена, него их народ назива по фамилијама, те сваки сокак има по више назива, како која фамилија xoћe себе да истакне.Школа је била преко пута „чело цркве", од набијача, а темељ од цигала.

Старине — У крају дубоки пут постоји у виноградима крст од камена који је подигла фамилија Милутиновић „града ради" (да их не туче град),а исто тако, због завета од града, петком се није брдо никад орало. Код цркве су сахрањивали попове и официре,а остале у старом гробљу,које је било накрај села, све до 1884. rодине, када је напуштено, а затим уништено и крстови развучени.Било је све по фамилијама издељено. Црква је од почетка била на данашњем месту, само је старија од ове била мала. Како је била мала и слаба, звона су била посебно обешена „на дрва". И она је била посвећена св. архангелу Михаилу, као и ова сад. Нова је била довршена 1814 године. Учитељ Крачун преко од цркве нашао је на дубини од 2 метра пећ од пpyћa, исплетену и олепљену као што су се у старо доба правиле пећи. На минеју месеца фебруара, на првим листовима, запис из 1795. године: да је то књига храма „села Избиште", а потписан као администратор Арсеније Петровиh, „парох Моравиц" (сада немачког села). Исти Арсеније Петровиh, „парох моравички", потписан је и на свима осталим минејима На минеју месеца јуна записан је паpox Трифун Иланић, 1806. године. У минеју за август записана је да су се лила звона у Загајици 23. јула 1799. године, а по запису на крајњим корицама, ново гробље је освештено 1886. године.

Топоними — Врбара (ораница), а један део од Шицарница (ту је било спремиште за време Границе); Уљманско воће (било некад воће, сад оранице) и у њој Водица (где се лече болесници) и Доње ливаде (има мала ливада, а остало је мочвара); Сирково (оранице и ливаде); Вршачки пут (оранице до Доњих ливада); Потпорањски пут (њиве); Иза циглана (ораница); Загајички пут (њиве); Селиште (оранице) и у њему Велики пут (за Мраморак); Код брешча (оранице, била два бреста); Горње ливаде (оранице); Виногради (виногради) и у њима Дубоки пут, Мраморачки пут и Бели пут (први води на гребеначке њиве, а трећи за Шушару); до Бела пута је Земља бандашка (ораница, уживала је војна банда компанијска); Уљмански виногради (виногради); Николичански виногради (виногради); Утрине (општински пашњак са три бунара) и у њима буџак или Павла Попова уга и Бабин буџак код села; Старе и Нове ледине (општинска земља, оранице); Дубока долина (ораница); Велика долина (ораница); Код Чабровљевог бунара (бунар) и у њој делови: Чело ледине, до Уљмана (ту се граничи с уљманским атаром) и Суве њиве; Иза детелине (била детелина за време Границе) или Чело детелине или Иза чергара (сад ораница) и у њој Иза дударе.

Тамишки Банат - насељавање јужног Баната[уреди]

После протеривања Турака из Баната 1716-1718. године, граница се померила на Дунав и ослобођена територија Баната је припојена Аустрији као посебна крунска област. Дугогодишњи ратови, оставили су тешке последице и дубоке трагове. Земља је била опустошена и запарложена. Огромна пространства су прикривале непроходне мочваре, а епидемије маларије, куге, колере и трбушног тифуса су дубоко косиле становништво. Већи део народа се разбежао и одбегао и само је мало староседелаца Срба и Румуна остало. За велику вредност овог земљишта знао је принц Еуген Савојски, победник у многим биткама и “ цар на бојним пољима“. Осим што је био војник, он је био изузетно мудар државник, дипломата и саветник три цара, Леополда I, Јосифа I и Карла VI. Остале су за памћење његове речи упућене цару Леополду I. “ Ја ћу вам говорити о једној земљи коју ви не познајете, о којој нисте чули. Ја сам ту земљу видео, ја сам по њеној масној, тешкој црној земљи јахао, ја сам тамо своје битке водио и волео бих да могу кроз њу да јашем као њен господар. У тој земљи не лежи само хлеб за много хиљада људи, у тој земљи је и рад за много незапослених руку. Та земља чека на нас Вас Ваше величанство! Ви имате у царству много људи који су гладни и жељни земље, поклоните ту земљу њима. Поклоните им створите им ново царство, не са мачем како се стварају царства него са ашовима и плуговима”!.

Гроф Флоримунд Мерси[уреди]

Због запуштености банатске покрајине, бечки ратни савет и дворска комора са гувернером Баната, генералом Клаудије Мерсијем, били су принуђени да израде план уређења Баната. Основне одреднице су биле – војна и политичка управа и брзи привредни препород Баната. Гроф Коловрат је рекао: “Двор неће губити време, ни прилику да Банат доведе у стање процвата”. Гроф Мерси је добро знао да до брзог привредног препорода Баната може доћи само масовном и организованом колонизацијом Немаца, који су били добре занатлије и уз то су били одани бечком двору. Немци су колонизовани највише из јужних немачких покрајина. Они су у Банат стизали Дунавом на малим, дрвеним лађама званим “улмске кутије”. Пут од Улма до Панчева, дуг 1.500 km, трајао је око два месеца и био веома напоран, јер је у свакој лађи било 150 – 200 људи.

Први колонисти су дошли у Банат већ 1718. год. Убрзо Банат постао обећана земља сиромасима широм Европе. Држава је под привилегованим условима насељавала Немце за натлије, који су били први десет година ослобођени свих пореза. Осталим насељеницима је био обезбеђен превоз, бесплатан плац и материјал за изградњу куће, оруђе за обраду земље и вишегодишње повластице. Бечка комора је, желећи да од Баната створи златни рудник, осим Немаца насељавала и друге народе, Италијане и Шпанце који су били носиоци потпуно нове привредне гране на овим просторима – цвиларства. Италијани су, осим производње свиле развили веома успешно и производњу пиринча. Из других крајева аустријске царевине и Европе, досељавали су се у Банат и други народи: Чеси. Словаци, Румуни, Срби, Мађари, Бугари, Јермени и Цинцари. Разлози њиховог насељавања су били економске природе, рађени са циљем да се у Банату покрене заостала привреда. Носиоци привредног развоја су ипак били Немци, који су са собом из западне Европе донели најсавременија оруђа за индустрију и земљорадњу.

Улмска кутија

Сесија[уреди]

Владавина Марија Терезија, позната у историји као “Терезијина епоха”, била је дуга пуних четрдесет година и запамћена је по дубоким и коренитим реформама. Статус банатских кметова је регулисано урбар Марије Терезије из 1767. год, по коме је регулисан статус положника. Одређене су дужности и обавезе и величина поседа кметова. По феудалним законима апсулистичке државе, владар је био искључиви власник земље, а кметови су били само плодоуживаоци, који су од државе узимали у закуп једну сесију земље, која износила 24 кј. Ораница 6 кј ливада 3 кј пашњака и 1 кј окућнице, на којој су плаћали порез општинским и коморским службеницима

Еуген Савојски
у Избишту Православна црква саграђена 1807-23

"Први службени попис становништва на територији данашње Војводине из 1880. показује њену шаролику етничку структуру. Од 1,2 милион грађана, 35,5 % били су Срби, 24,4 % Немци, 22,6 процената Мађари, 6,2 % Хрвати, 13,5 % Словаци и 17,5 процената Румуни. Етничке скупине различитог порекла, верске и језичке припадности нашле су се, стицајем околоности, у заједници. Међусобни утицаји били су врло јаки, што је довело до сличног начина живота, иако чврсто културно и политичко заједништво никад није остварено“.

Избиште[уреди]

Избиште се први пут помиње 1713 г. Са 23 дома. 1716. припојено је вршачком диктриту темишварском Тамишког Баната. 1717. пописано је 20 домова. 1722 намеравали су Избиштани да се преселе у Уљму, због оскудице у води. Вероватно доцније придошли су нови насељеници, јер је 1749. било већ 60 домова. 1774. припојено је Избиште илирској, а 1775. влашко-илирској регименти. Када је последња регимента организована, избиштанска компанија, којој је припадало пет села, бројала је 968 способних војника и 206 полуинвалида.

1777. отпочиње вођење црквених матрикула. После тога Избиште је добило ерарну немачку тривиалну (просту) школу.

1782. пописано је 998 становника. По једнима је садашња црква сазидана 1807., а по другима 1823.

1838. припојено је Избиште, општина и компанија, српском батаљону, а 1845. српској регименти.

1846. било је 1516. православних становника са једним свештеником.

Када је 28. априла 1849. напустила Вршац, српска војска се повукла у Избиште.

1854. пописано је 1778 душа. Избиштанској компанији припадала села: Избиште, Уљма, Загајица, и Парта, са укупно 5647 становника.

1873. ушло је Избиште у састав тамишког комитета. Исте године укинута је приватна Школа.

1894. припојена је виноградарска колонија Шушара (нем. Сандорф) (мађ.Fejertelep) општини Избишту. Прираст становништва био је: 1869.:1932, 1880.:2108 1890.:2414, 1900.:2613+302, 1910.:2776+946.

1889 била је општинска имовина 65,200 fl., а порез 1213 fl. 87 kr., 1908 била је чиста имовина 410,744 К., а укупан порез 33,942 К., од главе 13 К.

У почетку светског рата (1914) било интернирано 5 становника (1 свештеник, 1 студент филозофије, 1 трговац и 2 економа ).

8. новембра 1918. заузела је српска војска Избиште, које је припојено тороталско-тамишкој жупанији.

31. јануара 1921. пописано је 3669 душа, од којих је било Срба 2571, Чехословака 59, Словена 8, Румуна 42, Немаца 589, Мађара 400, осталих 7. Од укупног броја на Шушару отпада 1044, тако да на Избиште остаје 2623 становника.

Треба споменути и два добротвора мештана који су, схватајући важност задругарства и просвете, завештали у поменуте сврхе: 1922. год. Арса Ђурић 50 кј. земље земљорадничкој задрузи, а 1914. год. Ђура Крачун 3 куће и 30 кј. земље Читаоници. Сем читаонице, земљорадничке задруге Избиште има још и певачко друштво. Све ове културно-просветне установе спадају међу најстарије које су у овом крају основане.

1. августа 1927. одвојена је Шушара од Избишта и постала засебна општина.

19. новембра исте године извршен избор новог општинског представништва.

Познате личности[уреди]

  • Анђа Ранковић (рођ. Јовановић), народни херој, југословенски партизан, погинула у НОБ-у.
  • Занимљивости

Спорт[уреди]

ЈУЖНОБАНАТСКА ЗОНА Рекордна лига

  • Јужнобанатска зонска лига има рекордан број екикпа - чак 16. Максималан учинак.
  • ФК Полет Избиште

Демографија[уреди]

У насељу Избиште живи 1345 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,2 година (38,6 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 548 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 2.506
1953. 2.410
1961. 2.408
1971. 2.257
1981. 2.094
1991. 2.004 1.802
2002. 1.932 1.728
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
1.499 86,74 %
Роми
  
127 7,34 %
Румуни
  
16 0,92 %
Југословени
  
8 0,46 %
Мађари
  
7 0,40 %
Хрвати
  
6 0,34 %
Албанци
  
4 0,23 %
Словаци
  
3 0,17 %
Немци
  
2 0,11 %
Муслимани
  
2 0,11 %
Македонци
  
2 0,11 %
Црногорци
  
1 0,05 %
непознато
  
5 0,28 %


Избиште улична панорама

Галерија слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено (1927„Напредак Панчево,,)
  • Срби у Банату - Др.Јован Ердељановић 1928 у Избишту.
  • Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928 г.*
  • Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Felix Milecker: (Вршац 1920) библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928 г.
  • A delibláti homok hőmérséklet ingadozása-u.a. (Mathem. És természtud. Ertes. 1903)
  • Délmagyar. őskori régisiségi leletei; Milecker Felix Temesvár 1891.
  • Der europäische Flugsand J. 1873.
  • Банатски живи песак. H.Košanin. (Политика. 22/ XII-1923).
  • Пешчара П. Вујевић. У народној Енциклопедији. Кнј III pp. 328-3
  • Летопис Период 1812 – 2009 г. Пешчари Написао М. Марина:(Beč 2009) Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о селу Избишта настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани: [1]

Спољашње везе[уреди]