Николу Узуновића је на челу владе заменио Велимир Веља Вукићевић, до тада председник малобројног радикалско-дисидентског клуба посланика окупљених око Љубе Јовановића, познатог Пашићевог противника. Сам он није имао никаквог политичког угледа. Унутар Радикалне странке тада је било три групације: Пашићевци (присталице Пашића), група окупљена око Главног одбора Радикалне странке (на челу са Марком Трифковићем, а овој групи припадао је и Божидар Максимовић) и група око Љубе Јовановића (најмалобројнија; њој је припадао и Вукићевић). Вукићевић је имао свега десетак страначких другова око себе када је формирао владу. Велики део Радикалне странке био је против њега. Долазак Вукићевића на чело владе довео је и до расцепа унутар Демократске странке јер је у владу ушао „дворски човек“, Војислав Маринковић, противник Љубомира Давидовића. Владом нису били задовољни ни ХРСС ни ЈМО.
Избори заказани за 11. септембар 1927. године више су одговарали Радикалној странци него опозиционим грађанским странкама. Владини кругови намеравали су да оснују неку „четврту странку“ која би осигурала њене интересе. Избори су замишљени као средство за слабљење опозиције и јачање владе која је требало да постане најмоћнији фактор у политици Краљевине. Опозиција је стога у предизборној акцији изложена веома оштрим прогонима. Влада није презала ни од каквих метода. Отворено је опозиционим бирачима онемогућавано да дођу на биралишта. Полиција је вршила јак притисак на ХРСС и Комунистичку партију (односно Републикански савет радника и сељака). Владини агенти су Павлу Радићу (потпредседнику ХРСС) задали теже повреде код Скопља и присилили га да се врати у Загреб. Од укупно 3.375.000 уписаних бирача на биралишта је изашло око 2.300.000. Народна радикална странка добила је 112 мандата, ХСС 61, ДС 59, СЛС 20, ЈМО 9. Изборни резултати показали су се лошим по Радикале, иако су добили већину у Скупштини (у односу на претходних 142 мандата био је то осетан пад). ХРСС је изгубила 6 мандата, али су Демократе значајно напредовале – од 36 на 59.
