Избор домаћина Европског првенства у фудбалу 2020.

С Википедије, слободне енциклопедије

Избор домаћина Европског првенства 2020. је процес у којем је изабрана локација одржавања 16. Европског првенства, које се одржава 2021, али је познато под именом Европско првенство 2020. (енгл. Euro 2020. Процес је званично почео 21. марта 2012, док су кандидатуре подношене крајем 2013. и почетком 2014. Упркос интересовању за организацију од стране Турске, заједничку организацију од стране Шкотске, Републике Ирске и Велса, као и заједничу организацију Азербејџана и Грузије, УЕФА је 6. децембра 2012. објавила да ће првенство бити одржано у више градова широм Европе, у част обиљежавања 60. годишњице од организовања првог Европског првенства.

Позадина[уреди | уреди извор]

Европско првенство 2020. друго је Европско првенство на којем учествују 24 репрезентације, након првенства 2016.

Првобитни процес кандидатура[уреди | уреди извор]

Првобитно је предвиђено да ће првенство бити одржано у једној, двије или три државе. У случају да више држава заједнички организује првенство, те државе морају да имају заједничку границу. Остала правила су:[1]

  • Првенство могу да организују само 54 чланице УЕФА;
  • Заједничка кандидатура двије државе чланице су дозвољене и, у посебним околностима, могу се разматрати и заједничке кандидатуре три државе чланице;
  • Услови које стадиони морају да испуне су:
    • 2 стадиона са 50,000 мјеста
    • 3 стадиона са 40,000 мјеста
    • 4 стадиона са 30,000 мјеста

Распоред[уреди | уреди извор]

На дан 21. марта 2012. УЕФА је објавила да ће процес кандидатуре започети ако стигне више од једне захтјева до 15. маја 2012.[2] Без упућивања другог захтјева, УЕФА је потврдила да ће домаћин бити објављен 15. маја. На дан 16. маја 2012. УЕФА је објавила да, пошто је примила више од једног захтјева, отвара свој званични процес за избор домаћина и дозвољава свакој од 54 чланице да поднесу кандидатуру, иако су изабрале да не искажу интересовање за организацију прије рока. УЕФА је 30. јуна 2012. објавила временску линију за остатак процедуре.[3]

Фаза Датум Напомене
Прва 21. март 2012. Објављивање интересовања[2]
15. мај 2012. Последњи датум за достављање „писма интересовања“ УЕФА[2]
Друга 30. јун 2012. УЕФА објављује временску линију за остатак процеса кандидатура[3]
Јул / децембар 2012. Дискусија између УЕФА и свих фудбалских савеза[3]
6. децембар 2012. Одлука о промјени формата, по којој ће се првенство одржати широм Европе[4]
28. март 2013. Потврда правила и захтјева кандидатуре
Април 2013. Објављивање захтјева кандидатуре и отварање фазе кандидатуре
Септембар 2013. Званична потврда о кандидатури од стране фудбалских савеза
Април / мај 2014. Подношење досијеа кандидатуре и почетак фазе процјене
Септембар 2014. Објављивање градова домаћина од стране извршног комитета УЕФА

Изражавање интересовања за организацију[уреди | уреди извор]

На прољеће 2012. кандидатуру за организацију првенства поднијела је Турска, а заједничку кандидатуру поднијели су Шкотска, Ирска и Велс, као и Азербејџан и Грузија.[5][6] Рок за подношење интересовања био је 15. мај 2012. у поноћ, али је УЕФА објавила да ће прихватити и кандидатуре 16. маја.[3][7]

Фаворит за организацију је била Турска, али је она поднијела кандидатуру за организацију Олимпијских игара 2020 у Истанбулу, а пошто се и Олимпијске игре и Европско првенство одржавају исте године, то је дјеловало као препрека за организацију Европског првенства.[8][9] Објављено је да је предсједник УЕФА — Мишел Платини, обећао Турској организацију првенства, али је УЕФА то демантовала.[10]

Келтске нације (Шкотска, Република Ирска и Велс), поднијеле су касну кандидатуру, која је настала као резултат мањка интересовања из остатка Европе, осим Турске.[6][11]

Заједничка кандидатура Азербејџана и Грузије такође је доведена у питање због тежњи Азербејџана да Баку буде домаћин Олимпијских игара 2020.[12] На дан 15. маја 2012, неколико сати након што су Шкотска, Република Ирска и Велс поднијеле заједничку кандидатуру, министар спорта Грузије — Владимир Варџелашвили, објавио је да Грузија намјерава да поднесе кандидатуру за самосталну организацију првенства,[13] али је девет дана касније, Азербејџан обавијестио УЕФА да ће упутити заједничку кандидатуру са Грузијом, након што Баку није ушао у ужи избор за организацију Олимпијских игара 2020.[14]

Неколико других држава је пружило мањи напор за организацију првенства, али никад нису поднијели званичну кандидатуру. Међу њима су заједнички приједлог Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске, појединачно Белгије, Њемачке и Холандије, као и приједлог Румуније за заједничку кандидатуру са Мађарском или Бугарском.[15][16][17][18][19][20]

Промјена формата[уреди | уреди извор]

На дан 30. јуна 2012, на конференцији за новинаре дан прије финала Европског првенства 2012, предсједник УЕФА — Мишел Платини, изјавио је да ће се првенство 2020. умјесто да буде одржано у једној држави или у заједничкој организацији више држава, можда одржати у 12 или 13 градова широм Европе.[4] Сличан формат је кориштен за првенства у млађим категоријама за мушкарце и жене. На дан 6. децембра 2012, УЕФА је објавила да ће првенство 2020. бити одржано у више градова у Европи како би се обиљежила 60 годишњица од оснивања првенства.[21][22] Платини је изјавио да је то била логична одлука у вријеме тешке финансијске ситуације у Европи.[23]

Распоред процеса[уреди | уреди извор]

  • 28. март 2013: потврда захтјева за кандидатуру [24]
  • 26. април 2013: објављивање правила кандидатуре, захтјева за кандидатуру и покретање фазе кандидатура
  • 12. септембар 2013: формална потврда градова кандидата од стране фудбалских савеза
  • 20. септембар 2013: објављивање градова кандидата од стране извршног комитета УЕФА[25]
  • 25. април 2014: подношење досијеа кандидатуре
  • 19. септембар 2014: објављивање градова домаћина од стране извршног комитета УЕФА

Избор стадиона[уреди | уреди извор]

На дан 25. јануара 2013, извршни комитет УЕФА потврдио је принципе за избор стадиона за организацију првенства:[26][27]

  • Дванаест градова ће организовати по четири утакмице (познато као „стандардни пакет“), које се састоје од три утакмице групне фазе и једне утакмице осмине или четвртфинала. Тринаести град ће организовати полуфинале и финале (познато као „финални пакет“). Сваки град може да користи само по један стадион. Свака држава чланица може да поднесе кандидатуру за оба пакета, са једним или два града, али ће бити изабран само по један град из сваке државе.
  • Минималан капацитет стадиона за полуфинале и финале је 70,000, за четвртфинале 60,000, док је за осмину финала и групну фазу минималан капацитет 50,000. мјеста. Дозвољена су два изузетка, за стадионе минималног капацитета од 30,000 за утакмице групне фазе и осмине финала. Сви планирани радови на стадионима морају да почну до 2016.
  • За утакмице групне фазе, максимум двије државе домаћина могу да буду извучене у истој групи, док се свакој држави домаћина која се квалификује за завршницу првенства гарантује да ће играти на свом стадиону двије утакмице у групној фази, али нема гаранција да ће играти утакмице нокаут фазе на свом стадиону. Приликом одређивања које ће двије државе бити домаћини у којој групи, води се рачуна о удаљености између двије државе (лет од једног до другог града домаћина не смије да траје дуже од два сата).
  • Свака репрезентација која се квалификује за првенство може да организује свој камп било гдје, без обавезе да буде стационирана у некој од држава домаћина.
  • Сваки град домаћин мора да има минимум два аеродрома или два одвојена терминала на једном аеродрому, како би се раздвојили супарнички навијачи.[28]

У мају 2013, предсједник УЕФА — Мишел Платини, изјавио је да је његов лични приоритет да домаћини буду стадиони који никада нису били домаћини Европског првенства.

Интересовање за организацију[уреди | уреди извор]

Рок за подношење пријава за организацију био је 12. септембар 2013.[25] На дан 20. септембра, УЕФА је објавила да су 32 државе поднијеле кандидатуру за организовање првенства.[29][30] Од 32 државе које су поднијеле кандидатуру, њих 19 није било домаћин завршнице Европског првенства раније (означене су са *), док ни Хрватска ни Србија нису никада били домаћин неког међународног фудбалског такмичења као самосталне државе; градови у Србији и Хрватској били су домаћини финалних утакмица на првенству 1976. као дио Југославије.

Укупно су 32 државе поднијеле кандидатуру за организовање првенства:

Повлачење кандидатуре[уреди | уреди извор]

Фудбалски савез Финске, повукао је кандидатуру 4. марта 2014, јер стадион није испуњавао услове за организацију утакмица.[58] Фудбалски савез Чешке је такође повукао кандидатуру у марту 2014, јер Влада Чешке није могла да обезбиједи гаранције за изградњу новог стадиона.[59]

Фудбалски савез Италије је повукао кандидатуру Милана, изабравши [[Стадион Олимпико |Олимпико]] у Риму као јединог кандидата.[60]

Током априла 2014, неколико фудбалских савеза је повукло кандидатуру, прије него што су достављене коначне кандидатуре 25. априла. Кандидатуру су повукле четири државе које су биле домаћин Европског првенства у прошлости: фудбалски савез Швајцарске је повукао кандидатуру Сент Јакоб Парка у Базелу, који је био домаћин првенства 2008,[61] фудбалски савез Пољске је повукао кандидатуру Националног стадиона у Варшави и стадиона Силесијан у Хожов, који су били домаћини првенства 2012, док је фудбалски савез Украјине повукао кандидатуру Донбас арене у Доњецку, која је такође била домаћин првенства 2012;[62] фудбалски савез Француске је повукао кандидатуру стадиона Парк Олимпик Лион у Лиону, који је био домаћин првенства 2016.[61] Све четири државе су кандидатуру повукле након што су процијенили да су им шансе за добијање организације минималне.[63] Иако су били фаворити да организују финале, фудбалски савез Турске је повукао кандидатуру Олимпијског стадиона Ататурк са циљем да добију организацију Европског првенства 2024.[64]

Фудбалски савез Португала повукао је кандидатуре Стадиона свјетлости у Лисабону и Стадиона Драгао у Порту због недостатка подршке локалних власти;[65] фудбалски савез Чешке је повукао кандидатуру планираног новог националног стадиона у Прагу, због недостатка финансијских гаранција градских власти;[63] фудбалски савез Хрватске је повукао кандидатуру због финансијских проблема.[66] Кандидатуре су повукли још фудбалски савез Јерменије,[62] фудбалски савез Грчке,[62] фудбалски савез Казахстана[62] и фудбалски савез Србије.[62]

Стадиони кандидати[уреди | уреди извор]

Коначни списак кандидатура објављен је 26. априла 2014, а одлуку о градовима домаћинима донио је извршни комитет УЕФА 19. септембра 2014. Поднесене су двије кандидатуре за финални пакет, од којих је једна била успјешна и 19 кандидатура за стандардни пакет, од којих је првобитно 12 било успјешно, али је Бриселу одузето домаћинство 7. децембра 2017.[67][68]

Градови који су били кандидати за домаћина Европског првенства 2021.
Црвена: кандидатуре за стандардни пакет; Жута: кандидатуре за стандардни и финални пакет
Држава Град Стадион Капацитет Пакет
 Азербејџан Баку Олимпијски стадион 68,700 Стандардни пакет
 Бјелорусија Минск Стадион Трактор 16,500 (са планираним проширењем капацитета до 33,000) Одбијен стандардни пакет
 Belgium Брисел Евростадион (предложени нови национални стадион) 50,000 (потенцијално 60,000) Стандардни пакет (касније отказан)
 Бугарска Софија Стадион Васил Левски 43,000 (са планираним проширењем капацитета до 50,000) Одбијен стандардни пакет
 Данска Копенхаген Стадион Паркен 38,065 Стандардни пакет
 Енглеска Лондон Вембли 90,000 Финални пакет (и повучен стандардни пакет)
 Њемачка Минхен Алијанц арена 67,812 (са планираним проширењем капацитета до 75,000) Стандардни пакет (и повучен финални пакет)
 Мађарска Будимпешта Пушкаш арена 56,000 (предложен нови стадион капацитета 68,000) Стандардни пакет
 Ирска Даблин Стадион Авива 51,700 Стандардни пакет
 Израел Јерусалим Стадион Теди 34,000 (са планираним проширењем капацитета до 53,000) Одбијен стандардни пакет
 Италија Рим Стадион Олимпико 72,698 Стандардни пакет
 Македонија Скопље Арена Тоше Проески 33,460 Одбијен стандардни пакет
 Холандија Амстердам Јохан Кројф арена 53,052 (са планираним проширењем капацитета до 55–56,000) Стандардни пакет
 Румунија Букурешт Национални стадион 55,600 Стандардни пакет
 Русија Санкт Петербург Стадион Санкт Петербург 69,500 (у изградњи у току кандидатуре) Стандардни пакет
 Шкотска Глазгов Хемпден парк 52,063 Стандардни пакет
 Шпанија Билбао Сан Мамес 53,332 Стандардни пакет
 Шведска Солна, Стокхолм Френдс арена 50,000 Елиминисан стандардни пакет
 Велс Кардиф Миленијум 74,500 Елиминисан стандардни пакет

На дан 10. септембра 2014. УЕФА је објавила процјену извјештаја о 19 кандидатура.[69][70] Прије гласања 19. септембра 2014, УЕФА је оцијенила да кандидатуре Бјелорусије (Минск), Бугарске (Софија), Македоније (Скопље) и Израела (Јерусалим) не задовољавају све потребне услове и нису учествовали у фази избора.[71]

Гласање[уреди | уреди извор]

Процедура[уреди | уреди извор]

Процедура за гласање за стадионе домаћине одобрена је 13. маја 2014. од стране извршног комитета УЕФА и састоји се од четири фазе:[72]

  • у првој фази, гласа се за домаћина финалног пакета;
  • у другој фази, бирају се стадиони домаћини четвртфинала;
  • у трећој и четвртој фази бирају се стадиони домаћини осмине финала. Избор ће бити заснован на регионалним зонама, које су одређене у августу 2014.
    • У трећој фази, из зона из којих нису изабрани стадиони у прве двије фазе, бирају се побједници;
    • у четвртој фази, бирају се побједници и домаћини преосталих утакмица.

Гласање је вршено помоћу тајних куглица, а гласање није било дозвољено члановима извршног комитета УЕФА који су повезани за државама кандидатима.[73]

Церемонија на којој је објављено који су стадиони изабрани, одржана је 19. септембра 2014? у 13.00 по Средњоевропском љетњем времену, у Женеви, одмах након гласања које је одржано раније тог јутра.[74]

Сума[уреди | уреди извор]

Локација стадиона на којима се одржава Европско првенство 2021..
Плава: групна фаза, полуфинале и финале.
Зелена: групна фаза и четвртфинале.
Жута: групна фаза и осмина финала

На дан 19. септембра 2014, изабрано је и објављено 13 градова домаћина:[75]

С обзиром на то да Минск, Софија, Скопље и Јерусалим нису испунили услове УЕФА и нису учествовали у гласању, Кардиф и Стокхолм су једини градови кандидати који нису изабрани.[71]

Прва фаза[уреди | уреди извор]

У првој фази, изабран је град домаћин полуфинала и финала. Минхен је повукао кандидатуру прије почетка гласања и Лондон је изабран као једини кандидат..[71]

Град Гласови
Енглеска Лондон
Њемачка Минхен п

Друга фаза[уреди | уреди извор]

У другој фази, изабрана су четири града домаћина утакмица четвртфинала, као и утакмица групне фазе. Сваки од изабраних градова биће домаћин по једне утакмице у четвртфиналу и по три утакмице у групној фази. Било је седам кандидата, са стадионима капацитета од најмање 60.000 мјеста. Сваки члан који је гласао давао је четири бода за први избор, три бода за други избор, два за трећи и један бод за четврти избор. Побиједила су четири стадиона са највећим бројем бодова.[71]

Град Бодови
Њемачка Минхен 38
Азербејџан Баку 37
Русија Санкт Петербург 29
Италија Рим 20
Белгија Брисел 11
Велс Кардиф 3
Мађарска Будимпешта 2

Трећа фаза[уреди | уреди извор]

У трећој фази, изабрани су градови из географских зона, који нису изабрани у прве двије фазе, као домаћини по једне утакмице осмине финала и по три утакмице групне фазе. Шест географских зона су:

  • Зона 1 (Сјеверозапад): Енглеска, Република Ирска, Шкотска, Велс
  • Зона 2 (Скандинавија): Данска, Шведска
  • Зона 3 (Исток): Азербејџан, Бјелорусија, Русија
  • Зона 4 (Централно-источни дио): Бугарска, Македонија, Мађарска, Румунија
  • Зона 5 (Централни дии): Белгија, Њемачка, Холандија
  • Зона 6 (Јужни-медитерански дио): Италија, Израел, Шпанија

Прије гласања, стадиони у Бјелорусији (Минск), Бугарској (Софија), Македонији (Скопље) и Израелу (Јерусалим), дисквалификовани су јер нису испунили услове кандидатуре и нису учествовали у последње двије фазе.[71]

Од шест зона, из зона 1 3, 5 и 6 већ су изабрани стадиони у прве двије фазе, тако да су у трећој фази учествовали градови из зона 2 и 4.[71]

Четврта фаза[уреди | уреди извор]

У четвртој фази, изабрано је последњих шест стадиона, од стадиона који су преостали, који ће бити домаћини по једне утакмице осмине финала и по три утакмице групне фазе. Сваки члан који је гласао давао је шест бода за први избор, пет за други избор, четири за трећи, три за четврти, два за пети и један бод за шести избор. Побиједили су шест стадиона са највећим бројем бодова.[71]

Град Бодови
Холандија Амстердам 58
Република Ирска Даблин 55
Шпанија Билбао 50
Мађарска Будимпешта 48
Белгија Брисел 43
Шкотска Глазгов 22
Велс Кардиф 21
Шведска Стокхолм 18

Изабрани стадиони[уреди | уреди извор]

Првобитно је изабрано 13 стадиона, али извршни комитет УЕФА је 7. децембра 2017. одузео домаћинство Бриселу због кашњења на изградњи новог стадиона, који је предложен за домаћина. Три утакмице групне фазе и једна утакмица осмине финала које су требале да се играју у Бриселу, премјештене су у Лондон, због чега је Вембли стадион на којем ће бити одиграно највише утакмица — укупно седам, јер је раније изабран за домаћина полуфинала и финала.[76]

Држава Град Стадион Капацитет Утакмице Претходно домаћин (напомене)
 Азербејџан Баку Олимпијски стадион 68,700 (нови стадион) четвртфинале и ГФ —
 Белгија Брисел Евростадион 50,000 (потенцијално 60,000) осмина и ГФ
(касније отказано)		 1972, 2000
 Данска Копенхаген Стадион Паркен 38,065 осмина и ГФ —
 Енглеска Лондон Вембли 90,000 финале и полуфинале
(осмина и ГФ касније додате)		 1996
 Њемачка Минхен Алијанц арена 67,812 (са планираним проширењем капацитета до 75,000) четвртфинале и ГФ 1988
 Мађарска Будимпешта Пушкаш арена 56,000 (предложени нови стадион капацитета 68,000) осмина и ГФ —
 Ирска Даблин Стадион Авива 51,700 осмина и ГФ —
 Италија Рим Стадион Олимпико 72,698 четвртфинале и ГФ 1968, 1980
 Холандија Амстердам Јохан Кројф арена 54,990 осмина и ГФ 2000
 Румунија Букурешт Национални стадион 55,600 осмина и ГФ —
 Русија Санкт Петербург Стадион Санкт Петербург 69,500 четвртфинале и ГФ —
 Шкотска Глазгов Хемпден парк 52,063 осмина и ГФ —
 Шпанија Билбао Сан Мамес 53,332 осмина и ГФ 1964

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „2016 bidding process given green light”. UEFA.com. UEFA. 13. 12. 2008. Приступљено 2. 2. 2021. 
  2. ^ а б в „Bidding process for UEFA EURO 2020 decided”. UEFA.org. UEFA. 21. 3. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  3. ^ а б в г „UEFA EURO 2020 bidding timeline and UEFA Super Cup hosts approved”. UEFA.com. UEFA. 30. 6. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  4. ^ а б „UEFA EURO 2020 to be held across continent”. UEFA.org. 6. 12. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  5. ^ „TFF Başkanı'ndan Açıklama” [TFF President Announcement] (на језику: турски). Turkish Football Federation. 17. 4. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  6. ^ а б „Scotland and Wales FAs may look to Ireland to aid Euro 2020 bid”. Raidio Teilifís Éireann Sport. RTÉ. 15. 5. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  7. ^ „Georgia, Azerbaijan plan bid to co-host Euro 2020”. Sports Illustrated. Time Inc. Sports Group. 7. 3. 2012. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  8. ^ Warshaw, Andrew (27. 4. 2012). „German decision not to bid for Euro 2020 spells bad news for Istanbul Olympic campaign”. insidethegames.biz. Приступљено 2. 2. 2021. 
  9. ^ „Rogge tells Turkey, Olympics or Euros but not both”. The Times of India. The Times Group. 8. 5. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  10. ^ „UEFA: Platini didn't 'promise' Euro 2020 to Turkey”. The Times of India. Delhi: The Times Group. 20. 1. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  11. ^ „Scotland and Wales consider late joint bid to stage Euro 2020”. The Guardian. London: Guardian Media Group. 14. 5. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  12. ^ „Azerbaijan Only Pitching to Win Olympics Not UEFA Euro 2020”. WorldFootballInsider.com. 8. 3. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  13. ^ „Georgia makes solo bid for Euro 2020”. AFP. 15. 5. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  14. ^ „Azerbaijan, Georgia renew joint EURO 2020 bid”. FIFA.com. FIFA. 25. 5. 2012. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  15. ^ „Haalt België Euro 2020 of WK −20 binnen?”. belgiumsoccer.be (на језику: холандски). 12. 4. 2010. Приступљено 2. 2. 2021. 
  16. ^ „Drei Länder für eine Fußball-EM” [Three countries for one European Championship]. dw.de (на језику: њемачки). Deutsche Welle. 8. 7. 2010. Приступљено 2. 2. 2021. 
  17. ^ „Bulgaria confirma: vrea sa organizeze EURO 2020 impreuna cu Romania” [Bulgaria confirms: it wants to host Euro 2020 with Romania]. HotNews.ro (на језику: румунски). 19. 11. 2007. Приступљено 2. 2. 2021. 
  18. ^ „Niersbach: EM-Bewerbung wäre "reizvoll"” [Niersbach: Euro hosting would be "attractive"]. FIFA.com (на језику: њемачки). FIFA. 4. 3. 2012. Архивирано из оригинала 04. 07. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  19. ^ „România şi Ungaria vor să organizeze Euro 2020 sau 2024”. România Liberă (на језику: румунски). 28. 9. 2010. Архивирано из оригинала 22. 10. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  20. ^ „KNVB richt zich nu op binnenhalen EK 2020” (на језику: холандски). NU.nl. 10. 3. 2011. Приступљено 2. 2. 2021. 
  21. ^ „A EURO for Europe”. UEFA.org. UEFA. 6. 12. 2012. Архивирано из оригинала 02. 06. 2016. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  22. ^ „European Championship: Uefa to hold 2020 finals across continent”. BBC Sport. 6. 12. 2012. Приступљено 2. 2. 2021. 
  23. ^ Riach, James (6. 12. 2012). „Euro 2020 to be hosted across Europe, Uefa announces”. The Guardian. London. Приступљено 2. 2. 2021. 
  24. ^ „UEFA EURO 2020 Bid Regulations” (PDF). UEFA.com. Приступљено 2. 2. 2021. 
  25. ^ а б „2020 bids on Dubrovnik agenda”. UEFA.org. 5. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  26. ^ „Thirteen cities to host UEFA EURO 2020”. UEFA.org. 25. 1. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  27. ^ „North to South – East to West”. UEFA.org. 25. 1. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  28. ^ „UEFA say that Euro 2012 hosts must be served by an airport with at least two terminals”. RTÉ News. 24. 1. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  29. ^ Conway, Richard. „FA says Istanbul is 'front runner' for Euro 2020 semi-finals and final”. BBC Sport. Приступљено 2. 2. 2021. 
  30. ^ а б „Thirty-two FAs considering EURO 2020 bids”. UEFA.org. 20. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  31. ^ „L'URBSFA pose sa candidature pour l'Euro 2020” (на језику: француски). Royal Belgian Football Association. 11. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  32. ^ „FA confirm Euro bid”. The Football Association. 20. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  33. ^ „DFB bewirbt sich mit München um die EURO 2020” (на језику: њемачки). German Football Association. 30. 8. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  34. ^ „La Peineta opta a ser sede del Euro 2020” (на језику: шпански). El Mundo Deportivo. 12. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  35. ^ „TFF, UEFA Euro 2020 ev sahipliği için müracaatta bulundu” (на језику: турски). Turkish Football Federation. 9. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  36. ^ а б „Ukraine wants to host EURO 2020”. YTP UTR TV. 12. 9. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  37. ^ „Azerbaijan joins the race for Euros 2020 hosting with new Baku venue”. Insideworldfootball.com. 12. 9. 2013. Архивирано из оригинала 29. 11. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  38. ^ „Application for participation in the final tournament of Euro 2020” (на језику: руски). Belarus Football Association. 11. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  39. ^ „Bulgaria submits Euro 2020 Bid”. Novinite.com. 4. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  40. ^ „Hrvatska gradi nacionalni stadion za EURO 2020” (на језику: хрватски). Croatian Football Federation. 20. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  41. ^ „Czechs want to co-host Euro 2020”. The New Zealand Herald. 4. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  42. ^ „Bid confirmed”. The Copenhagen Postn. 20. 9. 2013. Архивирано из оригинала 21. 09. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  43. ^ „Virallista: Palloliitto yrittää vuoden 2020 EM-futispelejä Helsinkiin”. Ilta-Sanomat. 13. 9. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  44. ^ „France tabs Lyon as Euro 2020 venue”. FIFA. 11. 9. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  45. ^ „Pályázat a 2020-as Eb-rendezésre, indul az MLSZ stadionfejlesztési programja” (на језику: мађарски). Hungarian Football Association. 10. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  46. ^ „Irish bid to host Euro 2020 matches confirmed”. RTE Sport. 21. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  47. ^ „Teddy filed as a candidate for Euro 2020” (на језику: хебрејски). sites.one.co.il. 11. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  48. ^ „Македонија се кандидира за организатор на ЕП 2020” (на језику: македонски). Nova Makedonija. 14. 9. 2013. Архивирано из оригинала 14. 9. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  49. ^ „Arena wil weer uitbreiden” (на језику: холандски). Het Parool. 24. 4. 2014. Приступљено 2. 2. 2021. 
  50. ^ „Stadion Narodowy oficjalnym kandydatem Euro 2020” (на језику: пољски). Sport.pl. 9. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  51. ^ „Euro 2020: Federação admite candidatar Lisboa ou Porto” (на језику: португалски). Maisfutebol. 12. 9. 2013. Архивирано из оригинала 14. 08. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  52. ^ „Intrăm în linie dreaptă pentru Euro 2020: "Am depus dosarul, vom avea minimum două meciuri DACĂ sîntem aleşi"” (на језику: румунски). Gazeta Sporturilor. 16. 1. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  53. ^ „Sandu confirmă OFICIAL: România va candida pentru organizarea CE 2020! Când va decide UEFA cui acordă Euro” (на језику: румунски). Prosport. 23. 1. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  54. ^ „Football Union of Russia to name St. Petersburg as a candidate city for Euro 2020”. Приступљено 2. 2. 2021. 
  55. ^ „Belgrade files candidacy for hosting European Football Championship 2020”. Blic Online. 10. 9. 2013. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  56. ^ „Sverige bekräftar: Har ansökt om EM 2020” (на језику: шведски). Fotbollskanalen.se. 12. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  57. ^ „Die Schweiz bewirbt sich” (на језику: њемачки). Neue Zürcher Zeitung. 5. 9. 2013. Приступљено 2. 2. 2021. 
  58. ^ „SPL vetäytyy EURO2020-hausta, tähtäimessä Super Cup 2019” (на језику: фински). Suomen Palloliitto. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  59. ^ „Czechs give up candidacy to host Euro 2020”. The Washington Times. 26. 3. 2014. Приступљено 2. 2. 2021. 
  60. ^ „International: Stadio Olimpico chosen by Italian Football Federation for Euro 2020 bid”. Sky Sports. Приступљено 2. 2. 2021. 
  61. ^ а б „Football: Swiss, French cities pull out of Euro 2020 race”. Channel News Asia. Архивирано из оригинала 30. 05. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  62. ^ а б в г д „Nineteen countries still bidding for Euro 2020, 13 drop out”. Reuters. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  63. ^ а б „Football: Prague, Poland pull out of Euro 2020 contention”. Channel News Asia. Архивирано из оригинала 26. 04. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  64. ^ „Favourite Turkey drops bid for Euro 2020 final, targets hosting 2024 event alone”. The StarPhoenix. Архивирано из оригинала 26. 04. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  65. ^ „Portugal pulls out of bidding for Euro 2020”. The Portugal News. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  66. ^ „Croatia abandons candidacy to organize European Football Championship”. Croatian Times. Архивирано из оригинала 26. 04. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  67. ^ „19 bids received for UEFA EURO 2020”. UEFA.org. 26. 4. 2014. Архивирано из оригинала 26. 04. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  68. ^ „Euro 2020: Wembley to host seven matches after Brussels loses right to host games”. BBC Sport. 7. 12. 2017. Приступљено 2. 2. 2021. 
  69. ^ „UEFA EURO 2020 bid evaluation report published”. UEFA.com. 10. 9. 2014. Приступљено 2. 2. 2021. 
  70. ^ „UEFA Euro 2020 evaluation report” (PDF). UEFA.com. Приступљено 2. 2. 2021. 
  71. ^ а б в г д ђ е „London to host UEFA EURO 2020 final”. UEFA.org. 19. 9. 2014. Архивирано из оригинала 16. 08. 2016. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  72. ^ „UEFA maintains stand against racism”. UEFA.org. 13. 5. 2014. Приступљено 2. 2. 2021. 
  73. ^ „UEFA Euro 2020 Bid Regulations” (PDF). UEFA.com. Приступљено 2. 2. 2021. 
  74. ^ „UEFA EURO 2020 hosts to be revealed in Geneva”. UEFA.com. 14. 8. 2014. Приступљено 2. 2. 2021. 
  75. ^ „Wembley to stage UEFA EURO 2020 final”. UEFA.com. 19. 9. 2014. Приступљено 2. 2. 2021. 
  76. ^ „EURO 2020 to open in Rome, more London games, venues paired”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 7. 12. 2017. Приступљено 2. 2. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избор_домаћина_Европског_првенства_у_фудбалу_2020.&oldid=26888946”