Извор Касталија у Делфима

С Википедије, слободне енциклопедије
Извор Касталија у Делфима

Извор Касталија у Делфима који носи назив по нимфи Касталији (грч. Κασταλία) из грчке митологије,[1] саграђен је за време Првог светог рата (600—586. године п. н .е). Како се по предању на овом извору, након борбе са Питоном Аполон обредно опрао. Тај исти обред касније ће понављати и сама Питија пре прорицања, али и ходочасницима у Делфе, којима је заправо и био намењен за умивање пре уласка у светилиште, али и за пуњење цистерни гимназијума, које су служиле за купање и ритуални обред спортиста.[2]

Положај[уреди | уреди извор]

Археолошки локалитет Делфи

Извор Касталија налази се на успону од гимназијума према врху процепа, у подножју високих стена Федраида, на једној од падини планине Парнас, непосредно уз пут на месту где он прелази у велики завој ка пророчишту Делфи, на приближно 538 m надморске висине. Удаљен је око 15 km југозападно од града-луке Кира у Коринтском заливу и 180 km од Атине.

До извор Касталија у Делфима могло се прићи из два правца: морем преко луке Итеа и копном преко Беотије, након проласка кроз светилиште Атине проније (Pronaia) у Мармарији.

Источно од археолошког налазишта (на коме се налази и извор) су данашњи Делфи - општина у чијем саставу је и место Хрисо, које се у античко доба звало Криса. Поред ње пролази модеран ауто-пут који повезује Амфису са Итејом и Араховом.

Краћа историја Делфа[уреди | уреди извор]

Детаљније: Делфи

Делфи се као село јављају већ у рано бронзано доба, упоредо са насељима као што су Тиринт, Микена, Орхоменос (Беотија) и друга. Врло рано постали су место култа. Било је то у касномикенском периоду, које је припадало божанствима Геји и Посејдону.

Грци су Делфе сматрали не само средиштем Хеладе него и света. Као светилиште и средиште Аполоновог култа у антици, прихвата се од 8. века п. н . е. Оно је пронело славу Делфа по читавом античком свету, јер се са њим није могло мерити ни једно друго пророчиште, па ни оно Зевсово у Додони у Епиру, нити оно у Дидими у Малој Азији.

Митологија[уреди | уреди извор]

По митологији Касталија је била једна од нимфа Најаде које су господариле потоцима, изворима, рекама и фонтанама, па тако и годподарица пророчког извора на планини Парнас, односно на Делфима у Фокиди. Према записима путописца Паусанија она је наводио била поштована због свог оца Ахелоја, а веровало се и да се бацила у реку названу по њој, када ју је Аполон прогањао жељан њене љубави.[3]

Њене воде су рођене или од реке речног бога Ахелоја или од Кефиса. Најпре се ова река појављује на планини Парнас као Касотис, потом понире под земљу и напокон избија као извор Касталија у близини делфског пророчишта.

Можда је управо природа ова два извора утицала на њено име; kass, потиче од kassuô, што значи „сашити“, јер су та два извора на неки начин била повезана. Поистовећивана је са нимфама Дафнидом и Тијом, а сврстана је и у корикијске нимфе.

Историјат и намена[уреди | уреди извор]

Извор Касталија и нише за чување воде

Архајски извор Касталија, који је саграђен за време Првог светог рата (600—586. године п. н .е), откривен је случајно приликом проширења радова на путу кроз пророчиште 1959. године.

Они који су долазили по савете у пророчиште морали су се опрати у тој води. Први који се умио био је Аполон а потом и Питија која би се умивала у светој води тога извора пре него би ушла у најсветији део храма.

Извора Касталија, једним делом својих вода служио је и иа за пуњење, данас добро очувана кружна цистерна, чији су остаци конзервирани, северно од (грч. palestra - рвалиште, школа за рвање) гимназијума.[4] и из које је пуњена велика фонтана са 11 мањих базена.

Садашњи изглед Кастелија сачуван је из хеленистичко-римског времена. Вода са извора отцала је и уливала се даље у реку Плист.[5]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Castalia”. Encyclopædia Britannica. 
  2. ^ Bommelaer, J.-F., Laroche, D., Guide de Delphes. Le site, Sites et Monuments 7, Paris 1991, 73-79.
  3. ^ Kastalia (Castalia) - theoi.com, Приступљено 23. 6. 2017.
  4. ^ Delorme, J., Spairisterion et gymnase à Delphes, Délos et ailleurs, BCH 106, 1982, 53-73.
  5. ^ A. Juric, Grčka od mitova do antičkih spomenika, Andromeda, pp. 342. ISBN: 9536294346

Спољашње везе[уреди | уреди извор]