Изолација (психологија)
Изолација (нем. Isolierung) је механизам одбране у психоаналитичкој теорији који је први предложио Сигмунд Фројд. Иако се односи на потискивање, концепт се разликује на неколико начина. Карактерише се као ментални процес који укључује стварање празнине између непријатне или претеће спознаје и других мисли и осећања. Смањивањем асоцијативних веза са другим мислима, ређе се памти угрожавајућа спознаја и мање је вероватно да ће утицати на самопоуздање или самопоимање.[1] Фројд је концепт илустровао примером особе која започиње ток мисли, а затим застаје на тренутак пре него што пређе на другу тему.[2] Као одбрана од штетних мисли, изолација спречава сопство да допусти да се спознаје понављају и евентуално штете самопоимању.
Доказ[уреди | уреди извор]
Широк спектар студија подржава закључак да се људи бране од претњи менталном изолацијом. Показало се да репресори обрађују информације,[3] када им се предоче неке негативне, често ће стварати спонтане срећне мисли или осећања, минимизирајући њихов утицај.[1] Депресивни људи обрађују информације много темељније, биле оне добре или лоше. Овај висок ниво обраде развија јаке асоцијативне везе са сличним информацијама. Када депресивна особа покуша да избегне штетну спознају, често помисли на неку другу која негативно утиче.[4] Докази из студија показују да изолација људи и животиња изазива осетљивост на друштвене претње и мотивише обнову друштвених веза.[5]
Истраживање је показало да ће људи остати задовољни својим учинком упркос негативним повратним информацијама све док могу да их држе изоловане од стандарда. Они који су рано примили стандарде присетили су их се као и осталих, али једноставно су их игнорисали. Успели су да изолују своје повратне информације од стандарда чиме су минимизирали претњу њиховом самопоштовању. Они који су касније добили стандарде били су мање задовољни својим учинком, неспособни да избегну њихов недостатак успеха у поређењу са нормом.[6] Овај облик изолације се назива тривијализујућим.[1]
Једна врста изолације се назива привремене заграде, у којој се неки уочени неуспех или недостатак приписују нечијој прошлости, ефикасно уклањајући њен утицај на садашње ја. Ова врста одвајања од прошлости се може видети у религиозном преобраћању, у одређеним програмима опоравка од зависности од дрога или у бацању заосталих досијеа у правном систему.[1] Ове друштвено прихваћене праксе ефективно чине изолацију друштвено дозвољеном, барем у одређеним случајевима и чини се да то понашање умањује део стреса из прошлих догађаја. Људи са ниским самопоштовањем често користе привремене заграде при описивању прошлих неуспеха.[7]
Ефекат[уреди | уреди извор]
Показало се да уобичајени репресори имају мање несрећних успомена од других људи, али разлика лежи у секундарним асоцијацијама.[1] Истраживање репресора је закључило да су они имали једнако снажне негативне реакције на лоша сећања, међутим та сећања нису изазвала друга негативна осећања колико код не–репресора.[8] Репресори имају лоше памћење као и сви други, али их мање муче јер су релативно изоловани у сећању.[1] Најновији истраживачи су се сложили да је изолација један од ефикаснијих и важнијих механизама одбране од штетних сазнања.[1] Представља механизам за суочавање који не захтева заблуде стварности, што га чини вероватнијим од неких алтернатива (порицање, сублимација, пројекција).[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж Baumeister, Roy F.; Karen Dale; Kristin L. Sommer (1. 12. 1998). „Freudian Defense Mechanisms and Empirical Findings in Modern Social Psychology: Reaction Formation, Projection, Displacement, Undoing, Isolation, Sublimation, and Denial”. Journal of Personality. 66 (6): 1081—1124. doi:10.1111/1467-6494.00043.
- ^ Freud, Sigmund (1961). The standard edition of the complete works of Sigmund Freud (Vol. 20). London: Hogarth Press. стр. 77—178.
- ^ Bonanno, G. A.; Davis, P. J.; Singer, J. L.; Schwartz, G. E. (1991). „The repressor personality and avoidant information processing: A dichotic listening study.”. Journal of Research in Personality. 62: 386—401. doi:10.1016/0092-6566(91)90029-p.
- ^ Edwards, J. A.; Weary, G. (1993). „Depression and the impression-forming continuum: Piecemeal processing despite the availability of category information.”. Journal of Personality and Social Psychology. 64: 636—645. doi:10.1037/0022-3514.64.4.636.
- ^ Cacioppo, J. T.; Hawkley, L.C.; Norman, G.J.; Berntson, G.G. (2011). „Social isolation”. Ann. N.Y. Acad. Sci. 1231: 17—22. PMC 3166409
. PMID 21651565. doi:10.1111/j.1749-6632.2011.06028.x.
- ^ Schul, Y; Schiff, M. (1995). „On the costs and benefits of ignorance: How performance satisfaction is affected by knowing the standard prior to performance”. Personality and Social Psychology Bulletin. 21: 491—501. doi:10.1177/0146167295215007.
- ^ Baumeister, R. F.; Ilko, S. A. (1995). „Shallow gratitude: Public and private acknowledgment of external help in accounts of success”. Basic and Applied Social Psychology. 191-209. 16: 191—209. doi:10.1207/s15324834basp1601&2_12.
- ^ Hansen, R. D.; Hansen, C. H. (1988). „Repression of emotionally tagged memories: The architecture of less complex emotions.”. Journal of Personality and Social Psychology. 55: 811—818. doi:10.1037/0022-3514.55.5.811.
