Изомер (нуклеарни)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Изомер (нуклеарни) је атомско језгро са истим бројем и протона и неутрона као основно стабилно језгро, али са различитим побуђеним стањима нуклеона, па према томе и различитим особинама. Другом речима, ради се о побуђеним (метастабилиним) краткоживећим стањима (с временом полуживота 10-9 s или дужим) једног те истог атомског језгра.[1][2] Једини познати стабилни изомер који се јавља у природи је Та-180m чије је време полуживота процењено на 1015 година. Сви остали живе краће од секунде осим хафнијума-178m који има време полуживота 31 годину.

Референце[уреди]

  1. ^ P. M. Walker and J. J. Carroll (2007). „Nuclear Isomers: Recipes from the Past and Ingredients for the Future“. Nuclear Physics News 17 (2): 11. DOI:10.1080/10506890701404206. 
  2. ^ „UNH researchers search for stimulated gamma ray emission“. UNH Nuclear Physics Group. 1997. Archived from the original on 5. 9. 2006. Приступљено 1. 6. 2006..