Икона

Из Википедије, слободне енциклопедије
Христ и свети Мина, коптска икона из 6. века.
Фреска Христа из Аје Софије
Керамичка икона из Преслава, Бугарска (око 900. године)
Владимирска Богородица, руска икона (12. век)
Фреска из манастира Сопоћани

Икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. „Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима"[1]

Историја и карактеристике[уреди]

Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако су слике светитеља очуване тек из 3. века али су изазвале велике расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћенске историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати[2]. Томе је допринела жива античка традиција и антропоморфизам, што је довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање икона.[3]

Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти Византијског царства. Иконе су се носиле на ратиштима када се одлазило у ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена икона.[4]. Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика, мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози. Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела. Језик којим су сликане византијске иконе све до 17. века па чак и до почетка 18. века губи се после тога времена.

Византијске иконе[уреди]

У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана. Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама. Тако су се испод кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи домет византијске уметности у Цариграду. Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са највећом умешношћу и они су били познати у свету као такови и јако су били цењени и тражени.[3] Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте а радили су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране, финих творевина и били су велике уметничке вредности. Док је током 14. века Цариград држао предност у овој уметности и заузимао водеће место након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века када се јавља замор у овој уметности. У другој половини двадесетог века па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште.

Коптске иконе[уреди]

Током историје коптска црква је веома развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.

Грузијске иконе[уреди]

Грузија је примила хришћанство у 4. веку и као многе земље допринела је развоју ове уметности. Ту се сачувало јако много икона од 9. века све до 19. века и оне осим што приказују светитеље и како се јављају композиције заједничке за целу хришћанску уметност ту се спојивши традиције у уметности од метала јављају иконе са оковом које се добијају искуцавањем метала, као и теме везане за култове светитеља из народних веровања.[3]

Полазећи од византијских узора грузијски мајстори мењају иконе и уносе осећајност у слике које су стварали.

Руске иконе[уреди]

На изложби 1913. године је први пут приказана збирка староруских икона и ово откриће представља признање заборављених остатака руске уметности. Иконе које су рестаурисане и сачуване до данашњих дана сведоче да су њихови ствараоци били умни људи те и ако нису поштовали све црквене норме, били убеђени у истинитост онога што су на својим иконама представили.[3]

Најпознатије руске иконе су Богородица Тихвинска, Богородица Владимирска, Света Тројица, Богородица Казањска.

Грчке иконе[уреди]

Солун у Грчкој је био велики центар у којем су се градиле многе цркве и манастири али нема много сачуваних икона до данашњег времена. Радионице Солуна су израђивале покретне иконе и зидне слике и у граду и изван њега и оне су израђиване у различитим техникама у металу, платну, мермеру, слоновачи и драгом камењу. После пада Цариграда у бољем положају су били они делови Грчке који су били под Млетачком управом од оних који су били под Османским царством јер су Млеци дали веће слободе и ту се на Криту развија једна школа а у 16. веку се јавља и друга школа у средњој Грчкој чији су аутори анонимни и могу се довестиу везу са сликарем Франглос Кателаносом а касније се помињу и Франглос Кондирис и његов брат Георгије.[5]

Српске иконе[уреди]

Најстарије иконе из Рашке су нестале и о њима немамо чак ни писмених трагова у писаним изворима и најстарије очуване иконе су фреске из Студенице (1208.1209. године). Касније се појављују и сликарске радионице 13. века. Сава Немањић је иконе набављао у Солуну. Немањићи су подстицали уметност и били су велики ктитори који су подстакли култ Св. Симеона и Св. Саве његовог сина. Радећи у Србији или у српском приморју на начин „pctores greci“ домаћи мајстори су се прославили као уметници који могу да сликају на грчки начин са текстовима на Грчком и примали су разне стилске поуке. Краљ Милутин (1282.1321.)је био велики поборник културе и уметности и упућивао је молитве Св. Симеону и Св. Сави а за њега су радили велики и вешти сликари из дворске радионице Михајло и Евтихије, док су за феудалну властелу тога времена радили мање познати али исто тако тражени мајстори за њихов укус.[5]

Крајем 14. и 15. века нестале су једна за другом феудалне државе Балкана и дворови феудалаца који су подстицали уметност и културу. У 14. веку Турска је испољила извесну толеранцију према хришћанском свету и у 16. веку је обнову споменика доживела Света гора а затим и Пећка патријаршија. Највећи сликар после 1557. године био је печки сликар Лонгин који се и потписивао на иконама које је радио и на његовим делима су учили други сликари икона. У другој половини 16. века раило је још неколико великих мајстора и међу јима на пример Георгије „крстар“, после зоограф Георгије Митрофановић, Козма и други.[5]

Дуги и плодни период на стварању икона са религиозном тематиком и темама из 12. века до 17. века претворен је током 18. века у неуспеле покушаје да се измире са Европским утицајима у уметности.[5]

Галерија икона[уреди]

Види још[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Референце[уреди]

  1. ^ Душан Комлушки. Средњовековни манастири и цркве у Србији. Службени гласник(ISBN 86-7549-344-4)
  2. ^ Љиљана Стошић, Речник црквених појмова. Завод за уџбенике и наставна средства. (ISBN 86-17-13133-0)
  3. ^ а б в г К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Гордана Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, Иконе, Народна књига, Београд, 1983.
  4. ^ http://www.pravoslovo.net/pocetna/gpravoslavni.pdf
  5. ^ а б в г К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Г. Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, „ИКОНЕ“ Народна књига, Београд 1983.

Литература[уреди]

  • К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Г. Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, „ИКОНЕ“ Народна књига, Београд 1983.

Спољашње везе[уреди]