Илија Антуновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИЛИЈА АНТУНОВИЋ
Ilija Antunovic.jpg
Илија Антуновић
Датум рођења(1919-06-20)20. јун 1919.
Место рођењаДрвеник, код Макарске
Краљевина Југославија Краљевство СХС
Датум смрти10. јануар 2005.(2005-01-10) (85 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ одсептембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411956.
Чинпотпуковник
Народни херој од23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Илија Антуновић (Дрвеник, код Макарске, 20. јун 1919Загреб, 10. јануар 2005), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 20. јуна 1919. године у Дрвенику код Макарске, у сиромашној сељачкој породици. Док је похађао основну школу у Дрвенику, помагао је родитељима у обради земље. Када је порастао, радио је и као надничар код имућних сељака и бавио се риболовом. Рано се укључио у раднички покрет у Макарском приморју.

Капитулација Југославије затекла га је као морнара на разарачу „Дубровник“ у Боки которској. Тада се вратио у Дрвеник, придружио се организаторима Народноослободилачког покрета и учествовао у припремама устанка. Када је, августа 1941. године, добио позив да ступи у домобранску војску, побегао је од куће и прешао у илегалност. Ускоро су му се придружили и други дезертери из Дрвеника, с којима је прикупљао оружје и припремао оружану борбу. У септембру је примљен у Комунистичку партију Југославије, а у новембру присуствовао састанку комуниста у Баћини код Плоча, на коме је одлучено да се почне оружани устанак.

Јануара 1942. године учествовао је у разоружању, а у фебруару се придружио биоковским партизанима и учествовао у свим борбама које је водила Прва јужнодалматинска (Биоковска) чета против Италијана и усташа. Убрзо је постао десетар и истакао се у борбама за Вргорац, Сташевицу и Грнченик. Када је, јуна 1942. године, формиран батаљон „Јосип Јурчевић“, Илија је био постављен за заменика комесара чете. У борбама које је водио његов батаљон против Италијана, од 16. августа до 2. септембра, истакао се у умешном руковођењу четом. При формирању Четврте далматинске бригаде, јануара 1943. године, постао је командир чете, а у марту заменик команданта, па командант Првог батаљона Биоковског одреда. С батаљоном је Илија водио тешке борбе против усташа у Имотској крајини и наносио им губитке. За постигнуте успехе батаљон је био проглашен ударним. Под његовом командом батаљон је, почетком јуна 1943. године, напао Загвозд у коме се бранило око 150 усташа. После двосатне огорчене борбе убијено је 35, а заробљено 37 усташа са стожерником.

Почетком августа 1943. године, формирана је Група ударних батаљона Далмације, па је у њен састав ушао и батаљон Илије Антуновића. У септембру, Група ударних батаљона је прерасла у Трећу далматинску бригаду, након чега је Илија са својим батаљоном учествовао у свим борбама које је бригада водила у долини Цетине, од Сиња до Книна. Посебно се истакао код Врлике, водећи борбу прса о прса против непријатеља. После капитулације Италије, његов батаљон је ушао у састав Прве далматинске бригаде и истакао се у борбама на средњодалматинским острвима. У борби на Корчули уништио је петнаест, а заробио седамдесет немачких војника. На Мљету је убио деведесет, а заробио више од сто Немаца.

Током рата је више пута био рањаван, али се после оздрављења увек враћао у свој батаљон. У мају 1944. године тешко је био рањен у борбама на Шолти, па је пребачен на лечење у Италију. После повратка у земљу, децембра 1944. године, био је постављен за команданта града Дубровника, а пред крај рата за команданта Допунске бригаде у Трогиру.

После завршетка рата, све до 1956. године, налазио се на одговорним дужностима у Југословенској народној армији, када је, као тежак ратни инвалид, пензионисан у чину потпуковника. После тога је дипломирао на Правном факултету у Загребу. Као активан друштвено-политички радник, 1969. године биран је за народног заступника Републичког већа Сабора СР Хрватске и ту је функцију обављао све до 1974. године.

Умро је 10. јануара 2005. године у Загребу. Сахрањен је у родном Дрвенику.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и многих других високих одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]