Илија Округић Сремац
Илија Округић | |
---|---|
Датум рођења | 12. мај 1827. |
Место рођења | Сремски Карловци, Аустријско царство |
Датум смрти | 30. мај 1897.70 год.) ( |
Место смрти | Петроварадин, Аустроугарска |
Илија Округић Сремац (Сремски Карловци, 30. април/12. мај 1827 — Петроварадин, 18/30. мај 1897) био је српски католички свештеник[1] и књижевник, пореклом из Срема.[2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Родио се у Сремским Карловцима 30. априла/12. маја 1827. године. Основну школу и гимназију учио је у месту свог рођења. Школски другови у гимназији били су му Бранко Радичевић, Милош Димитријевић (доцније председник Матице српске) и Јулије Радишић. Богословију је изучио у католичком семинару у Ђакову и Загребу. Заређен је за свештеника у Ђакову 1850. године. Био је капелан и жупник у различитим местима ђаковачке бискупије. Прву службу служио је у Сремским Карловцима, где је на дуже време остао капелан. Године 1859. постао је парох (жупник) у Сарвашу код Осијека, а после тога у Левањској вароши код Ђакова. Године 1867. дошао је за пароха у Петроварадину, и на том месту остао све до своје смрти. Дана 10/23. августа 1885. године, Краљевом повељом, постављен је за првог опата Св. Димитрија Сремског.
Округић је писао стихове већ у раним годинама (1844), а написао је на стотине пригодница, драма, расправа сонета, од чега је штампано мало тога. Штампао је књиге песама: Сријемска вила (1863), Гласинке-срчанице (1874), Посестринство (1888), Свети Иван Капистран (1892), драме: Саћурица и шубара (1864),[3] Шокица (1884).[4] Поред тога штампао је стихове у Зори далматинској, Даници, Славонцу,[5] Драгољубу, Подунавци, Наше горе листу,[6] Гласоноши, Невену, Вијенцу и др.
Писао је и за Кукуљевићев „Аркив за повестницу југославенску“,[7] у којем је објавио Повјесничке цртице из Сријема и О сријемским старинама.
Уопште, Округић се интересовао за све што тицало његовог краја. Округић је стихотворац старог кова, који је радо писао стихове, без нарочите унутрашње потребе. Постао је популаран с пучком драмом Шокица, у којој је изнео мисао о сношљивости између католика и православаца. Волели су га због толерантности и Хрвати и Срби. Одликовао га је црногорски кнез Никола 1897. године Даниловим орденом IV реда.[8] Нештампана драма Грабанцијаш ђак писана је за Српско народно позориште, а Варадинка Мара за позориште у Београду.
Компоновао је неколико мелодија за песме, које је сам спевао.[9] Био је један од утемељитеља „Книнског старинарског друштва“, које је основано 3. јула 1887. (по Драгутину Франићу, путописна књига С ђацима... ,стр. 296.) а касније, 1893. г. добија ново име, „Хрватско старинарско друштво у Книну“.[10]
Преминуо је 18/31. маја у Петроварадину, и сахрањен је код цркве на Текијама, на путу између између Петроварадина и Сремских Карловаца. Матица српске је објавила читуљу Округићу као свом члану 1897. године у листу "Браник".
Године 1900. у новосадском листу Позориште, бр. 13-20 изашло је Округићево посмрче, које је писац предао свом пријатељу Тони Хаџићу. У овим списима се Округић јавља као искрени српски родољуб, свештеник просвећеног ума и широког срца. Илија је био више година изузетно активан члан Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду.[11]
Друштво књижевника Војводине је 2010. године установило награду за најбољу књигу на хрватском језику у покрајини, која носи име Илије Округића Сремца.[12]
Дела
[уреди | уреди извор]Овај чланак је недовршен. |
- Сремска вила, Осек 1863.
- Саћурица и шубара, Загреб 1874.
- Грабанцијаши или батине и женидба, Нови Сад 1874.
- Шокица, Загреб 1884.
- Уњкава комедија
- Пишчева кубура
- Љуба-Дојчин Петра
- Мара Варадинка
- Срчанице[13]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Насловна страна игроказа Сељанка или пастирски разговор, који је Округић написао поводом именовања бискупа Штросмајера за великог жупана Вировитичке жупаније 1861. године.
-
Насловна страна Сриемске виле (1863)
-
Насловна страна епа Свети Иван Капистран Побједитељ Тураках код Биограда године 1456 (1892)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Тодор Стефановић Вилоски: "Светли и тамни дани", Београд 1985, стр. 57
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 488—489.
- ^ „Давно је то, како је поп-Илија Округић написао ‘Саћурицу и шубару’, драму из сеоског живота. Та је драма била дуго време једина своје врсте, једина оригинална, и згодно приказани типови и сретно изнесене прилике чине, да та драма има још и данас своје позитивно право на опстанак. ‘Саћурица и шубара’ остаје млада и занимљивам, нама мила и разонодљива, као на пример Мађарима ‘Peleskei notarius’“. Из: Милан Савић, „Л. Мргуд. Под новим слеменом“, Летопис Матице српске, књ. 237, св. 3 (1906), стр. 113. COBISS.SR 154084615
- ^ „Илија Округић, писац ‘Саћурице и шубаре’ и ‘Шокице’ хоће поново да штампа оба та добро позната позоришна дјела и то ћирилицом“. Из: „Књижевне и културне биљешке“, Босанска вила, X, бр. 19, 1895, стр. 303.
- ^ Овде вреди истаћи Округићеву песму „Св. Велеграду“ у част хиљадугодишњице Свете Браће, у којој се, као пандам Змајевој песми о Прерадовићу, каже да ће Словени наћи свето тело Методијево истом онда „кад сви вјером и слогом се споје“. (Илија Мамузић, „Народни дух Краљевићева ‘Славонца’“, Српски књижевни гласник, књ. LXI, бр. 3, 1. октобар 1940, стр. 186.)
- ^ Илија Округић, Сриемац жели издати струк својих пјесамах под насловом‘ Сриемска Вила’ и позивље славно обћинство на предплату. Из: Naše gore list. Zabavno poučni časopis, III, 5. veljača 1863, br. 4, pp. 32.
- ^ Đuro Šurmin, Povjest književnosti hrvatske i srpske. S 21 ispravom i sa 70 portreta, Zagreb 1898, pp. 189. COBISS.SR 58561031
- ^ "Зора", Мостар 30. јануар 1897.
- ^ Franjo Kuhač, „Glazba u djakovačkoj biskupiji“, u: Spomen-cvieće iz hrvatskih i slovenskih dubrava, Zagreb 1900, pp. 306
- ^ „Imenik članova Hrvatskoga starinarskoga družtva u Kninu godine 1901.“, u: Starohrvatska prosvjeta. Glasilo Hrvatskoga starinarskog družtva u Kninu, god. VI, sv. 1-2, 1901, pp. 109.
- ^ "Браник", Нови Сад 21. мај 1897.
- ^ Сајт РТВ 8. фебруар 2011.
- ^ Реч је о збирци 300 љубавних сонета већином посвећених Милки, којој песник пева као љубавник, као младић, весело, тужно и очајно. Збирку ових песама писац је штампао још 1874. године али не под својим именом (Милан Савић, „Илија Округић Сремац. Спомен-говор у свечаној седници Књижевног Одељења Матице српске на дан св. Саве 1900.“, Бранково коло, књ. VI, 27. јануар/8. фебруар 1900, бр. 4, стр. 122).
Литература
[уреди | уреди извор]- М. Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г., Београд 1901, стр. 115-16.
- А. Барац, „Илија Округић“, у: Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, III, ур. Ст. Станојевић, 2. изд., Ср. Карловци & Нови Сад 2001, стр. 182.