Илија Спасојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илија Спасојевић
Датум рођења 1922.
Место рођења Мељак
Краљевина СХС
Датум смрти 1998.
Место смрти Београд
СРЈ

Илија Спасојевић је био познати српски композитор и хармоникаш.

Биографија[уреди]

Рођен у селу Мељак, општина Барајево, Београд 1922. године, а умро 1998. године у Београду.

Иако је Илија као дечак практично побегао у Београд да се бави музиком, родно место и Шумадија су увек били у његовом стваралаштву и музицирању. Његов начин компоновања и музицирања је у народу често називан „Липовачки стил“ , назван по Липовачкој шуми која окружује Београд са шумадијске стране-стране Београда одакле је Илија Спасојевић, његов млађи брат Милија Спасојевић, такође хармоникаш и композитор. Будимир Буца Јовановић, чија је рођена сестра била удата за Илију Спасојевића, такође је био врсни хармоникаш и композитор.

Илија је практично био самоук свирач. Као старији брат први је „пробио лед“ почећи да свира хармонику. Музика је негована у породици Спасојевић, отац Милан је био познат као врстан играч у колу, што се у оно време ценило, па је често позиван у друга села да буде коловођа, а мајка Јелица је свирала фрулу. Прву хармонику („дијатонка“) је добио још као дечак од брата од стрице Иве, официра у српској војсци. Врло брзо је савладао технику свирања и постао атракција, па је одлучио да се отисне у град, иако још дечак. Као и у свом селу, тако је и широм ондашњих београдских кафана био атракција. За време окупације, крајем 1941. године је био практично први званичан заједнички наступ Илије и Милије - на Коларцу су уз Љубинку Бобић, Бранку Веселиновић и Милана Срдоча забављали Београђане у мутним временима емисијом „Весело вече“.

Након ослобођења Београда полако оживљав омиљено српско састајалиште - кафана. Илија Спасојевић је у тим послератним годинама градио изнова београдски дух, заједно са другим врсним музичарима, а и својим братом, Милијом Спасојевићем . У кафани „Нови Београд“ која се налазила више Славије (најпопуларније састајалиште пре и непосредно после II светског рата) обнавља некадашњи предратни програм организујући „Ревију певача и свирача-солиста радио Београда“. Неке од учесника су: Радмила Димић, Анђелија Милић, Вука Шехеровић, Никола Колаковић, Павле Стефановић, Предраг Гојковић Цуне, хармоникаши Аца Степић и Будимир Буца Јовановић и многи други познати музичари тога доба. Остала је анегдота из тога доба да су музичари из других кафана долазили у „Нови Београд“ после посла да би слушали Илијино „чисто“ музицирање. У то доба постају популарни дуети, па Илија често свира са братом Милијом. После Милијиног одласка у Америку, Илија је често свирао са Буцом Јовановићем по кафанама. Колико је Илија волео кафану и контакт са публиком, остало је забележено у још једној анегдоти - Властимир Павловић Царевац је једном дошао да га слуша у кафани „Домовина“ на Булевару (у тој кафани је само за време док је Илија радио ту било музике) и понудио му да буде члан Народног оркестра радио Београда. Илија је то одбио, јер је у том тренутку свирање у том оркестру било неспојиво са радом у кафани. До пензионисања Илија је са својим ансамблом провео радни век у следећим београдским кафанама: „Стриц“, „Липов лад“, „Лондон“, „Империјал“, „Гранд“, „Стамбол капија“ и многим другим.

Треба напоменути да су и Илија и Милија од 1946. започели ангажмане са Радио Београдом, учествујући у тзв. живим получасовним емисијама уз Миодрага Тодоровића Крњевца, Даницу Обренић, Вулета Јефтића и многе друге. Остали су обојица стални чланови Радио Београда где и данас постоје у фонотеци сачувани њихови снимци.

Илија Спасојевић је сарађивао са многим познатим извођачима Југославије од којих су неки :

Мира Васиљевић (албум „Живот пише успомене“), Раде Петровић („Куд се журиш, хеј, животе“, „Пастирица“, „Таква је судбина“), Гвозден Радичевић („Ја одлазим у армију“), Силвана Арменулић (албум из 1966. године), Џевад Ибрахимовић, Аземина Грбић, Зоран Калезић, Анђелка Говедааровић,Мерса Миљковић и многи други.

Пензионисао се почетком осамдесетих година и живео мирно у Београду до 1998. године.